У БЕЗМЕРЈУ ТВОГА ПЛАВЕТНИЛА

 

У сенци,
под врбом,
обгрљен
бесомучном грајом
цврчака,

у устрепталој тишини,

као мило чедо
летњег поднева,

спава
модри вир.

Никад
довршена,
никад
мирна
слика хармоније,

руби се,
распада,
у тамној,
вечно усковитланој
позадини.

Неухватни шум
нечега
што вечно истиче,
нестаје,
растаче се,

мудар нисам,
нити видовит,
да уочим
трен
у којем
јесте,

њену
целовитост,

не видим је,

сувише тром
да плешем
са њом,

са Лепотом,

у времену.

Преболети
равнодушност
мајке –звезде
која нам,
(успут)
дариваше
привид трајања
и наш сан
о њој.

Преболети
обичном молитвом,
сасвим лично,
(скидајућ’ са трона
хорове
небеских анђела):

довољно је моја,
највише од свега
што није моје,

јер моје:
нема га.

У времену,
а ипак:

ван времена,

некако су ми
достављени,
стихови
Т.С. Елиота,

горки су
и драгоцени,

па и њима,
овде,
захваљујем
што постоје.

Блажени душе,
који настањујеш
мирни простор
најтише молитве,
узнеси ме,

довољно ме
узнеси,

да волим
и оно што је
невољено,

у мени и у вама,
невољни сапутници,

изван Тебе сам
равнодушна сенка,

у лажном усхићењу
губим
Твој траг,

следећи судбу,
јашем на
двоструком валу

онога
који јесам
и онога
који ме гледа,
наизменично,

ма шта мислио,
говорио,
сушти ме страх
прогони,

ал’ опет,
са друге стране,

као да призивам
оно, коначно,

толико пута
замишљено.

Поуздано знам,
видим:
од ватре није,

када прохуји
делиријум распадања,

не трâжи
никакав траг.

Тишина је то
без граница,

Higgs-ова
случајна шара,

немушта игра
случајног времена,
које ће,
када се испуни,

нестати, расплинути се,
као слабашни облачак
у безмерју
Твога плаветнила.

 

Љубомир Вулићевић