Веселинка Стојковић
Наиђу дани
Наиђу дани кадa можеш све –
па трчиш, па летиш, па се радујеш,
па волиш, волиш! светове велике
ствараш од сунца, од цвећа, од неба,
од повијараца, поветараца,
од боја силних, од песме,
од виолине, од трубе, од звона,
од осмеха, од корака, од дана, од ноћи,
– а онда дођу они други, тамни
и бесконачни, мутни и мучни дани,
тешки као олово, као земља,
и не знаш што ћеш и где ћеш,
и како даље, и куда и коме, коме?
О, Боже, што ниси нашао средину,
па у њу да нас сместиш, да не знамо
ни шта је високо, ни шта је дубоко,
ни широко ни тесно претесно,
ни мало ни велико, ни светло ни тамно,
– крхке су наше душе, наше руке,
наше очи, срца, стопала наша ходна,
чела бродна – да не знамо за полете, узлете,
за летове, прелете, за сунца и месеце,
за ропце и ковитлаце, магле и мракове?
Што, Боже, и сад ћутиш, што ћутиш?
Што нас растежеш, па стежеш, па бацаш,
па узимаш на Груди Своје, па опет бацаш,
као грумење, као камење, као угљевље,
и никако да нас усталиш, да нас спасеш –
од нас самих, од нас самих, Што?
Слика: Иван Вања Милановић, „Пут“