Na pravdi Boga

NA PRAVDI BOGA

Koliko puta ste čuli da neko upotrebi izraz “na pravdi Boga” i to uglavnom kad je tom što je rekao načinjena velika nepravda? Nije ovo običan izraz

Čini mi se da se ne upotrebljava olako i da ima mnogo veću težinu od uobičajenih zaklinjanja Bogu, pozivanja, prozivanja ili obećavanja.

Još u svoje vreme Arčibald Rajs je rekao da Srbi nisu religiozan narod, već da su svoju religiju pretvorili u narodnu tradiciju, narodnu crkvu, da bi očuvali patriotizam i kult nacionalnih junaka. Po Rajsu, Srbi kao narod koji zaista razmišlja, “..oseća da postoji nešto neodredljivo, nešto suviše uzvišeno da bi se pojmilo, nad nama, nešto što natkriljuje svet i upravlja njime…”. Medjutim, po Rajsu, Srbi ne prihvataju Boga kakav je u Bibliji. Po njemu čak ni popovi nisu crkveni ljudi, već vatreni rodoljubi sa svim vrlinama i manama naroda.

Po Rajsu religija je moćno sredstvo poretka, a zdrav razum srpskog naroda je to “ponarodovanje” prihvatio kao svoj oblik verovanja i religiju. U crkvu Srbi uglavnom ne odlaze, pogotovo muškarci, ali se bez oklevanja prekrste kad saznaju nešto što ih “žestoko pogodi”. Isto tako Srbi slave slavu i pale sveće za zdravlje ili za preminule. Ovakvo poimanje religije izgleda da čuva srpski narod i da će, ako je napuste, biti izgubljeni. Ovakav prikaz Arčibalda Rajsa navodi na duboko razmišjanje, pogotovo što je dat pre skoro sto godina. Čini mi se da ima puno istine.

ZAŠTO BOŽIJA PRAVDA, ZAŠTO RAJS

Davno je Rajs zapazio da se Srbi obraćaju Bogu, ili ga pominju, kad im se desi nešto neočekivano ili kad nešto očekuju, ali treba pomenuti i to da se ime Boga koristi i u ne baš primerenim kontekstima. Medjutim, kad se ime Boga pomene u kontekstu pravde, onda se sužava prostor za sumnju i preispitivanje, onda se jasno stavlja do znanja da li je nešto pravedno ili ne. Pojam Božije pravde ne ostavlja prostor za laž ili prevaru. Čini se da onaj ko to izgovori ima veliku i odgovornost i strah za izgovoreno, verovao ili ne u ovakvog ili drugačijeg Boga.

Mnoge loše stvari dešavale su se “na pravdi Boga” i mnoge zavile u crno. Poražavajuća je istina da često postoji razlika izmedju prava i pravde, pogotovo u našem društvu. Sistem koji nije u tolikoj meri pravio razliku izmedju prava i pravde davno je urušen i nema naznaka da će se skoro oporaviti. Svaka, od nas demokratski, postavljena vlast koja je trebala da ustanovi sistem koji treba da stvori i sačuva pravila na kojma počivaju civilizovana društva, koja su obavezujuća za sve bez obzira na pol, zanimanje, socijalni položaj, veroispovest, do te mere je sve potčinila svom političkom uticaju, da su spoj prava i pravde izuzetak, a ne pravilo. Davno smo prestali da verujemo u dobre namere onih koji donose zakone u Narodnoj skupštini, kao i onih koji su zaduženi da se staraju da se zakoni poštuju – tužilaštva i svih sudskih instanci, počev od Ustavnog pa do osnovnog suda. Ništa bolje nije ni u upravi. Sumrak prava i pravde nije se pretvorio u dan, već je nastupila mrkla noć.

Tračak nade da će se nešto pozitivno dogoditi i pokrenuti sa mrtve tačke, unelo je potpisivanje i ratifikacija Evropske konvencije o ljudskim pravima (2003-2004. godine), kad smo se naivno ponadali da će “demokratska” Evropa naterati domaće vlastodršce da poštuju prava srpskog naroda.

OD POTPISIVANJA EVROPSKE KONVENCIJE O LJUDSKIM PRAVIMA PROŠLO JE DESET GODINA – GDE SMO DANAS?

Da li i vi imate utisak da srpski zakonodavni i pravosudni sistem nikad nije bio na nižoj grani? Čak se više i ne govori o reformama, poboljšanju sistema, uvodjenju pravosudja u zakonske okvire. Potpuna propast, potpuna dezorijentacija. Ministri dolaze i odlaze, kao i predsednici Visokog saveta sudstva i Ustavnog suda. Dodju, pokupe pare i iskoriste privilegije, odu u zaborav. Ko se još seća prezimena Stojković, Petrović Škero, Mesarević, Malović, Nenadić, Slijepčević, i mnogih drugih u Ministarstvu pravde, Ustavnom sudu, pravosudju.

Nadali smo se da će “evropska pravda” koliko-toliko ispraviti nepravde i preko suda u Strazburu doneti pravična zadovoljena onima čija su ljudska prava, inače garantovana Ustavom Srbije, drastično kršena svih ovih godina. Medjutim, čak se i o ovom sudu više ne govori. Neuki i pravno nepismeni gradjani Srbije i njihovi pravni zastupnici poslali su više hiljada predstavki, ali je 99% proglašeno neprihvatljivim, jer deset godina nisu naučili kako se treba obratiti sudu. Ili možda nisu naučili da se sudu uopšte i ne treba obraćati. Ili možda nisu shvatili da sud, kao ustupak aktuelnoj srpskoj vlasti, neće procesuirati predstavke koje sadrže zahteve za materijalnim obeštećenjem. Ako se pitate zašto se tolike tužbe Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu proglašavaju neprihvatljivim odgovor je jednostavan. To je najlakši način da se tužbe ne razmatraju. Po pravilima suda odluka da je tužba neprihvatljiva je konačna, ne podleže nikakvoj reviziji, nema mogućnosti za žalbu, a sama odluka ne sadrži nikakvo obrazloženje. Jednostavno. Ko bi se bavio tolikim tužbama, ima valjda Evropa pametnija posla.

Po mom dubokom ubedjenju, preko deset hiljada tužbi evropskom sudu upućene su “na pravdi Boga”, od strane ljudi kojima su na najdrastičniji način kršena prava u sudskim postupcima koji su trajali čak i decenijama, koji su ostajali bez imovine, posla, socijalnog osiguranja. Medjutim, medju tim tužbama nema predstavki političara, sudija, tajkuna, rodjaka i prijatelja – oni svoja prava ostvaruju u domaćem pravosudnom sistemu, brzo i na “opšte” zadovoljstvo.

Pravo i pravda u Srbiji i šire – tako blizu a tako daleko.

Aleksandar Zlatar