Зорица Сентић

Мало село

.

тамо далеко

у јужној Србији

тамо далеко

с десне стране Мораве

с леве стране аутопута

у околини Врања

где је некада Коштана певала

тече речица Слатина

кроз мало село моје…

тамо далеко

као дете живех

много тога што ми је у срцу

у селу је остало

село моје

има своју станицу

једну црквицу

своју школу и

једну задругу

у селу моме

земља је црвена

.

некада

свако вече

новости су преносиле

крај старог бунара

баке-новинарке

љубав су кришом водили

момци и девојке

сећам се оних дана

кад су баке вуну преле

и причале бајке

за то време

деде су радили на њивама

певали и сејали

пшеницу и траве плаве

.

памтим и то

да је свако село славило своју славу

село Левосоје

слави Светог Илију

тад је село пуно гостију

тад се радује, игра, пева

пије врућа ракија

тад се свеће пале

у црквици

с леве стране

стоји школа стара

до ње и нова

нема више мог професора

нема моје Баке

Баке су заувек горе, изнад црквице

свака до свога деде спава

.

сузе

свадбе

и добро и лоше се десило

деца се родила

много тога сам промашила

јер сам у тудини живела

тамо где нисам никада

сладак укус дудинке окусила

а још мање

топле лубенице

никада крушке мале

унутра црвене

никада оне трешње

оне шљиве презреле

ни оне зелене

ни јабуке

као у селу малом

.

Левосоје село

мало се променило

али је увек

с леве стране Мораве

с десне стране аутопута

село мало Левосоје

пуно добрих душа

цвеће мирише до Врања

звезде су сјајне

грожђе је слатко

сунце је јако

кисела вода корисна

ветрић дува

с леве стране

лубенице су велике

паприке љуте

парадајз слађи од јабуке

ливаде су зелене и плаве

„и киша је можда кисела”

рекла је мени некада моја Бака

„и ако није, напиши да је кисела”

до црквице спава заувек мој Тата

ту где су и Деда и Бака

ту где су пале сузе

колико има воде у Морави

.

пчеле и природа

праве мед у Левосоју

недалеко је

врела бања

лековита

кашичицу или две

чашу киселе воде…

можда ћете и ви заволети

село моје

Левосоје.

затворите очи

.

ако видите да је трава плава

ваша душа као моја

у село је заљубљена

с леве

с десне

битно није

тамо има

плаве траве

крај Мораве

.

Левосоје

мало село моје

вратићу се заувек теби

пити вечито твоје киселе кише

чувај мени парче црвене земље

тамо далеко у јужној Србији

Левосоје село моје

 

Фотографије Цркве и Споменика: Мики, Стубал (каменорезац)

………………………………………………………………………………………………………

Данас, 22. октобра Господње 2014, постављен је споменик Зорици Сентић.

Споменик подиже Основна школа „Миливоје Боровић“ Мачкат, Златибор.

Кишица се спремала када смо полазили, а ветрић јој је говорио:

„Причекај, причекај, само још мало“.

Нека је Зорици нашој вечан мир и слава.

Полугодишњи помен Зорици Сентић биће у недељу,

26. октобра 2014, у 12 сати у Левосоју.

… .

Веселинка Стојковић