Zašto Srbi slave slavu

Krsna slava porodice i doma je običaj koji postoji samo u Srba. Kako je nastala krsna slava i kako se slave slave. Posna i mrsna slava

 

Kako je nastala krsna slava kod Srba

Krsna slava kao pojam prvi put je zabeležena 1018. u Ohridu, četiri godine nakon propasti Samuilovog carstva, ali kao obred datira još iz vremena početaka pokrštavanja Južnih Slovena krajem VIII veka, za vladavine kneza Mutimira. Prvobitno je to bila hramovna slava crkve podignute u čast nekog svetitelja. Jedan vek kasnije, zahvaljujući hrišćanskim misionarima Ćirilu i Metodiju, kasnije njihovom učeniku i prvom slovenskom arhiepiskopu Klimentu, kao i devedesetšestorici njegovih učenika, koji su u pokrštavanju paganskih plemena pragmatično nudili hrišćanske svece kao supstitut kućnih bogova – zaštitnika porodice, bratstva i plemena, godišnja versko-porodična svetkovina dobila je koliko-toliko hrišćanska obeležja. To je razlog što se ranohrišćanski sveci: Jovan, Nikola, Đorđe, Dimitrije, Paraskeva, Alimpije, Stevan Prvozvani… najčešće svetkuju. Danas, naime, na popisu svetaca zaštitnika ima preko stotinu imena, ali u vreme pokrštavanja Slovena i drugih paganskih plemena izbor nije bio predugačak.

Iako su misionari propovedali novu religiju po svim slovenskim zemljama, krsna slava kao centralni porodični praznik do danas se održala samo na zapadnom Balkanu. Za to je zaslužan prvi srpski arhiepiskop Sava, koji je u skladu sa 15. kanonom Prvog vaseljenskog sabora 325. godine u Nikeji („Uništiti običaj koji se protivu apostolskoga pravila u pojedinim mestima ukorenio“) liturgijski sistematizovao preimenovane paganske kućne bogove. Kako je tada propisan, crkveni obred ostao je (skoro) isti do danas, uz malu „doradu“ mitropolita Srbije Mihaila 1862. godine.

MONOTEISTIČKI PAGANIZAM: Svrha novih odredaba, zabrana prinošenja žrtava u krvi, kao i priređivanje gozbi kod hramova, bila je da se mnogobožački rituali, pre svega prinošenje žrtve u krvi, prekinu i uspostave novi, koji bi bili u skladu sa novom, hrišćanskom religijom. Tako, propisano je da se u crkvama može proslavljati spomen na svetitelje samo onako kako to hrišćanima dolikuje, da se zemaljski plodovi – žito, hleb, ulje i vino – mogu prineti radi blagoslova, a ne radi prinošenja žrtve i gozbe.

Običaj prinošenja žrtava, međutim, nije se iskorenio. Iako su primili hrišćanstvo, mnogi su i dalje nastavili da prinose žrtve zaštitnicima svoga doma i svoje porodice – hrišćanskim svetiteljima, kao što su i ranije u idolopokloničko vreme činili: životinja koja je bila namenjena kao žrtva svetitelju dogonjena je crkvama kod kojih je i klana, a njeno meso služilo je za gozbu. Taj običaj održao se do danas, doduše ne u crkvenim portama, već u domovima svečara.

Poglavari drugih pomesnih crkava propustili su to da učine, pa je krsno ime vremenom preimenovano u lični praznik – imendan, odnosno rođendan, a obredno sećanje na „veru praotaca“, na paganstvo, ostalo je da živi samo na teritoriji koju kanonski „pokriva“ Srpska pavoslavna crkva.

KAKO CRKVA KAŽE: Slava je molitveno proslavljanje jednog svetitelja kao zaštitnika jedne porodice i njenog molitvenog zastupnika pred Bogom. Na dan svoje slave, porodica još revnosnije nego inače proslavlja i molitveno veliča Gospoda, još usrdnije nego inače moli se svome svetom zastupniku da molitveno posreduje pred svemilostivim gospodom za milost i blagodat njegovu, za spasenje i večni život. Molitva je susret i zajednica ljubavi svečara sa svim pravoslavnim hrišćanima u svom mestu i učestvovanjem na svetoj liturgiji izražava „vascelo“ jedinstvo Crkve Božije.

Bogatu trpezu može spremiti onaj koji ima: tada treba da se seti svih koji su u bedi i nevolji i da im pomogne koliko može i samo tako doživeće duševni mir, spokojstvo i zadovoljstvo. Samo treba, preporuka je, razlikovati bitno od nebitnog: odvojiti proslavljanje svetitelja od gozbe, slavu od veselja; slava se mora proslavljati sa tim uzvišenim ciljem, a ne radi gošćenja, jela i pića. Svečar i članovi njegove porodice toga dana se naročito moraju sećati života i dela svoga svetitelja koga slave, uporediti sa njegovim životom i delima svoj život i dela, da svoj život podešavaju prema svetiteljevom primeru: time će najbolje i najlepše proslaviti, zaštitnika njihovog doma i njihovog molitvenika pred Gospodom. Slavu treba slaviti uvek, u sreći i u nesreći, u radosti i u žalosti, u bogatstvu i u siromaštvu. Za slavsku sveću, kolač, malo crvenog vina, koljivo, tamjan i zejtina koliko je za kandilo potrebno trebalo bi da se u toku godine svako postara i spremi i da se tako kroz molitvenu uspomenu oduži svome svetitelju, a ako svečare zadesi žalost, slava se slavi sa svim obredima ali bez gostiju i zvanica.

Slava se slavi najviše četiri dana. Prvi dan je Navečerje, odnosno večernja služba u crkvi i bdenije pred praznik. Drugi dan je svetkovni dan, odnosno Slava: počinje jutarnjom liturgijom posle koje sveštenik sa svečarima ritualno seče kolač i osvećuje žito, a svečar za uzvrat prilaže crkvi darove: tamjan, zejtin i vino ili novac – koliko ima i koliko može.

Svetkovina se potom nastavlja u svečarskoj kući, za trpezom i sa onim „što je Bog dao i domaćin pripremio“. Svi čestitari prvo se poslužuju koljivom, zatim svim ostalim blagoutrobijem redom. Goste za trpezu domaćin raspoređuje po starešinstvu, a čelo stola je rezervisano za sveštenika. Ako kolač nije rezan u crkvi, što prelazi u običaj, to će biti učinjeno pred ručak.

Na slavu se gosti ne pozivaju, odnosno ako nisu rodbina, pozivaju se samo jedanput: „Slavimo taj-i-taj dan, pa izvolite“. Dolazak na slavu je obaveza, izostanak iziskuje izvinjenje, a ako neko izostane dva puta zaredom smatra se da je prijateljstvo razvrgnuto, odnosno da se neko nekom ozbiljno zamerio. Domaćin kome gosti manjkaju morao bi da se zamisli.

Na drugi dan slave – Paterice, Krila, Žensku slavu, Pojutarje – dolaze rođaci i prijatelji koji svetkuju istog sveca, odnosno odive – ženski ogranci porodice i njihovo potomstvo. Treći dan je Okrilje, kada su vrata otvorena svim znanim i neznanim čestitarima, u narodu poznatim pod opisnim imenom „dragi gosti, raziđite se“.

ZA ČOVEKA: Kada neka slava padne u vreme posta, na trpezi se ne bi smela naći mrsna jela: spremanje mrsne hrane za slave u postu je velik i poguban greh. Bolje je, zvanični je stav Crkve, ne slaviti nego praviti „javnu sablazan i navoditi na grijeh druge da mrse o praznicima na dane koji su po crkvenom kalendaru posni“.

Na tom mestu, teorijski, nastaju problemi: Nikoljdan, najzastupljenija slava na ovim prostorima, svake godine je crkvenokalendarski u božićnom postu, a ove godine Mitrovdan i Arsenije „padaju“ u sredu, kao i paterice Vračeva, Đurđica i Mrate. Kakvo je to slavlje, pitanje je sad, ako mesa nema, ako nešto „ne zaskiči“.

U praksi problem i ne postoji: post je, teološki gledano, sveta tajna koja je na odgovornosti svakog pojedinca vernika – ako ga ne poštuje, sa time će se suočiti sudnjega dana. Na svečaru je, dakle, kome će se prikloniti: Hristu ili Bahusu. Za to su, a ko bi drugi, okrivljeni komunisti: posle Drugog svetskog rata, kažu crkveni velikodostojnici, sve je činjeno da se krsna slava ukine, zabrani, iskoreni, a kad to nije pošlo za rukom išlo se na to da se ona što više isprofaniše i obesveti, da za slavu nisu potrebni hrišćanski simboli niti sveštenik, već samo bogatiji ručak. Neće biti: komunizma više nema, pravoslavaca je na popisu ogromna većina, na osnovu čega je i veronauka u škole uvedena, a slave su (i dalje) tačno ovakve kakve jesu.

Sveštenik će, možda, upozoriti domaćina da mrsna jela nisu primerena u posne dane, možda i neće, možda će se i mrsa na posni dan prihvatiti, jer i on je čovek. U svakom slučaju, obred će obaviti, jer sve je u slavu Boga: sveštenici njemu služe, ali rade za honorar. Koliki će honorar biti, opet teorijski, zavisi od domaćina. Na pitanje koliko je primereno priložiti, uobičajen odgovor je „koliko imate“, uz opasku da „neko da dvadeset, neko pedeset, a neko, Boga mi, sto i više – evra“.

 

Zoran Majdin

Izvor: Vreme.rs