Religija juče, danas i sutra u očima ljudi

Gubi li religija svoje mesto u svetu danas ili ljudi gube religijski život u samoobmani. Primer kako večno traje je religija Njegoševa, koja prevazilazi vreme, ljude i prostor

 

RELIGIJA NjEGOŠEVA

Mnogim našim savremenicima, kako bogatima tako i siromašnima duhom, religija izgleda kao neki stari zamak, čiji su rogljevi i vrhovi porušeni, čiji su zidovi izbušeni i prolokani, kapije popadale, vrata nakrivljena i pragovi izbijeni. U tome zamku stanovala je nekada vlastela, jer tada je on bio i podesan za stanovanje vlastele. Svi konci ljudskog društvenog života poticali su tada iz njega i uticali u njega. U njemu su se vojske za boj opremale i posle boja odmarale i nagradu dobijale. Trofeji naučnika i ratnika, umetnika i trgovaca, donošeni su oda svih strana i vešani u njemu. Rečju, bez toga zamka ljudi, i patricije i plebejci, nisu mogli ni zamisliti svoj život. U njemu se svaki novorođeni morao prijaviti – drukče nije išlo – da bi dobio odobrenje za život; u njemu je svaki pri stupanju u život, kao pri ulasku u botaničku baštu, dobijao masu planova, pravilnika, putokaza, objašnjenja i uputstava, kojih se imao strogo pridržavati. Ko bi se u lavirintskoj mreži staza umeo snaći te s njih ne bi nikada skrenuo, tome se obećavala premija sreće; kome bi se pak od žene rođenome noga omakla van jedne prosečene putanje, tome se proricala teža sudbina nego onome ko je ostao nerođen. Taj je zamak bio vlastan nad telom i dušom svojih podanika, tj. svih ljudi, i gospodario je neograničeno svakim momentom njihovoga života ne samo ovoga no i onoga pre njihova rođenja i posle njihove smrti.

Ali vreme, taj opšti neprijatelj, koji, kako opet drugim našim savremenicima izgleda, upravo i ne postoji, kucalo je vekovima svojim nečujnim čekićem u rogljeve i vrhove toga ponosnog zamka, razgrizalo mu stene, istavljalo vrata i bušilo najveće prozore baš na onim odajama gde su se najveće tajne, jedino pred suncem malene, najbrižljivije u tami skrivale. Vreme je učinilo od toga zamka ono što i od svih ostalih zamaka čini od kad se vreme počelo nositi s ljudima i njihovim tvorevinama. Ono je stvorilo od njega mal’ ne jednu ruševinu, koja s dana na dan sve više opravdava to svoje ime.

U toj ruševini, kao i u mnogim drugim ruševinama, ipak ima života. Samo tu ne žive više patricije no parija, koja nema ni volje ni moći da zida sebi novo obitalište, i kojoj imponuju dimenzije i starost ovoga zamka. Tu, u patricijskoj prašini, među nagriženim posuđem, zarđalim oružjem, izmoljčanom svilom i kadifom, među hromim stolovima, među knjigama osedelim od preživelosti i puhora, i posrnulim oltarima od dugih i razumu nedostupnih molitava, tu nalazi sebi hrane siromašni duh i bogata mašta parije. Za ljude od duha i od svoga vremena ovaj trošni zamak, olepljen i išaran bojama plebejske mašte, nema druge vrednosti nego li ostali antički spomenici za umetnika, ili ostali fosili za naučnika.

Tako misle mnogi naši savremenici i, misleći tako, provode svoj život u samoobmani, da niti je, dakle, religija nešto drugo do onaj stari posrnuli zamak, niti ko religiju potrebuje – bar danas ne – osim parije, koja se u nedostatku boljeg duhovnog obitališta, sklanja pod prepukle svodove starodrevnog zamka svojih otaca, na čijem je ognjištu vatra odavna utuljena, pretrpana silnim pepelom.

Kad bi, uistini, to bila religija, u što su uvereni ovi ljudi, kod kojih je samoobmana zauzela mesto istine, onda bi se moglo pomisliti, da će naše stoleće pored drugih slava doživeti i tu slavu, da prisustvuje pogrebu jedne moći, koja od postanja ljudskog roda nije imala uspešnog takmaca. No, za tom mišlju došla bi odmah druga, da bi veći od slave bio sram našega stoleća, što bi se u njemu spustilo u grob više od polovinu impulsa, i to od boljih i plemenitijih impulsa, ljudske kulture. Sreća je što naše stoleće, kao i nijedno drugo, ne može doživeti ni tu slavu ni taj sram! I ono će, kao i sva ostala stoleća, morati nasleđene životne moći naše rase predati svojim naslednicima, jer ni po čemu se još ne da zaključiti, da je kraj sveta blizu i da su životne moći čovečanstva počele jedna za drugom da silaze u grob.

A religija je jedna životna moć, a ne jedna uzgredna činjenica u duhu i istoriji čovečanstva. Samo oni mogu alarmirati svet o njenoj predstojećoj smrti, koji više vole da prorokuju o onome što će nastupiti, no da ispituju stvarni ljudski život onakav kakav je on bio u prošlosti i kakav je u sadašnjosti; jer ko proučava ljudski život u prošlosti i sadašnjosti uvideće, da religija nije postala željom i voljom ljudi, kao sekira, ralo ili pero, no da je ona našla ili snašla čoveka pre nego čovek nju; pre nego što je čovek i pomislio na religiju, ona je bila u njemu. Od kuda je ona došla, pitaće oni, koji na svoje sopstveno pitanje imaju već spremljen odgovor; no i mi ćemo njih nešto upitati, pa ako nam odgovore, odgovorićemo tada i mi njima. Od kuda u čoveku volja za život, ili, od kuda simpatija prema lepom ili dobrom? Odgovorom na ovo naše pitanje oni će u isto vreme odgovoriti i na svoje.

Ko proučava život ljudski, taj će moći uvideti da tvorevine religije nisu postojane, no da su, kao i sve tvorevine ljudske duše, izložene neprekidnoj promeni, neprekidnom korigovanju ili često naizmeničnom progresu i dekadenciji. Bezbrojne tvorevine religije propale su, izumrle. Čitavi mnogobožački panteoni leže po našim muzejima isto onako mrtvi kao i materijal iz koga su istesani. Nebrojena svetilišta preorana su, nebrojene kulturne forme potisnute, nebrojena verovanja degradirana. No, zato religija, kao tvoračka moć čovekova, nije mrtva no živa; ona je i danas isto onako životna i moćna kao i negda, samo što se ona danas drukče proiznosi i izražava nego li negda. Kijevski Perun sa srebrnom glavom i zlatnom bradom, rujanski Svetovid sa četiri glave pod jednom kapom, olimpijski Zevs i egipatski Oziris, Šeol i Nirvana, Valhala i Ades, pagode i hramovi, žrtve i obredi sve su to tvorevine religije, koje su delom propale, a delom još i danas žive, prilagođene i asimilovane novim religijskim tvorevinama. No moć, koja je te tvorevine u svet donela, religija, održala se kroz sva vremena i sve promene kao i nosilac te moći – čovek. Ova moć čovekova, religija, nije jedan elemenat duše – da se poslužimo starom terminologijom psihologije – no rezultat spajanja dva takva elementa. Misao i osećanje ujedinjeni čine religiju. No ne svaka misao i ne svako osećanje; jer ja mogu da mislim o svom umrlom bratu i pri tom da osećam žalost, pa to ipak nije religija. No ako ja mislim o svetu, o tome šta je i šta vredi svet, i tu misao propraćam nekim jakim osećanjem. onda ja imam religiju.

Primitivan čovek misli, da su svi predmeti njegove okoline – a to je njegov svet – nastanjeni zlim ili dobrim duhovima, i pri tom oseća strah ili radost. Budist misli o svetu, da je ovaj samo jedan privid, kome je Nirvana početak i kraj, i pri tom oseća duboku mizeriju svoje lične, kao i svake druge, egzistencije. Jevrejin veruje, da je Jehova darodavac života i oseća se kao prezaduženi dužnik ili sluga njegov. Deist misli, da proviđenje mudro upravlja svetom, vodeći ga dobrom cilju, i pritom je zahvalan i odan tome proviđenju i radostan u radosti i patnji života. To je njegova religija. Religija, dakle, može tek onda postati, kad se misao o svetu udruži sa emocijom, koju ta misao proizvodi. Sama misao za sebe (Hegel) ili samo osećanje za sebe (Šlajermaher) ne čine još religiju; tek kad se to oboje kombinuje, tj. kad misao izazove osećanje, rađa se religija. No kao što deca često zavladaju svojim roditeljima, tako i religija, i ako sekundarna po poreklu, zavlada često i intelektom i osećanjem, dajući pravac i formu obojem. Ovo nije slučaj kod svih ljudi, no samo kod onih koji su stalno religiozni, pošto se svi ljudi mogu podeliti na momentalno i stalno religiozne. U prve spadaju oni, kod kojih se retko ili vrlo retko javi misao o svetu, koja se spoji s naročitom emocijom. U stalno religiozne ljude dolaze oni, kojima religija tako preovlada, da daje stalnu direktivu i njihovim osećanjima. Ovakvi su ljudi u manjini u svetu. No i ova manjina ima dva logora: jedno su egzaltirani fanatici, a drugo su pak uzvišeni predstavnici religije, kojih je tako malo, među nebrojenom masom suviše malo, ili suviše mnogo, verujućih, čija je vera često puta najbolji argumenat bezverja, kao što je malo pravih pesnika među nebrojenom masom suviše malo nadahnutih i suviše mnogo pretencioznih poeta, čija je poezija najbolja agitacija za prozu.

U red ove poslednje, odabrane manjine stalno religioznih ljudi, koji se mogu nazvati prosto: predstavnici religije, možemo mi Srbi s ponosom uvrstiti i vladiku Petra II Njegoša. On je sam sebe već u tu odabranu manjinu uvrstio, nama ne ostaje drugo, do da to konstatujemo i priznamo. On se uspeo na tu visinu, ne svojim društvenim položajem, niti jednim niti drugim, ni kneževskim ni vladičanskim, no svojom dubokom koncepcijom sveta i svojom žarkom, poetskom simpatijom prema svetu, tj. prema prirodi, Bogu i čoveku.

Kao pesnički i filosofski genije, Njegoš je i cenjen i potcenjivan i precenjivan, no kao religijski genije on nije do sada bio ni cenjen, ni potcenjivan, ni precenjivan. No ovo trojstvo genija je nerazdvojno; jedno bez drugoga teško je i pojmiti i ceniti. Mi to nećemo ni činiti. Njegoševa religija je plod njegove filosofije i njegove poezije, tj. njegove misli i njegovog osećanja.

Ispitajmo stoga redom njegove misli i analizirajmo njegova osećanja, da bismo tako mogli – ako nam je to dato – dohvatiti i pojmiti ovu moć, koja je kao plamen buktala, osvetljavajući um i zagrevajući srce ovog velikog cetinjskog pustinjaka.

Sveti! Tajni! Carstvujući!

Uma moga slaba hitrost

tvog suštastva veličastvo

kadro nije isl’jediti

 

Sveti Vladika Nikolaj Žički – Religija NJegoševa