BOŽE PRAVDE
Ako se pitate ko će spasiti Srbiju odgovor je jednostavan – Bog. Kada mu istinski Srbi i mali nevidljivi pravednici zapevaju moleban Bože pravde
Dan koji je zaboravljen i od onih koji su ga stvorili – 29 Novembar
Stisla muka, narod nezadovoljan, gladan, bos i sludjen. Svi su puni gneva i razočarenja od taštine i bahatosti koja vlada Srbijom. Nepravda, nepravda, viču isto tako nepravedni mali ljudi Srbije. Sve im je nešto jasno ali ništa ne shvataju. Za propast Srbije smo sami krivi, mi mali ljudi, ne oni veliki maher koji su nas opljačkali.
I ko će onda spasiti Srbiju, ako su oni gore i oni dole krivi.
„Mora da je neko krivlji, ne može to tako, zašto sam se ja borio, za koga sam ovu zemlju gradio“ – pita se stari kadar, još uvek živi revolucionar NOB-a, ljuti komunista. Grešnik, ateista i bezbožnik, na Boga je odavno zaboravio, ali se ni greha svojih ne seća. Oseća se uvredjen i izdan.
„Mi ćemo da se snadjemo, malo ćemo kombinaciju da odigramo i svi će da budu dobri u talu“ – razmišlja i kombinuje pobednik srpske tranzicije, tajkun, korumpirani političar ili kriminalac. Svoje grehe nije ukalkulisao u svoju pobedničku strategiju. Gord je i samoljubljiv.
„E samo da dodjem do one stvari, da se koleginica i ja odradimo, sve ćemo posle lako“ – hvali se radnik mužjak svojim ortacima u kraju. Jeste, kriva mu je država i vlada ali on nije kriv za švrljanje i varanje žene, to je i onako besplatno. Greh je uvek besplatan kad se nudi, skupocen kada se naplaćuje. Bludan je i slab.
I tako, priča za pričom, svaki mali čovek nosi svoj mali ili veliki greh sa sobom. Neko će reći da su to mali gresi, da nisu nešto veliki, mi smo pitom narod, pa što bi nas Gospod kažnjavao što lažemo, krademo, osudjujemo, varamo, kockamo se, malo duvamo marihuanu i sitno krademo i zabušavamo. Ta nismo nikoga ubili, silovali, čak su i nas više tukli nego mi ostale. Malo malih grehova nije ništa spram jednog velikog, misli naš mali čovek. I greši. Puno malih grehova ljude vodi u pakao isto kao i jedan veliki. Zato smo svi pozvani da se ispovedamo i pričešćujemo, da nam Bog ukine grehe, jer greh koji nosimo na duši stoji i čeka sudjenje na mitarstvima posle naše smrti, on se ne zaboravlja u Knjizi života, sve dok nam On koji nam je život dao greh ne oprosti.
A svaki put kada nam Gospod oprosti greh, on se sve manje i manje ponavlja ili se uopšte ne ponavlja. Ljudi postaju bolji ljudi, moralniji, savesniji, postaju pravednici i pravda se uvećava u društvu. A gde ima pravde ima i Božije milosti, vedrine, bogatstva, zdravlja i izobilja, jer Gospod Bog čuva stado svoje vernih. Kao dobri pastir brine se o njima. Kad ga mali čovek pravednik pozove i zamoli za pomoć, Gospod Bog odgovara i štiti svoje jagnje.
Ali, mali ljudi su zaboravili na Boga, koji je sve stvorio i dopustio po Svojoj volji, pa misle da je njihova sudbina u rukama nekog predsednika vlade, ministra, političara, tajkuna ili u rukama velikih sila. Ne, sve je u Božijim rukama, a on je Svemilostiv pušta te da ideš svojim putem bez zaštite i pomoći, jer misliš da sve možeš sam, u Boga se ne uzdaš. Pa ako hoćeš sam, a Bog nam je dao slobodnu volju, idi gde te noge nose, ratuj, bori se, odmeravaj snage sa jačima i slabijima. Bog će da brine o svom stadu, malim i nevidljivim pravednicima. Njima će sve da da, a ostalima će da i dalje pušta iskušenja i da čeka ko će da ga se seti, kao što je vladika Nikolaj proročki pisao u Nebeskoj liturgiji da su Srbi na Boga zaboravili i da zbog toga Sveti Sava i svi Srpski svetitelji na nebu plaču. Kako oni plaču na nebu, tako i narod srpski plače na zemlji. I plakaće i dalje dok se ne seti ko će da spase Srbiju kada mu se obratimo.
Mali nevidljivi pravednici za koje mi ni ne znamo, koji su medju nama i neprimetni, za koje nećemo možda nikada ni saznati, oni će spasiti Srbiju. Kada oni zavape Gospodu da njih i nas grešne spase, Bog će im uslišiti molitvu. Zato i opstajemo kao narod, jer gde ima puno zla i greha, tu je i puno blagodeti, skrivene po kućama i hramovima srpskim.
Mi sami ničim nismo zaslužili da budemo spašeni, niti da imamo dobru i zdravu državu jer smo svi mi duhovno nezdravi. A za našu bolest duše se ne obraćamo Onome koji je jedini istinski iscelitelj nego se zamajavamo djavolovim opsenama i igrama lukavog lakrdijaša, koji nam stalno potura nove i nove utopije i zabave, slepa rešenja i greh. Mali i nevidljivi pravednici ne nasedaju na djavolove zamke, ali mi svi ostali nasedamo. Zato nam je loše i zato nam ne može biti bolje, jer se mi ne menjamo na bolje, ne postimo, ne molimo se, ne ispovedamo, se ne tražimo Božiju pravdu i zaštitu, već samo skupljamo greh koji dalje prenosimo na našu decu, zato ona nemaju budućnost. To najbolje vide samozadovoljni ateisti komunisti koji sada žanju plodove svog bezverja i bezbožništva. Njihovi gresi su na njihovoj deci, kao što će i naši gresi biti na našoj deci, ako ne dodjemo sebi, odnosno vratimo se Njemu.
Tek tada će stihovi „Bože pravde“ biti delatna molitva za srpski rod.
Š.V.
Biblija – Jevandjelje po Mateji, glava 13.
1 I onaj dan izišavši Isus iz kuće seđaše kraj mora.
2 I sabraše se oko Njega ljudi mnogi, tako da mora ući u lađu i sesti; a narod sav stajaše po bregu.
3 I On im kaziva mnogo u pričama govoreći: Gle, iziđe sejač da seje.
4 I kad sejaše, jedna zrna padoše kraj puta, i dođoše ptice i pozobaše ih;
5 A druga padoše na kamenita mesta, gde ne beše mnogo zemlje, i odmah iznikoše; jer ne beše u dubinu zemlje.
6 I kad obasja sunce, povenuše, i budući da nemahu žila, posahnuše.
7 A druga padoše u trnje, i naraste trnje, i podavi ih.
8 A druga padoše na zemlju dobru, i donošahu rod, jedno po sto, a jedno po šezdeset, a jedno po trideset.
9 Ko ima uši da čuje neka čuje.
Jako dobar nagovor, gledajući ga općenitim,a ne samo srpskim. Čudim se da ovdje neki nisu potražili odgovore na svoja pitanja u nedavnim komentarima.
„A svaki put kada nam Gospod oprosti greh, on se sve manje i manje ponavlja ili se uopšte ne ponavlja.“ Ovo potvrđujem.
Danas je Vavedenje, veliki hrišćanski praznik i crkva je bila prepuna vernika koji su došli da se pričeste.
Zašto se vernici tako masovno pričešćuju na velike crkvene praznike a ne na uobičajenim liturgijama?
Upravo zbog oproštaja grehova koje Martina pominje. Mi se ispovedamo za grehe naše i s verom idemo na pričešće da nam Gospod oprosti grehe. Po rečima svetih staraca znaćemo da nam je oprošteno ako posle pričešća nemamo više tih grešnih misli ili radnji, ako pobedjujemo taj greh u korenu, odnosno ako nam grešne misli više ni ne prilaze, blokiran im je pristup duši našoj, jer je ona isceljena Božijom milošću.
Ali, ne dobija se automatski oprost grehova od Boga, jer smo možda ispovesti i pričešću prišli nemarno, formalno, bez vere, ili su nam gresi duboki a duša sva uprljana, pa nam Bog ne da oprost za neke grehe, nego nas pusti da ih još nosimo na duši.
Znajući to, vernici se mole Bogorodici ili svecu koji se taj dan proslavlja da umoli Gospoda sila da nam podari oproštaj, jer taj dan Sveti dele svoj blagoslov na verne koji su došli u crkvu na zajedničku molitvu.
Otuda velike gužve za praznike u crkvi.
Vavedenje?
Moram priznati da prvi put čujem taj izraz, malo sam potražila na internetu, to bi bilo Prikazanje Blažene Djevice Marije kada su je njeni roditelji sa tri godine doveli u Hram na posvetu? Ovo nema u Bibliji, navodno je u apokrifnim spisima, hm…kod nas u kalendaru piše uvijek Gospa od Zdravlja a o tom događaju se baš i ne spominje.
Da, to je Ulazak Presvete Bogorodice u hram u Jerusalimu. Ima divan tekst o tome u Žitijama Svetih oca Justina Ćelijskog sa opisima iz Predanja.
„Kada je Presveta Deva Marija navršila tri godine, njeni roditelji, sveti Joakim i Ana, doveli su je iz Nazareta u Jerusalim, da je predaju Bogu u hram kako su ranije i obećali. Bila je to svečana povorka Joakimovih i Aninih srodnika: napred su išle device sa upaljenim svećama, pa onda Presveta Deva svečano odevena i ukrašena, između svoje majke i oca, a iza njih ostali srodnici i prijatelji. Na ulazu u hram Devu je sačekao prvosveštenik Zaharija, otac Jovana Preteče, i uveo je ne samo u hram nego i u Svetinju nad Svetinjama, u najsvetije mesto hrama iza druge zavese gde ulaze samo arhijereji i to jednom godišnje. Roditelji su tada prineli žrtvu Bogu, primili blagoslov od sveštenika i vratili se kući, a Presveta Deva ostala je u hramu. Tu je boravila devet godina i roditelji su je često posećivali. Kada su oni umrli Devu Mariju su sa dvanaest godina dali Josifu, njenom srodniku u Nazaretu da, pod vidom obručnice, živi u devstvenosti iako to nije bio običaj u Izrailju. Presveta Deva Marija je bila prva doživotno zaveštana devojka, a kasnije su je sledile mnoge hiljade devojaka i mladića“
nesto tu ne stima. jesmo svi mi gresni i treba se pokajati,stoji to. ali sta cemo i kako odgovoriti na zapadno huljenje i ogromne grehove koje cine svakodnevno i toliko ljudi pate zbog njihove pohlepe i bezverja…pa opet,najvece poplave,zemljotresi,ratovi i nemastine snalaze siromasne zemlje i verujuce ljude…kako njima i zasto njima Bog ne posalje neku kaznu,neki znak da se pokaju,iskupe…jeste pitanje izlizano ali nista mi tu nije jasno! i kako ce sa gresnicima koji piju,puse i sa gresnicima cije su ruke krvave do lakta?! zar cu se ja naci na istom mestu sa Hitlerom,Pavelicem,Tonijem Blerom…??!! ako nije problem i ako autor ima vremena zelim da mi odgovori na ova banalna pitanja,jer ih ne razumem nikako!
Odgovor Duhu koji hoda na postavljena pitanja.
Sveti starci pravoslavlja kažu da su osobe (kao i zemlje) koje su bez problema i muke, ostavljene bez Božije milosti. To zvuči apsurdno ali jeste tako.
Otuda su se veliki duhovnici brinuli ako im sve ide bez problema, da ih Bog nije zaboravio. Jer su muke i patnje, ako su pravilno shvaćene i prihvaćene put očišćenja duše. Kroz patnju se duša čisti ako je krotko prihvatimo i trpeljivo. To je duhovni lek.
Ako pak patnju odbijamo i doživljavamo kao nepravdu i gordimo se da nam je nezasluženo poslata od Boga, pa smo zbog toga ogorčeni i ljuti, misleći da smo od Boga nepravedno osudjeni, ne razumemo smisao života i značaj spasenja duše, već samo gledamo u materijalno i po površini.
A onaj koji istrpi i sve teškoće mirno prihvati kao Božiji sud, posle bude bogato nagradjen, ima veliku platu na nebu a često i na zemlji.
Otuda neko živi lagodno i završi u paklu a neko teško a završi u raju.