Tatjana i Onjegin

U čuvenom romanu Evgenije Onjegin u stihovima ruski pisac Aleksandar Sergejevič Puškin objektivno prikazuje društveni život u Rusiji… prepliću se, tu, čiste duboke lirske strofe koje izražavaju Puškinova burna lična raspoloženja.

Glavna nit romana, ideja vodilja je ljubav dvoje mladih – ali neistovremena, pa zato i nesrećna – ljubav neostvarena koja se završava, samo, pustim željama za onim što se ne može dobiti i žaljenjem za onim što se može izgubiti… i biti izgubljeno…

Tatjana, čedna devojka, živi u seoskoj slobodi i širini, zaljubljuje se u Onjegina, mladog aristrokata, vaspitanog po svetskim merilima koji, razočaran u velegrad, traži utehu na selu. Susret s Onjeginom i ljubav prema njemu, Tatjana je smatrala najvažnijim događajem u svom životu, a dubina njenih osećanja prema njemu, zanovana je u odlučivanju da mu napiše pismo i u njemu otvori svoje nevino čisto srce, ono najšire – slovensko:

Tatjanino pismo Onjeginu

Pišem Vam, šta bih zala, bolje
i šta Vam, više, mogla reći?
Sad zavisi od Vaše volje
prezrenje, Vaše, da l’ ću steći.
Al’ ako Vas moj udes, hudi,
bar, malo, trone i uzbudi, –
Vi me se nećete odreći!…

Da ćutim, ja sam, prvo, htela
i za sramotu mojih jada
ne biste znali, Vi, ni sada,
bar, da se nadam da sam smela
da ćete, opet, k nama doći
i da ću, ma i retko, moći
u selu da Vas vidim, našem,
da se veselim glasu, Vašem,
da Vam što kažem, pa da, zatim,
o istom mislim i da patim –
dane i noći, duge, sama –
dok ne dođete, opet, k nama.

Al’, osobenjak Vi ste, znamo,
i teška Vam je selska čama,
a mi… mi ničim ne blistamo,
al’ iskreno smo radi vama…

Što dođoste u  naše selo?!

U stepi gde moj život traje,
ja ne bi znala, Vas, zacelo –
i ne bih znala, patnja, šta je.
Smirivši burne osećaje,
možda bih, jednom (ko će, to, znati?!)
po srcu našla druga, verna –
i bila bi’ mu žena, smerna –
a svojoj deci dobra mamti…

Drugi!… Al’, ne, ja nikom ne bi’
na svetu dala srce, svoje!
Oduvek, tako, pisano je…
nebo je, mene, dalo, Tebi;
moj život, sav je, jemstvo, bio
da ću Te sresti izmeđ’ ljudi;
znam, Bog je Tebe uputio –
moj zaštitnik do groba budi…

U snove si mi dolazio –
i neviđen si bio mio, –
Tvoj pogled me je, svud, proganj’o, –
u duši, davno, glas, odzvanj’o…

Ne, nije mi se, to, san snio –
jer – čim si uš’o – ja sam znala,
sva premrla i usplamsala
i rekla: – On je, ovo, bio!…

Ja Tebe često sluša’, sama;
govorio si sa mnom, jednom –
kad prosjaku, pomaga’, bednom  –
i kad, ja, blaži’ molitvama –
buru i jad u srcu čednom.
Zar nisi Ti i onog trena –
o, priviđenje, moje, drago! –
promak’o kroz noć, kao sena,
nad uzgljavlje se, moje, sag’o –
i šapnuo mi reči nade –
ljubavi pune i iskrene?!

Ko si Ti?… Čuvar duše, mlade
il’ koban duh što kuša mene?!
Utišaj sumnje što me guše,
možda su, sve, to, sanje, moje,
zablude jedne mlade duše,
a sasvim drugo, suđeno je…
Nek bude, tako! Što da krijem?
Milosti Tvojoj dajem sebe,
pred Tobom suze bola lijem
i molim zaštitu od Tebe…

Zamisli, ja sam, ovde, sama
i nikog nema da me shvati;
sustajem i moj um se slama,
a, nemo, moje srce, pati.
Čekam Te: nade, glas, u meni,
bar, pogledom, oživi, jednim –
ili iz teškog sna me preni
prekorom gorkim i pravednim!…

Završih!… Da pročitam, strepim…
Od stida više nemam daha…
al’ Vaša čast mi jemči lepim
i predajem se njoj bez straha…

(Odlomak)

(I, šta se, posle desilo?)

Onjegin je na Tatjanino pismo ostao hladan, nezainteresovan, pravdajući se nesposobnošću za trajno i snažno osećanje ljubavi. (Muška posla!) U stvari, Onjegin nije osećao privlačnost prema ovoj mladoj devojci iz prašnave zabačene palanke, ne smatrajući je dostojnom svoje ličnosti (!). Ali, kasnije…

E, kasnije, prošlo je izvesno vreme… ONO UVEK PROLAZI I BOLI!… prilikom ponovnog susreta s Tatjanom, u prestonici Rusije, Moskvi, ovog puta u visokom društvu, kad je Tatjana, već, udata – Onjegin se u nju zaljubljuje beznadno!

Sad on pati – i u tuzi provodi dane i noći – i piše joj pismo koje svojim ushićenim tonom podseća na njeno. Ono odiše prirodnim žarom strasnog zanosa. Ljubav prema Tatjani, preokret je u Onjeginovom životu i svesti, to je odricanje od pređašnjih gordih želja za nekakvom izvanrednom ulogom u želji za ličnom srećom…

Onjeginovo pismo Tatjani

Kakav će prezir, plemeniti,
izreći Vaše oči, sjajne?!
. . . . . . . . . .
Kako pogreših, kako patim?!
Ne, da Vas viđam, da Vas pratim,
da svaki osmeh, pogled hvatam
na Vašem licu i da patim,
Vaš glas da slušam i da shvatam
svom dušom, svojom, Vaše čari –
i savršenstva od svih veća! –
da premirem, kraj Vas, u stvari –
i da se gasim… to je sreća!!!

Moj vek će, skoro, da se skrati,
al’, da bih bio živ, u svesti,
ja, svakog jutra moram znati –
da ću Vas, tokom dana, sresti…
. . . . . . . . . .

(Ali, Tatjana je odbila Onjeginovu ljubav!… A vi – trk u biblioteku, knjižaru – čeka vas „Onjegin“…)

Post scriptum

(Ipak, ne mogu da vas toliko dugo držim u neizvesnosti, iako dobro znam da ćete brzo-brzo u šake uzeti „Onjegina“… Kako ga je odbila?… E, moj, Onjegine… samo je Prustu uspelo da „pronađe“ ono vreme, „izgubljeno“, u onoj najvećoj višetomnoj potrazi… vrli visoki gospodine… propušteno se ne vraća!… izgubljeno se ne nalazi!… pa kaže, ona, Tatjana):

Udala sam se!… Vi, sad, treba –
da odete – ja vas molim…
U srcu, Vašem, pored strasti –
ponosa, ima… ima časti –
zašto da krijem?! – Još Vas volim, –
al’, drugom, ja sam poverena –
i ostaću mu verna žena.

P. S. 2

(Ni ja nisam uspeo da vratim izgubljeno… Moja velika ljubav, ugušila je samu-sebe… Da sam znao da ću je izgubiti, voleo bih je još čistije… Ovako… Ne, ne, ne… strašno je, to, što me ne voli, više… a stoput strašnije što ja ne volim!… Ne sećam se, čak, ni poslednjeg poljupca, ni gde se, to, desilo, ni šta sam pomislio, možda, rekao… ne shvatajući da nastaje bezdan vremena… u kom nestaje, čak, i samo sećanje.)

Izvor: „Tebi, pisma ljubavi“, „Komunist“, 1972.

Priredio: V. V. M.

oOOo