Stari i lukavi lav protiv urodjene mudrosti

Ezopova basna Lav i lisica. O lukavom lavu i mudroj lisici. Basnu preveo Dositelj Obradović i napisao naravoučenije

Lav dugo živeći, omatori i vrlo ostari, i ne mogaše niti brzinom ni spagom svojom, kao u mlado doba, drugu životinju nadjačavajući proždirati. Misleći dakle i na svaku ruku razmišljavajući u tako bednim opstojatelstvam šta će od njega najposle biti, dođe mu na pamet da često, ovde na zemlji, ono što sila i snaga ne može, majstorija i hitrost učini.

Lav i lisica – Ezopova basna

Pretvori se bolestan, uđe u svoju pešteru i koliko je god dug prostre se i pruži. Pukne glas i svuda se pronese pa se oni strašni i na glasu lav s dušom muči i da je pri koncu. Ko što želi, to lasno veruje: mloga životinja, jedno drugo ne čekajući, navali koje će pre, pod imenem poseštenija, izdisanjem lava svoje oči nasladiti. A ovi ti, kad jedno kad drugo dočepavajući, sebi kao bolesniku na ponudu posveštava. Najposle eto ti nam i lisice, koja kroz vrata vireći:

„Kako si, striče?” pita.

„Zlo, moja mila ćerko, ta hodi bliže da me nagledaš.

„Prosti, čiko, nemam kad, hiti mi se, — odgovori mudra zverka — a i neće mi se, jer vidim mnoge tragove k tebi, a nijedan od tebe”.

Naravoučenije

Svak će sebi vrlo lasno u ovoj basni nauku naći. Ljudi pakosni i nepravedni što ne mogu s silom i snagom, to s hitrostiju, lukavstvom i s privornostiju čine. Kažu za onoga iskusnoga politika papu Ksista da je, pre nego papom postane, sve pogrbljen hodio i na čaršavu od mreže ručao; a kako ti ga učine papom, ispravi se i ukoči bolje nego ijedan kardinal. „Našli smo Svetoga Petra ključe — rekne jednom svom prijatelju koji se ovoj premeni čuđaše — ne treba nam više sagnutim hoditi”. A kad upazi mrežu na svojej trapezi, počne psovati svoga slugu, starca Onufrija: „Vidiš da si bez mozga, — govoreći — što će ti više mreža kad je sva riba ulovljena?” Provorljiv i lukav čovek po vremenu se vlada, i preoblači se kad u kurjačju, kad u lisičju, a kad je do potrebe i u ovčju kožu, i samoga sveca. „Čuvaj guske kad ih lisica ispoveda i kad im kurjak propoveda”, veli jedna ingleska poslovica. Mi smo taki u ovoj našoj koži da i sami sebi ne valja sasvim da verujemo. „Ne veruj, kume, pasja su usta” i „lakome su oči pri pogači”; ovo mi svi, hvala bogu, znamo, niti je potreba da ja toprv kažem. Blaženo i bogom blagoslovljeno čistoserdečije. No opet, neka s pameću i razumom biva, a navlastito s onima koje ne poznajemo. „Koja fajda što me je moj otac učio da ja nikoga ne prevarim, kad me nije naučio kako ću učiniti da i mene drugi ne prevari”, veli Žil Blaz.

Lisica nam ovde pametnu nauku daje: da ne hitimo u našim pretprijatijam: „Prosti, čiko, nemam kad, tragovi me plaše”. Mučno je čoveka poznati, i koliko su koga glađe reči i slađe, toliko više valja stajati na opazu i dobro smatrati kakvi su oko njega tragovi, sireč: ko je, kako postupa, i kako se je pre vladao. Ima više od dve hiljade godina kako se Evripid tuži da je mučno čoveka poznati, govoreći: Tί δη χρισύ ος κίβδηλος η τεκμήρι ανθρώποις ώπασε θεός ανδρών δ΄ούτω χρή τον κακόν διειδέναι, ουδείς χαρακτήρ εμπέϕυκε σώματι? Zašto je zlatu koje je lažno — znake ljudma dao bog, a mužu s čim valja zla razaznati nikakva belega ne stoji na telu”. (Neka mi ko ne primi za golu sujetu što jelinski gdigdi mešam: ovi mi je jezik od mladosti mio, i rad bih da se mnogima od naših mladića smili; zato gdišto primešavam, ako ništa, na sreću: često malena varnica veliku užeže vatru.)