Gluvo doba – Ko će spasiti Srbiju ako ne Bože pravde

 

BOŽE PRAVDE

Ako se pitate ko će spasiti Srbiju odgovor je jednostavan – Bog. Kada mu istinski Srbi i mali nevidljivi pravednici zapevaju moleban Bože pravde

 

Dan koji je zaboravljen i od onih koji su ga stvorili – 29 Novembar

Stisla muka, narod nezadovoljan, gladan, bos i sludjen. Svi su puni gneva i razočarenja od taštine i bahatosti koja vlada Srbijom. Nepravda, nepravda, viču isto tako nepravedni mali ljudi Srbije. Sve im je nešto jasno ali ništa ne shvataju. Za propast Srbije smo sami krivi, mi mali ljudi, ne oni veliki maher koji su nas opljačkali.

I ko će onda spasiti Srbiju, ako su oni gore i oni dole krivi.

„Mora da je neko krivlji, ne može to tako, zašto sam se ja borio, za koga sam ovu zemlju gradio“ – pita se stari kadar, još uvek živi revolucionar NOB-a, ljuti komunista. Grešnik, ateista i bezbožnik, na Boga je odavno zaboravio, ali se ni greha svojih ne seća. Oseća se uvredjen i izdan.

„Mi ćemo da se snadjemo, malo ćemo kombinaciju da odigramo i svi će da budu dobri u talu“ – razmišlja i kombinuje pobednik srpske tranzicije, tajkun, korumpirani političar ili kriminalac. Svoje grehe nije ukalkulisao u svoju pobedničku strategiju. Gord je i samoljubljiv.

„E samo da dodjem do one stvari, da se koleginica i ja odradimo, sve ćemo posle lako“ – hvali se radnik mužjak svojim ortacima u kraju. Jeste, kriva mu je država i vlada ali on nije kriv za švrljanje i varanje žene, to je i onako besplatno. Greh je uvek besplatan kad se nudi, skupocen kada se naplaćuje. Bludan je i slab.

I tako, priča za pričom, svaki mali čovek nosi svoj mali ili veliki greh sa sobom. Neko će reći da su to mali gresi, da nisu nešto veliki, mi smo pitom narod, pa što bi nas Gospod kažnjavao što lažemo, krademo, osudjujemo, varamo, kockamo se, malo duvamo marihuanu i sitno krademo i zabušavamo. Ta nismo nikoga ubili, silovali, čak su i nas više tukli nego mi ostale. Malo malih grehova nije ništa spram jednog velikog, misli naš mali čovek. I greši. Puno malih grehova ljude vodi u pakao isto kao i jedan veliki. Zato smo svi pozvani da se ispovedamo i pričešćujemo, da nam Bog ukine grehe, jer greh koji nosimo na duši stoji i čeka sudjenje na mitarstvima posle naše smrti, on se ne zaboravlja u Knjizi života, sve dok nam On koji nam je život dao greh ne oprosti.

A svaki put kada nam Gospod oprosti greh, on se sve manje i manje ponavlja ili se uopšte ne ponavlja. Ljudi postaju bolji ljudi, moralniji, savesniji, postaju pravednici i pravda se uvećava u društvu. A gde ima pravde ima i Božije milosti, vedrine, bogatstva, zdravlja i izobilja, jer Gospod Bog čuva stado svoje vernih. Kao dobri pastir brine se o njima. Kad ga mali čovek pravednik pozove i zamoli za pomoć, Gospod Bog odgovara i štiti svoje jagnje.

Ali, mali ljudi su zaboravili na Boga, koji je sve stvorio i dopustio po Svojoj volji, pa misle da je njihova sudbina u rukama nekog predsednika vlade, ministra, političara, tajkuna ili u rukama velikih sila. Ne, sve je u Božijim rukama, a on je Svemilostiv pušta te da ideš svojim putem bez zaštite i pomoći, jer misliš da sve možeš sam, u Boga se ne uzdaš. Pa ako hoćeš sam, a Bog nam je dao slobodnu volju, idi gde te noge nose, ratuj, bori se, odmeravaj snage sa jačima i slabijima. Bog će da brine o svom stadu, malim i nevidljivim pravednicima. Njima će sve da da, a ostalima će da i dalje pušta iskušenja i da čeka ko će da ga se seti, kao što je vladika Nikolaj proročki pisao u Nebeskoj liturgiji da su Srbi na Boga zaboravili i da zbog toga Sveti Sava i svi Srpski svetitelji na nebu plaču. Kako oni plaču na nebu, tako i narod srpski plače na zemlji. I plakaće i dalje dok se ne seti ko će da spase Srbiju kada mu se obratimo.

Mali nevidljivi pravednici za koje mi ni ne znamo, koji su medju nama i neprimetni, za koje nećemo možda nikada ni saznati, oni će spasiti Srbiju. Kada oni zavape Gospodu da njih i nas grešne spase, Bog će im uslišiti molitvu. Zato i opstajemo kao narod, jer gde ima puno zla i greha, tu je i puno blagodeti, skrivene po kućama i hramovima srpskim.

Mi sami ničim nismo zaslužili da budemo spašeni, niti da imamo dobru i zdravu državu jer smo svi mi duhovno nezdravi. A za našu bolest duše se ne obraćamo Onome koji je jedini istinski iscelitelj nego se zamajavamo djavolovim opsenama i igrama lukavog lakrdijaša, koji nam stalno potura nove i nove utopije i zabave, slepa rešenja i greh. Mali i nevidljivi pravednici ne nasedaju na djavolove zamke, ali mi svi ostali nasedamo. Zato nam je loše i zato nam ne može biti bolje, jer se mi ne menjamo na bolje, ne postimo, ne molimo se, ne ispovedamo, se ne tražimo Božiju pravdu i zaštitu, već samo skupljamo greh koji dalje prenosimo na našu decu, zato ona nemaju budućnost. To najbolje vide samozadovoljni ateisti komunisti koji sada žanju plodove svog bezverja i bezbožništva. Njihovi gresi su na njihovoj deci, kao što će i naši gresi biti na našoj deci, ako ne dodjemo sebi, odnosno vratimo se Njemu.

Tek tada će stihovi „Bože pravde“ biti delatna molitva za srpski rod.

 

 

Š.V.

 

Biblija – Jevandjelje po Mateji, glava 13.

 

1 I onaj dan izišavši Isus iz kuće seđaše kraj mora.

² I sabraše se oko Njega ljudi mnogi, tako da mora ući u lađu i sesti; a narod sav stajaše po bregu.

³ I On im kaziva mnogo u pričama govoreći: Gle, iziđe sejač da seje.

⁴ I kad sejaše, jedna zrna padoše kraj puta, i dođoše ptice i pozobaše ih;

⁵ A druga padoše na kamenita mesta, gde ne beše mnogo zemlje, i odmah iznikoše; jer ne beše u dubinu zemlje.

⁶ I kad obasja sunce, povenuše, i budući da nemahu žila, posahnuše.

⁷ A druga padoše u trnje, i naraste trnje, i podavi ih.

⁸ A druga padoše na zemlju dobru, i donošahu rod, jedno po sto, a jedno po šezdeset, a jedno po trideset.

⁹ Ko ima uši da čuje neka čuje.