Onore de Balzak u ljubavi

Dva Balzakova ljubavna pisma grofici Hanskoj. Veliki francuski književnik Onore de Balzak i poljska plemkinja su se upoznali preko knjige, zaljubili i venčali 

 

♥ „O, najvoljenija moja Evo, danu mojih dana…“

♥ „Jedina moja dragano…“

♥ „Zvezdice, moja, daleka i bliska…“

 

Onore de Balzak (fr. Honoré de Balzac; Tur, 20. maj 1799 — Pariz, 17. avgust 1850) je bio francuski romanopisac koji se smatra ključnim autorom realizma.

Poljska plemkinja, Evelina Hanska, sa svog imanja u Verhovnji, u Ukrajini je započela prepisku sa Balzakom 1832. godine. Iz prepiske sa zagonetnom Strankinjom koja se divi Balzakovim delima, razvila se obostrana ljubav. Sa gospođom Hanskom se sastao najpre u Švajcarskoj, zatim u Beču i Petrogradu. Nakon što je postala udovica 1842. godine, gospođa Hanska je odbila ruku Balzaka. Sa njom je zatim putovao po Nemačkoj, Francuskoj, Holandiji i Belgiji. Venčao se sa gospođom Hanskom 1850. godine u Berdičevu, u Ukrajini.

. . .

Prvo Balzakovo pismo grofici

(Bez datuma)

Oh, kako bih voleo da pola dana klečim kod Vaših stopala i naslonim glavu na Vaše krilo, sanjam predivne snove, govorim Vam svoje misli do iznemoglosti, s ushićenjem, ponekad ne govoreći ništa, ali usnama priljubljenih na Vaše skute!…

O, najvoljenija moja Evo, danu mojih dana, najljubljenija, jedina moja dragano, kad Vas, videti, mogu?!…

Je li, to, iluzija? Jesam li Vas video?… O, Bože, kako volim Vaš akcent, samo bled nagoveštaj vaše ljupke pohotne usne… dopustite mi da Vam kažem, moj anđele ljubavi… Radim i noću, i danju… kako bih došao i video Vas na dve nedelje u decembru. Proći ću kroz departman Žura prekriven snegom. Ali, misliću na snežnobela ramena moje ljubavi, moje najljubljenije. Ah! Da mirišem Vašu kosu, da Vas držim za ruku, da Vas uzmem u naručje… upravo mi, to, daje hrabrost!…

Neki moji prijatelji, ovde, začuđeni su žestinom i snagom volje koju pokazujem u ovom trenutku. Ah! Ne znaju, oni, draga moja, onu čija je slika dovoljna da raspali žar patnje! Jedan poljubac, anđele, moj, na Zemlji, jedan poljubac u kom ću lagano da uživam, a, onda, laku noć!…

Drugo Balzakovo pismo grofici

21. oktobar 1843, iz Drezdena

Sutra odlazim, moje sedište je rezervisano i zato završavam pismo jer ga sam moram poslati. Moja glava je kao prazna tikva, u stanju sam koje me tišti više nego što rečima mogu da izrazim… Nemam osećanja ni prema čem, nemam želju da živim, više nemam ni tračka energije, izgleda da mi nije ostalo nimalo snage… volje… Nisam se nasmešio od kad sam vas ostavio…

Adieu, mila zvezdice, blagoslovena bila hiljadu puta! Možda će kucnuti čas kad ću moći da Vam izrazim misli koje me muče. Danas, samo, mogu da kažem da Vas volim prviše da bih mogao da danem dušom, zato što,  posle ovog avgusta i septembra, osećam da mogu da živim, samo, blizu Vas… i da je Vaše odsustvo jednako smrti…

Adieu! Odneću svoja pisma na poštu, Hiljadu poljubaca Vašem detetu, hiljadu puta blagoslovemom. Prijateljski pozdravi Lireti, a Vama sve što mi je u srcu, u duši, u glavi… kad biste, samo, znali kakvo me uzbuđenje obuzima dok ubacujem jedan od ovih koverata u sanduče!

Duša, moja, leti prema Vama, zajedno s ovim hartijama. Govorim im poput bezumnika, na hiljade stvari. Poput ludaka mislim da ona idu k vama kako bi Vam ponovile moje reči. Za mene je nemoguće da pojmim da će te hartije koje sam presavio, za jedanaest dana biti u Vašim rukama, a ja ostajem ovde…

O, da, zvezdice, moja, daleka i bliska, računaj na mene kao na sebe što računaš. Ni ja ni moja privrženost,  nećemo Vas izneveriti ništa više nego što će život izneveriti Vaše telo. U mojim godinama, čovek veruje, draga moja srodna dušo, u ono što govori o životu. Pa, verujte mi da za mene nema drugog života do Vašeg. Moj zadatak je izvršen. Ako Vas, ipak, zadesi kakva nesreća, ja ću poći i zavući se u neki mračan ugao gde me niko neće primetiti, gde ja nikog neću videti na svetu. Allez, ovo nisu prazne reči. Ako je za ženu sreća da zna da je nekom jedina u srcu, sama, da ga ispunjava, neopisivo i jedino ona, sigurna da u umu muškarca sija poput najsjajnijeg svetla, sigurna da je njegova krv, da pokreće svaki otkucaj njegovog srca, da živi u njegovim mislima kao supstanca za sebe, i sigurna da će tako biti zauvek, i posle tog! Eh bien, draga vladarko moje duše, možete se nazvati srećnom i to srećnom senza brama, zato što ću ja biti tu za Vas sve do smrti. Čovek može da se zasiti običnim ovozemaljskim stvarima, ali božanskim nikad, a, samo, ovo pismo može da Vam objasni šta ste za mene…

Vaš Onore

Izvor: Najelpša ljubavna pisma velikana