I vinu je istina o nama

Šta su Rajačke pimnice pored Negotina i kakvo je vino u Rajačkim pimnicama, kvalitet vina i da li ga vredi kupiti i po kojoj ceni

 

Rajačke pimnice su skriveni turistički biser Srbije. Selo je pod zaštitom države kao nacionalno blago ali je ujedno i pokazatelj kako se prema tom blagu Srbija odnosi. Nemarno i nezainteresovano, iako ima turistički i istorijski raritet koji vredi mnogo više nego što danas tamo možemo videti. A tamo smo otišli da vidimo kakvo je vino u Rajačkim pimnicama jer sam pre nekoliko godina odatle pio neki dobar domaći burgundunac.

Dugo godina sam hteo da posetim Rajačke pimnice i na kraju smo se prijatelj Toma i ja organizovali da to i uradimo jednog lepog jesenjeg dana, u sklopu avanturističke turneje po Istočnoj Srbiji. Kada se to desilo, shvatio sam da je u vinu istina, istina o nama i našim navikama.

Za one koji ne znaju, Rajačke pimnice su selo od 292 kamene kuće – vinska podruma. U prospektima se kaže da je to selo bez dimnjaka a mi bi dodali skoro i bez prozora, jer sve kamene kuće u tom selu su samo vinski podrumi, vrlo jednostavne kamene kuće, ukopane u zemlju, samo sa vratima i stepeništem kojim silazite u jednu jedinu prostoriju, odnosno podrum gde se drže bačve i burad sa vinom. Doduše, sada se sve više stara burad zamenjuje sa prohromskim kazanima u kojima se drži rajačko i negotinsko vino domaćih vinara.

Od tih skoro skoro 300 kamenih kuća nastalih kako kažu pre nekih 250 godina kada je kraj počeo da se bavi vinom, svega 30-ak je danas živo i aktivno, odnosno u njima možete vikendom naći vlasnika kako prodaje vino. Početkom 90-ih su se kuće u Rajačkim pimnicama prodavale za par stotina eura ali im je vremenom cena rasla, svi su mislili da će to da postane hit turističko mesto, pa se danas teško može i kupiti kuća, a ako to uspete da nadjete, vlasnik će tražiti od 15 do 22 hiljade eura, cena po kojoj je zadnja vinska kuća – pimnica prodata nekome sa strane. Mnoge kuće su pokupovali ljudi sa strane, biznismeni i mešetari koji se nadaju procvatu mesta. Ima selo veliki potencijal, ali mu je najveći minus udaljenost od Beograda, oko 220 km.

Tog vikenda kada smo mi došli je bilo još manje otvorenih pimnica, možda desetak. Nekoliko podruma je pretvoreno u kafane. Ambijent je generalno sjajan, kuće iako stare izgledaju zanimljivo, sve je to na jednom brdu iznad sela Rajac, po kome su i dobile ime, ali tu odmah nailazimo na jedno veliko razočarenje. Sve je zaraslo, nekadašnji put kro selo je pretvoren u razvaline, blato i korov su na sve strane, nema javne rasveta a ni javnog toaleta, pa turisti zalaze iza pustih kuća i tu vrše nuždu. Nema struje! Bruka. Ali ima wi fi veza!

Rajačke pimnice su pod zaštitom države i sve što se u njima radi ne može da se uradi bez saglasnosti Zavoda za zaštitu spomenika, opštinske i republičke administracije, odnosno birokratije. A ko je nekada pokušavao sa spomenicima kulture u Srbiji da nešto uradi, zna kako je to mučan, dug i neizvestan proces. Tako da je u Rajačkim pimnicama vreme stalo.

Ono što bi država morala pod hitno da uradi je da napravi put od kocke kroz selo, ne asfaltni nego baš kaldrmu, kocku, jer je tako nekada bilo, da napravi sanitarni čvor za turiste, da uvede javno osvetljenje da mesto živi i noću za turiste, da odmh postavi korpe za otpatke, kojih inače nema. Plus, svaka kuća bi trebalo da dobije turističku tablu sa kratkim opisom ko je vlasnik pimnice, od kada kuća postoji, koje vino proizvodi i slično. To stoga što negotinski i rajački vinari proizvode vino od autohtonih sorti kao što su: tamjanika, začinak, bagrina, četereška …

Istorija Rajačkih pimnica

Negotinska krajina je odličan kraj za proizvodnju vina i od davnina se ovde proizvodilo vino. Procvat kraj doživljava pre par vekova kada je vino počelo da se izvozi u Francusku. Naime, usled bolesti vinove loze u Francuskoj tadašnji francuski vinari su počeli da traže lokacije po svetu odakle bi mogli da uvoze vino a pošto je Negotinska krajina na sličnim geografskim kordinatima i ima sličnu klimu i geografiju kao čuveni Bordo u Francuskoj, počeli su da stimulišu srpskog seljaka da sadi i neguje vinovu lozu. Zlatnim dukatime je plaćano vino iz Negotina koje je išlo za Francusku.

Medjutim, istorija se menjala i procvat se zamenio regularnim vinogradarstvom koje je podmirivao domaće potrebe i malo se izvozilo sve do završetka Drugog Svetskog rata. Po priči domaćih vinara iz Rajačkih pimnica posleratni komunisti su skoro potpuno upropastili vinare u Negotinskoj krajini. Nakon rata je stvoren državni kombinat Krajina vino kome su svi seljaci morali da predaju groždje. Mali vinar je mogao za sebe da zadrži samo 100 litara vina po članu domaćinstva godišnje a sve ostalo je morao da preda državnoj Krajina vinu. To je upropastilo vinarsku tradiciju i mnoge oteralo od pravljenja vina, masovno su vinogradi zaparloženi i znanje i majstorstvo u pravljenju vina je nestajalo pred naletom ideja komunista kako svet treba da izgleda, kako da se vino proizvodi za radničku klasu.

Krajina vina je početkom 1990-ih, kada su počeli gradjanski ratovi u Jugoslaviji mnoge seljake i vinogradare ovoga kraja dodatno zavila u crno jer im nije isplatila pare za groždje koje su firmi davali čitave dve godine. To je dodatno ojadilo negotinske vinare, ali od tog perioda polako počinju da se stvaraju porodice vinara koje počinju da prave vino za tržište. To vino smo došli da probamo u Rajačkim pimnicama. Danas u Negotinskoj krajini ima na desetine privatnih malih vinara koji prave svoja vina. Ali kakva su vina u Rajačkim pimnicama odgovorićemo u nastavku. Samo još da napomenemo da smo uz put videli dosta zaparloženih i napuštenih vinograda, što nas je rastužilo. Pitali smo rajačke vinare zašto je to tako a oni su nam dali odgovor da je to posledica klimatskih promena od izgradnje Djerdapa 2, jer se promenila klima, pa su učestali prolećni mrazevi koji na pojedinim lokacijama oštete ozbiljno vinovu lozu, pa se ne isplati gajiti na nekim brdima vinovu lozu. Zanimljivo zar ne, koliko jedna hidroeletrana ima uticaja na klimu u regionu.

Kakva su vina u Rajačkim pimnicama

Puni entuzijazma smo se zaputili u Rajačke pimnice. Put do sela je bio uzbudljiv jer smo lutali nekim sporednim putevima, pošto je prvi putokaz za Rajačke pimnice na koji naletite na putu Zaječar – Negotin potpuno zbunjujući i odvede vas u nedodjiju. No, iako smo krenuli u pogrešnom pravcu, to nam je dalo priliku da nesmateno prošetamo celim krajem i seoskim putevima, gde smo videli koliko je istočna Srbija lepa i divna, ali i pusta i nenastanjena.

Inače, selo Rajac se nalazi na nekoliko kilometara od puta Zaječar – Negotin, onaj put koji ide duž bugarske granice, pošto imaju čak dva puta koja spajaju ta dva grada. Kako doći do Rajačkih pimnica ne znam ni dan danas, jer mi smo jednim putem došli uz lutanje, sa puno lutanja smo otišli kući drugim putem, i za nas odgovor na pitanje gde se nalaze Rajačke pimnice je i dalje misterija.

Kako smo se parkirali usred sela, odmah smo uleteli u prvi podrum kod domaćina koji nas je prvi pozvao. Odmah je krenula degustacija nekoliko vina. Vina jeftina, 200 dinara po litri ali tanka kod prvog vinara. No, kupismo par boca da se domaćin ne uvredi i nastavismo dalje, od pimnice do pimnice, od domaćina do domaćina, od priče do priče. I naravno, svuda degustacija najmanje 4 do 6 vina, tako da smo posle pete Rajačke pimnice bili punih rumenih obraza, veselog raspoloženja i siti vina. Proveli smo svega dva sata tamo ali je bilo intezivno.

I sada odgovor kakva su Rajačka vina?

Ona su jeftina, 200 dinara po litri. Upakovana su u plastične flaše od 1,5 i 2 litra i PET buriće za vodu od 5 litara. Ima ih i flaširanih ali onda koštaju 400, 500 dinara. Neki vinari su imali nove plastične flaše a neki su jeftinoće radi koristili korišćene flaše za kiselu vodu ili gazirane sokove. Mi nismo bili gadljivi, a i vino je to, pa smo uzimali sve što nam se svidi u ambalaži kakvoj nam daju. Toma je kupovao i crvena i bela a ja samo crvena, i uspeli smo da svako od nas kupi za sebe nekih 15-16 litara, otprilike po 3 litra od svakog proizvodjača, stim što smo od onoga koji nam se dopao uzeli buriće a od ostalih samo po flašu. Ima tamo i vina od groždja, što kaže jedan vinar odatle.

Opšta ocena je da su vina vrednija od cene po kojoj se prodaju, ali ne možete tamo naći vino visoke klase, čak ni dobre srednje klase. Sve su to stona domaća vina, kupaže svega i svačega, vina sklona fermentaciji i tome da postanu sirće, natrpana vinobranom, ali puna tanina i boje koja vam plavi jezik. Pošto su domaća vina, nisu tretirana sulfatima i obradjivana kao što se to radi sa industrijskim vinima, pa su sa te strane zdravija i življa. Neka su mi se i dopala, mada mi se najviše dopala atmosfera probanja i razgovora sa vinarima u arhaičnim i prašinastim podrumima, onako baš starinski.

Priznajem, vina iz Rajačkih pimnica su mi se više dopala tamo na licu mesta nego ovde kod kuće. Ovde su mi nekako više kisela, oštra, tanka.

Rajačka vina su vrlo dobra za masovnu potrošnju. Ne mogu da dugo stoje, brzo prelaze u sirće, znaju da budu korektnog ukusa, da imaju domaću notu koju ja inače volim, ali malo ima slatkoće u njima. Očekivao sam da ću probati neki burgundunac ali od toga nema ništa. Neka vina koja su na primer imala potencijal, bivala su upropaštena mirisom bureta. Vino iz Rajačkih pimnica nema visok higijenski standard, što je bilo očigledno čim udjete u neki podrum. To je bio razlog što puna dva autobusa slovenaca koji su tu došli na izlet nisu kupili ni flašu vina, samo su obilazili podrume, slikali i ćaskali, ali vino nisu kupovali. Bilo im je prljavo, ne vino, nego ambijent u kome se pravi i drži vino. S obzirom da sam bio u Sloveniji i video kako privatni vinari drže svoje vino kao u apoteci, bilo mi je jasno odakle ta podozrivost slovenaca. A i sami rajački vinari su nam rekli da su najbolji kupci Beogradjani i Novosadjani, a da ostali slabo kupuju. Na našem primeru se to i potvrdilo, jer mi još uvek nemamo fine i sterilisane stomake, pa Rajačko vino možemo da pijemo.

Tu je još i vinarsko znanje u pitanju. Rajački vinari se hvale starim buradima, ponekad starim decenijama koje još uvek koriste, ali svako ko iole malo zna o vinima odmah se naježi, jer se vino više ne drži u starim buradima jer su ona puna nečistoća, aroma, i svega onoga što vinu šteti. Savremena praksa je da se bure za vino koristi samo jednom, maksimalno dva puta. Treba edukovati rajačke vinare o mnogim stvarima.

Da, vino Rajačkih pimnica ima perpsektivu ali vinski podrumi moraju da budu mnogo čistiji, lepši, svi moraju da imaju nove i čiste flaša, pa neka su one i pvc ili pet, ali da nisu upotrebljavane, moraju zidovi i podovi pimnica da budu okrečeni i bez paučine i taloga prašine, da su podovi u pločicama ili kamenu, da vinari izgledaju uredno i čisto. Neke od scena u pimnicama su nas podsećale na Kusturicine filmove. No i pored svega, Rajačke pimnice su sjajno mesto i imaju veliki potencijal kada se država jednom seti da ih sredi a naši rajački vinari ostave malo vino na stranu i zasuču rukave da očiste i okreče svoje podrume.

U vinu je zaista istina, o nama samima.

Kako do Rajačkih pimnica

Od Beograda autoputem se ide do Paraćina. Kod Paraćina se isključujete sa autoputa i idete regionalnim putem za Zaječar. Od Zaječara se ide ka Negotinu, stim da na ulazu u Zaječar skrećete levo i idete samo pravo putem obilaznicom oko grada. Slabo je obeleženo, pitajte. Negde na pola puta za Negotin se skreće za selo Rajac. Kao što smo napomenuli prvu malu tablu na koju naidjete za Rajačke pimnice ignorišite, njom ćete otići na seoski put bez putokaza i u avanturu po sablasnim selima Istočne Srbije.

Zlatko Šćepanović