O nadimcima

Kako i po čemu se razlikuju nadimak i nadimci u Srbiji od onih u Engleskoj piše u svojoj stalnoj kolumni Lazar Džamić

‘I ko je iš’o u Beograd?’ pitao je moj otac jednog dana kolegu na autobuskoj stanici…

‘Ja, Sveta Vampir, Satelit i Satelitov zet…’

‘Satelitov zet’, naravno, ne može da se prevede na engleski, a da ima smisla…

U Engleskoj ne postoje ‘srpski’ nadimci. Ono što kod njih prolazi kao uobičajeni nadimak je mali asortiman stereotipnih skraćenica ‘od milja’ za manji broj stereotipnih imena. Ričard je ‘Dik’, James je ‘Džim’, Piter je ‘Pit’, Džulijan je ‘Džuls’, Bendžamin je ‘Ben’…

U Engleskoj nema Milana Pripicana, Bože Frankeštajna, Mileta Ribe, Dragana Giliptera, Mikice Pampura, Trovača ili Homeinija. U politici nema Palmi ni raznih ‘Bata’…

Ovde niko nikoga ne zna po nadimku. U Srbiji, posebno centralnoj i južnoj, nadimci su jedini način raspoznavanja. Na mom rodnom Karadjordjevom Brdu u Smederevu, imena koja su nam dali roditelji su sekundarna. Ali, samo pomeni Daneta Spiru, Rajka Šušmuša ili Bobu Šilju i svako zna. Nadimci su naša prava imena.

U Engleskoj, ‘srpski’ nadimak – u malom broju slučajeva gde uopšte postoji – je nenormalan, odmaknut od svakodnevice i, nekako niže, posprdnije klase. Nadimke imaju ‘luzeri’ (primer: Triger iz Mućki) i sumnjivi tipovi, ali i, u posprdnom smislu, pripadnici elitnih ‘Oksbridž’ udruženja. Nadimci sede na ekstremima socijalnog spektra. To u mnogo čemu reflektuje njihovo dubinsko socijalno značenje.

Njihova funkcija je da uključuju i da isključuju. Da obeleže pripadnost i nepripadanje. Nas i njih. Pripadnike plemena i one sa druge strane ograde. Oni su znak prijateljstva ili sprdnje. Prihvatanje ili odbacivanje. Bliskost ili raskol. ‘Naši’ nadimci su dobri, ‘njihovi’ su pogrdni, uvredljivi…

Takodje su i borbena imena, magijska obeležja sredina gde ime i dalje ima skriveno, okultno i dublje značenje. Otuda ‘Maverik’ u Top Ganu, kao i svi ostali piloti sa svojim egzotičnim nadimcima. Nadimci su paganski, šamanski refleks.

U superindividualističkom društvu kao što je Engleska, nije onda čudno da nadimci nisu standard, jer nisu bitni. Svako je svoje pleme, sem u pojedinim pomenutim mikro-sredinama sa jakom tribalnom crtom. U svakodnevnom životu, nema potrebe za tom vrstom pripadanja, nema okultnog, sveprožimajućeg Velikog Narativa. Nema rata, svakome je priuštivo da bude svet za sebe.

Takodje, postoje norme formalnog ponašanja i politička korektnost. One nalažu da se svaka moguća situacija koja može da uvredi, izbegava. Zvati nekoga po nadimku, čak i onom od milja, je nešto za šta se mora dobiti dozvola. Mora da se pita. Mnogi se autentično vredjaju ako im umesto ‘Nikola’ kažete ‘Niki’ bez prethodne dozvole. Oni su vlasnici svojih imena, ne vi.

Zato su i medjunacionalni nadimci, koji, naravno, postoje – ‘Džoks’ za Škote, ‘Pedis’ za Irce i, čak, ‘Skauzers’ za žitelje Liverpula – uvredljivi i ostavljeni samo za duboko lične konverzacije nad pintama piva u pabu… Njihova upotreba se graniči sa rasizmom (što nije potpuno tačno jer je u pitanju ista rasa, tako da je u pitanju šovinizam) i za to se trpe socijalne i, nekad, legalne posledice.

I Srbi i Englezi znaju da sa nadimcima nema šale, samo tome prilaze sa različitih krajeva. Kod nas se bez njih ne može; u Engleskoj se bez njih mora. Nadimci kao simbol socijalne kohezije ili njenog odsustva: debata i dalje traje…

I stari Vikinzi su znali da je u pitanju ozbiljna stvar, da nadimci kreiraju relacije, dobre ili loše. Zato su imali posebnu ceremoniju za njihovo dodeljivanje. Pravo za davanje nadimka i njegovo prihvatanje se pratilo poklonima i slavljem. Okultna veza je ceremonijalno uspostavljana, kao i kumstvo kod nas.

Nadimak nije dugme, ali jeste kopča i oklop u jednom…

Lazar Džamić

Članak je izvorno objavljen kao autorski tekst u časopisu Novi Magazin kao deo feljtona „Čaj od šljiva“ autora Lazara Džamića.