Zatvornik Božije ljubavi u pećini

Ko je bio Sveti Jovan Zatvornik Svjatogorski i čudesna dela Božije blagodeti koja su se kroz njega obznanila. Ruski i ukrajinski asketa, starac i svetitelj. Žitije Svetog Jovana Zatvornika Svjatogorskog

 

Žitije i podvizi prepodobnog Jovana Zatvornika Svjatogorskog

 

Opis života jeroshimonaha Jovana, zatvornika Svjatogorske pustinje, prvobitno sam napisao ubrzo nakon njegovog blaženog upokojenja. Kao materijali za taj prikaz poslužila su mi usmena saopštenja samog zatvornika o sebi i svom životu u svetu i u monaštvu, pre no što će stupiti u podvig zatvorništva, koja je po njegovim rečima zabeležio jedan njemu blizak svjatogorski monah, otac Sofronije, a takođe i priče i uspomene drugih svjatogorskih monaha koji su zatvornika dobro poznavali – njegovih kelejnika, sabesednika i očevidaca njegovog blaženog upokojenja. Imao sam nameru da po mogućstvu saberem sva iole značajnija i pouzdanija svedočanstva o blaženom zatvorniku, kako bi bila sačuvana radi pouke nama i onima koji će doći posle nas. Same beleške oca Sofronija, koje je pisao nepovezano, na brzinu, u polumraku svog pećinskog zatvora, uz slabo treperenje sveće, izazivale su podosta teškoća i nedoumica prilikom njihovog proučavanja, pri čemu su se takođe potkrale izvesne pogreške, koje su odatle prešle i u moju povest. Kada je životopis prvi put izašao iz štampe 1847. godine, netačnosti i pogreške u njemu, iako sitne, ipak su uočene i na njih mi je ukazano od strane lica koja su dobro poznavala počivšeg zatvornika, na čemu sam im iskreno zahvalan. Vremenom sabrana su još neka nova, važna svedočanstva o životu zatvornika; neka od njih je 1876. godine sabrao i štampao protojerej Grigorije Đukov kao dopunu mog prikaza. Sakupljeno je naročito mnogo zapisa o posmrtnim delima blaženog zatvornika, to jest o čudesnim isceljenjima koja su se događala na njegovom grobu. Za te zapise je po odluci eparhijske uprave ustanovljena posebna knjiga pri bolničkoj crkvi Svjatogorske pustinje pokraj koje je zatvornik pogreben. Smatrajući da je vreme da dopunim životopis prisnopamjatnog zatvornika svim tim novim podacima, tj. dokumentarnim svedočanstvima manastirskog arhiva, rukovodeći se pouzdanim uputstvima upućenih, uz ispravljanje netačnih podataka i pogrešaka koje su se potkrale, sada ga, u ovom dopunjenom i ispravljenim obliku, nudim pažnji Bogoljubivih poštovalaca blaženog zatvornika jeromonaha Jovana, sa iskrenom željom da moj smireni trud posluži na duševnu korist onima koji čitaju i slušaju povest o velikim podvizima, trpljenju i samoodricanju tog podvižnika našeg vremena, koji se po uzvišenosti svoga podviga može uporediti da podvižnicima drevnih vremena. Danas se često može čuti mišljenje da su drevne povesti o velikim podvižnicima neverovatne i nemoguće u naše vreme. One koji tako misle i govore svojim podvigom razobličava zatvornik iz Svjatogorske pustinje, koji je u devetnaestom veku projavio uzvišeno podvižništvo iz vremena procvata hrišćanstva; njegovim svetim molitvama neka Gospod pomogne i nama, slabima i lenjima, da se ugledamo na njega u revnosti za podvige hrišćanske pobožnosti.

Andrej Kovalevski

22. septembar 1880. godine

Glava 1.

Mnogi od nas su verovatno imali priliku da posete bogospasavani grad Kijev, njegovu drevnu lavru i peštere u kojima nepropadljivo počivaju ugodnici Božiji. Klanjajući se njihovim svetim moštima i sa ljubavlju ih poštujući, među njima nalazimo ne mali broj zatvornika koji su se za života zaključavali u tesne i mračne pećinske zatvore, kako bi u njima i skončali i bili pogrebeni. Sve do danas samo mala okna kroz koja se vide ti njihovi zatvori, sa kandilom koje unutra treperi pred ikonom ugodnika Božijeg koji u zatvoru počiva, podsećaju blagočestivog poklonika na uzvišenost i težinu podviga kojim je zatvornik dostigao Carstvo Nebesko. I nehotice ćeš se zadiviti, s jedne strane, pred požrtvovanošću i krepošću duha ovih podvižnika, a sa druge, pred obiljem njihove ljubavi prema Gospodu, radi koje su se i prihvatili samog podviga; nehotice ćeš uporediti davno minula vremena sa sadašnjošću, pa ćeš postaviti pitanje: da li je nešto slično moguće i u našem veku? Po milosti Božijoj, u Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi, koja u potpunoj čistoti čuva veru svojih otaca, do danas nije ponestalo izuzetnih podvižnika hrišćanske pobožnosti, koji svojim životom i podvizima proslavljaju Gospoda Boga. Bez obzira na burne tokove sujetnih i bezbožnih učenja koji preplavljuju svetu Rusiju, u njoj još uvek uspešno niče sveto seme – izabranici Božiji koji kao zvezde-putokazi, rečima svojih pouka i primerom pobožnog podvižničkog života, rukovode neiskusne kroz mrak lažnih učenja. Jesu li tako davno za kormilom Ruske Crkve stajali prisnopamjatni svetitelji: Filaret Moskovski i Filaret Kijevski – stubovi Pravoslavlja, Antonije Voronješki, Ignjatije Kavkaski – podvižnici i učitelji podvižničkog života? Jesu li davno iz tišine svojih pustinjskih kelije svetleli svetu i mnoštvo duša poučavali o spasenju Serafim i Marko Sarovski, Leonid i Makarije Optinski, Partenije Kijevski, Georgije Zadonski i mnogi drugi? Njihovom zboru sasvim opravdano treba da bude pribrojan i u Bogu počinuli zatvornik svjatogorske Uspenske pustinje, jeroshimonah Jovan, koji je svojim napornim podvigom u našem veku obnovio drevne podvige pećinskih zatvornika Kijevo-Pečerske lavre, jer je poput njih mnogo godina proveo u tesnom pećinskom zatvoru, sred belih svjatogorskih litica, hrabro se boreći protiv svakojakih iskušenja svojstvenih samo uzvišenom bezmolvnom podvigu, da bi ga uz pomoć Božiju dovršio sebi na spasenje, ali i na pouku bližnjima, koji su u njemu videli živi primer drevnog podvižništva.

Zatvornik je rođen 20. septembra 1795. godine u gradu Kursku, u siromašnoj porodici Krjukov i na svetom krštenju dobio je ime Jovan. Njegovo detinjstvo u roditeljskom domu proteklo je tiho i skromno, uz velike napore i odricanja. Već sa sedam godina kod dečaka se osetio zalog duhovnog priziva za traženje „jedinog potrebnog“ – spasenja duše. Jednom su se na ulici sakupila deca među kojom se nalazio i Ivan Krjukov, budući zatvornik. Njegov vršnjak, Semjon Mošnin, počeo je da priča o svom dedi, koji je živeo u manastiru i spasavao se u zatvorništvu. Ova priča duboko je dirnula Jovanovu dušu; on je još nekoliko puta ispitivao svog druga o životu i podvizima njegovog dede, uzvikujući: „O, kako je dobro živeti na takav način i spasavati se!“ Od tog vremena misao o monaštvu nije prestajala da zaokuplja dečakovu maštu; već u tako ranim godinama jedina njegova želja bila je da spase dušu. Nije navršio ni devet godina, kada je počeo da moli roditelje da ga daju na školovanje, no toj molbi je bilo suđeno da bude surovo odbijena. Pritisnuti siromaštvom, roditelji su smatrali da je želja njihovog sina izlišna – u njoj su videli samo želju za besposličenjem, pa su, umesto u školu, požurili da ga daju na zanat, kod kod strogog i surovog majstora koji je izrađivao ploče za kaljeve peći. Sa njim su zaključili pismeni ugovor kojim mu je dečak predat na sedmogodišnje potpuno staranje, pri čemu se majstor obavezao da će ga u tom periodu naučiti da pravi ploče za peći, da ih boji, glazira i peče, a da će roditeljima za njega godišnje plaćati jednu rublju i četrdeset tri kopejke u gotovini, što je tokom sedam godina iznosilo ukupno oko 10 rubalja.

Dečakov život u domu majstora-pećara od samog početka nije bio ni malo lak. Majstor je imao okrutnu i zahtevnu prirodu, svoje učenike često je nagrađivao žestokim udarcima, i to uglavnom bez povoda, isključivo zbog svoje hirovitosti i razdražljivosti. Ivan Krjukov je odmah osetio njegovu svirepost: majstor ga je naterao da dlanovima drobi i trlja uljanu kominu, ali nije mu pokazao kako se to radi. Dečak je drobio kominu, ali je nije trljao dlanovima, i kada se majstor vratio kući, u pratnji jednog svoj prijatelja, naljutio se na dečaka zato što je pogrešio, pa ga je snažno šutnuo pod desni bok. Udarac je bio tako silan da je dečak, koji je sedeo na zemlji, pao bez svesti, kao mrtav. Prijatelj je počeo da prekoreva domaćina zbog tako surovog odnosa prema detetu, a zatim su malog šegrta izneli napolje, na čisti vazduh. Siroti dečak dugo je ležao bez daha, ne dajući znake života, da bi se na kraju ipak povratio, mada je na povređenom mestu i znatno kasnije osećao jak bol.

Jedanput Krjukov umalo nije životom platio majstorovu bezdušnost. Radionica u kojoj su proizvodili ploče bila je veoma prljava i mračna: peć nije imala dimnjak, pa se po kući stalno širio dim koji je štipao za oči. Proizvedene ploče obično su stavljali na gornje police, a kada bi došlo vreme za loženje peći, premeštali su ih niže. Premeštajući ploče, Jovan je prevideo jednu koja je i nakon paljenja peći ostala na gornjoj polici, gde je popucala od toplote i zaprljala se od dima. Videvši to, domaćin je počeo da psuje dečaka, da bi zatim u besu dohvatio oštećenu ploču i bacio je oštrom ivicom na Krjukova. Pogodio ga je u levi bok, blizu srca, i teško ga povredio. Dečaku je pošla krv na usta i opet se bez svesti srušio na pod. Pomodrio je i ohladio se, pa se već i sam domaćin prepao, misleći da ga je ubio. Izneo ga je napolje, na sneg, jer to se dogodilo zimi, i dugo mu je masirao glavu. Kada je primetio znake života veoma se obradovao, pa ga je vratio u kuću, ispričavši ukućanima koliko ga je deran prepao. Treba još dodati da je oštećena ploča u to vreme koštala svega jednu kopejku – radi nje je nerazumni majstor gotovo počinio ubistvo.

Uopšte, tihi, poslušni i nezaštićeni Krjukov služio mu je kao stalni predmet iživljavanja: ako bi se domaćin naljutio na ženu ili decu, bes bi iskalio na maloletnom radniku, koga bi zasuo psovkama i udarcima.

Sedam godina je Jovan tako proveo u suzama, trpeo je i jačao duhom, tešeći se nadom na Boga i bolja vremena. „Bogu je tako ugodno, treba pretrpeti – često je govorio sam sebi – jer sve će proći i život će biti bolji“. Pred istek sedmogodišnjeg perioda njegov gazda je osiromašio, prestao je da pravi ploče za peći i posvetio se izradi sitnih glinenih posuda koje je prodavao na pijacama. Krjukov je radio zajedno sa njim sve do do isteka ugovorenog roka. Uvidevši koliko je nepošten bio njegov gazda, koji očigledno nije želeo da ga do kraja nauči zanatu, otišao je kod drugog majstora, najpre za platu od pedeset četiri rublje, a onda za sto rubalja godišnje.

Pošto je kod novog gazde proveo dve godine, Krjukov je rešio da ostavi pećarski zanat, pa je stupio u službu kod jednog trgovca stokom, sa platom od sto rubalja godišnje. No, uskoro ga je drugi trgovac, preko roditelja, pozvao kod sebe za platu od dvesta rubalja godišnje. Roditelji su insistirali da on taj poziv prihvati, pa je Jovan Krjukov, hteo-ne hteo, bio primoran da ostavi starog gazdu i pređe kod novog; to mu nije bilo sasvim po volji, ali siromaštvo roditelja, koji su u njemu videli jedinu podršku, nateralo ga je da postupi po njihovoj želji.

Otac i majka su ubrzo potom počeli da mu predlažu da se oženi; taj predlog isprva je veoma rastužio celomudrenog mladića koji je sanjao o monaškom životu; ali situacija u kojoj su se nalazili njegovi stari roditelji, nakon što su udali ćerke i ostali sami, pri čemu mati zbog bolesti više nije bila u stanju da sama obavlja domaće poslove, primorala je dobrog i poslušnog sina da se pokori njihovoj želji i da stupi u brak.

Uskoro zatim umro je trgovac kod koga je Krjukov radio kao pomoćnik. Posao je preuzeo njegov sin, ali pošto je radio nesavesno, većina trgovačkih pomoćnika, među njima i Krjukov, otišla je od njega. U to vreme Jovan je upoznao jednog preduzetnika, majstora za kaljeve peći sa velikom radionicom, koji je dobijao porudžbine za izradu kaljevih peći po novim crtežima, sa komplikovanim ukrasima koji su u to vreme bili veoma cenjeni i koje su pravili najveštiji majstori.

Novi poznanik je ubedio Krjukova da ostavi trgovinu i da se prihvati svog starog pećarskog zanata. Stupivši u njegovu radionicu, Jovan je uskoro postao jedan od glavnih majstora u njoj. Povod za to pružio je sledeći slučaj: gazda je dobio porudžbinu za kaljeve peći po veoma složenom nacrtu. Budući da nije mogao da pronađe majstora koji bi bio u stanju da ih izradi, pisao je svom sinu koji je u Moskvi učio vajarstvo. Kao prototip napravljena je peć koja ni izbliza nije bila nalik onome što je zahtevano u nacrtu. Videći to, Krjukov je bez gazdinog znanja i sam počeo da radi peć, za koju se ispostavilo da je mnogo bolja od one koju je napravio gazdin sin. Dve peći su stavljene jedna do druge i pokazane gazdi; on se veoma obradovao kada je video peć koju je izradio Jovan, a svog sina je dobro izudarao, prebacujući mu što je prost majstor za peći nadmašio njega, školovanog vajara. Od tada, tokom narednih osam godina, Krjukov se u ovoj radionici bavio izradom takvih peći, dobijajući godišnju platu od 600 rubalja i uživajući potpuno poverenje i ljubav svog gazde. Po isteku osam godina Krjukov je kao iskusan majstor otvorio sopstvenu fabriku kaljevih peći i drugih sličnih proizvoda, za koju je dobijao značajne porudžbine, pa je samim tim imao i veliku zaradu. Osim toga, otvorio je dva prenoćišta i gostionicu, koji su mu takođe donosili pristojan prihod.

Devet godina on je uspešno vodio svoje poslove, i pri tome sve vreme živeo životom koji se odlikovao trezvenošću i pobožnošću; voleo je da posećuje hramove Božije i uvek se sećao svoje mladalačke želje da se posveti monaškim podvizima. A onda je došlo vreme da se po promislu Božijem ova želja i ostvari. Njegova supruga se upokojila, i kako nisu imali dece, ostao je sam. Uskoro je sahranio i starog oca, nakon čega mu je preostala briga o bolesnoj majci.

No, budući da su njegove sestre bile udate i da su živele odvojeno, rešio je da majku udomi kod njih, obezbedivši joj prethodno sredstva za život; sam je pak želeo da što pre ostavi svetsku sujetu i da se udalji u manastir. „Slava Tebi, Hriste Bože – klicao je iz dubine svog bogoljubivog srca. – Slava Tebi, Milosrdnom, jer me konačno oslobađaš od svetske sujete! Veliko je, Gospode, Tvoje milosrđe prema meni, kad si se setio Svog nedostojnog sluge i nisi dopustio da do kraja ogreznem u svetskim brigama“.

No, njegova vatrena želja da služi jedinom Bogu i ovoga puta je naišla na prepreku; najpre je stara majka odlučno objavila da ga neće pustiti u manastir dok je živa. Uzalud ju je sin sa poštovanjem i ljubavlju ubeđivao da ga ne sputava i ne zadržava na silu među zamkama i sablaznima sveta. Ali ono što nisu mogla da postignu sinovljeva ubeđivanja, po volji Božijoj postignuto je razumnom i delotvornom rečju jednog njihovog poznanika, blagočestivog plemića-zemljoposednika, kome se mati požalila na to da sin želi da je ostavi i da ode u manastir. Pošto je staricu detaljno ispitao o svim okolnostima vezanim za život njenog sina, i pošto je saznao da se u njemu još od rane mladosti krila želja da ode u monaštvo, ali se nije ispunila isključivo zbog roditeljskog protivljenja, poznanik joj je otvoreno rekao da ako su ona i muž pogrešili tada, sad je vreme da se greška ispravi, i da sina više ne treba da zadržava, kako ne bi odgovarala za njega pred Bogom. Ove reči snažno su uticale na staricu, koja je počela da razmišlja o sudbini svoga sina i da plače, da bi se na kraju obratila samom Jovanu: „Bog s tobom, puštam te u manastir, idi s Bogom i moli se tamo za mene“. Obradovani sin poklonio se pred majčinim nogama, zablagodarivši Gospodu što joj je smekšao srce i čitav taj dan proveo je obuzet duhovnom radošću. „Svetli Hristov dan: eto tako mi je taj dan izgledao“ – sećao se kasnije.

Njegova majka je u svojoj kući imala dosta ikona, od kojih su neke bile ukrašene srebrnim i zlatnim rizama, pa ga je upitala: „Koju ikonu da ti dam za blagoslov povodom odlaska u manastir, sine?“ Prošavši pokraj dragocenih, bogato ukrašenih ikona, sin je za blagoslov izabrao jedan liveni bakarni krst, kojim ga je majka pred odlazak i blagoslovila.

Od tada ovaj krst mu je bio stalni saputnik u životu: neprestano ga je nosio na grudima, na debelom i teškom gvozdenom lancu. Treba reći da je negde u to vreme od teških gvozdenih karika načinio sebi i verige, koje su se sastojale od pojasa i naramenica, teške oko osam kilograma, i od tada ih je neprestano nosio radi umirenja i umrtvljenja tela.

Nakon što je od majke dobio saglasnost i blagoslov za stupanje u monaštvo, Krjukovu je još predstojalo da za to dobije odobrenje građanskih vlasti Kurska, to jest da plati prinadležnosti i zatvori svoje preduzeće. Pošto je namirio sve potrebne dadžbine, nije žurio da dobije potvrdu o tome; no, kada je reč o njegovim potraživanjima, očigledno je da su ga zadržavali oni sa kojima je imao neraščišćene račune. Kada su čuli za nameru Krjukova da pođe u manastir, mnogi od njegovih starih poručilaca izbegavali su da mu plate ono što su bili dužni, pa su mu čak pred sudom, gazeći savest, u oči govorili kako mu ništa ne duguju. „Ako niste dužni – odgovorio im je Krjukov – onda neka Bog bude sa vama; neka Bog to primi od mene kao milostinju koju dajem, jer vi inače od tuđega ne biste imali koristi. Uostalom, zašto mi to ranije direktno niste rekli, nego ste odugovlačili obećavajući da ćete platiti?“ Krjukov je na ovaj način izgubio oko hiljadu rubalja, ali za njega je najtužnije bilo to, što su ga pomenuti poslovi zadržavali sred sujete sveta još oko godinu i po dana.

Kada je konačno izvršio sve obaveze i postao slobodan, majku je poverio jednoj od svojih udatih sestara. Oprostio se sa njom, ne bez suza, da bi, oslonivši se na Gospoda, zauvek napustio svoj dom 30. juna 1833. godine, sa navršenih 38 godina i 5 meseci.

Glava 2.

Kao bogotražitelj-stranik sa štapom u ruci, uputio se najpre u Kijev, kako bi se pomolio i poklonio svetim moštima Kijevo-Pečerskih čudotvoraca. U Kijevo-Pečerskoj lavri je posećivao sva crkvena bogosluženja, postio je, čitao reč Božiju, ispitivao svoj prošli život i skrušavao se zbog učinjenih grehova, a onda je, po savetu duhovnika rešio da za mesto podviga izabere Glinsku pustinju posvećenu Presvetoj Bogorodici, u Kurskoj eparhiji, kuda se uputio iz Kijeva, usrdno moleći Gospoda da njegov put uredi na spasenje.

U to vreme u Glinskoj pustinji nastojatelj je bio iguman Filaret, čovek opitan u duhovnom životu, koji je obnovio taj zapušteni manastir i uveo u njemu strogi poredak i ustav moldavskih i svetogorskih manastira, koji su u Kursku eparhiju, tačnije u Sofronijevu Molčensku pustinju, gde se iguman Filaret u početku podvizavao, doneli sapodvižnici i učenici znamenitog moldavskog starca, arhimandrita Njamecke lavre Pajsija Veličkovskog. Iguman Filaret je docnije taj poredak preneo iz Molčenske u Glinsku pustinju.

Po dolasku u Glinsku pustinju Krjukov je bio zadivljen njenom osamljenošću u gustoj šumi, pa se zaustavio na ulaznim vratima manastira, gde se sa suzama pomolio Majci Božijoj, Načalnici i Pokroviteljki tog mesta, da ga udostoji da bude primljen i da se u njenoj obitelji potrudi na spasenje duše. Treba reći da su zajedno sa njim u manastir došli i drugi kurski bogomolitelji, koji su išli sa njim do Kijeva i natrag, među njima i jedna od njegovih sestara. Videvši spoljašnji, smireni i skromni poredak pustinje, oni su počeli da odvraćaju Krjukova od stupanja u tako siromašan manastir, gde će napori poslušanja, po svemu sudeći, biti sjedinjeni sa većim teškoćama nego u drugim, materijalno bolje obezbeđenim manastirima. U manastirskoj gostoprimnici, gde su se zadržali, ove bojazni našle su potporu u priči jednog monaha Glinske pustinje; on je između ostalog rekao da glinskom bratstvu već sada nedostaje hleba i da će iguman biti primoran da mnoge članove obitelji pošalje van manastira. Ova priča je veoma rastužila Krjukova i on je klonuo duhom: nije mu strašan bio nedostatak hrane u Glinskoj pustinji, nego ga je plašila mogućnost da ubrzo po dolasku u manastir bude primoran da ga napusti, iako to ne želi. Čistoga srca opisao je svoje namere i strahovanja monahu koji je rukovodio manastirkom gostoprimnicom. Pošto se raspitao za izgled i ime brata koji je svojim pričama uznemirio Krjukova, ovaj je rekao da je taj monah po dejstvu đavoljem sam rastrojen, pa i druge u manastiru uznemirava svojim izmišljenim pričama, kojima nikako ne treba verovati. Zatim mu je posavetovao da ne bude malodušan, nego da zamoli nastojatelja da ga primi u bratstvo.

U to vreme, usled dolaska u manastir preosvećenog Vladimira, episkopa Čigirinskog, vikara Kijevskog, Krjukov nije mogao lično da zamoli igumana Filareta za to, jer je ovaj bio zauzet primanjem uvaženog gosta, nego je svoju molbu saopštio igumanovom kelejniku, koji mu je ulio nadu u povoljan ishod. Umiren i obradovan ispratio je svoju sestru i druge saputnike, a on je ostao u Glinskoj pustinji, boraveći u gostoprimnici dok ga iguman ne pozove.

Ubrzo potom, po odlasku preosvećenog Vladimira, usledio je poziv da dođe kod igumana Filareta; u njegovu keliju ušao je ne bez straha i sa pobožnošću, kao da se sprema da izađe pred lice Božije.

„Zašto si došao kod nas, slugo Božiji, i šta ti je potrebno?“ – upitao ga je iguman.

„Želim da se u vašoj obitelji potrudim oko spasenja moje grešne duše“ – smireno mu je odgovorio Krjukov.

„Na koje vreme?“ – upitao je još iguman.

„Ako Bogu bude ugodno, do kraja mog života“.

„Dobro je“ – rekao je iguman, i počeo da ga ispituje o njegovom zvanju, o tome iz kog mesta dolazi, da li je izvršio sve obaveze prema društvu i ima li pismenu potvrdu o tome. Nakon što je dobio zadovoljavajuće odgovore na sva postavljena pitanja, i saznao čime se Krjukov bavio u svetu, odredio mu je posao i poslušanje. Naime, Krjukov je saopštio da je u svetu imao svoju fabriku u kojoj je izrađivao ploče za kaljeve peći, i da je osim toga imao gostionicu i prenoćište.

„Ništa od toga nije nam potrebno, – rekao je starac Filaret – a umeš li ti peć da složiš? To nam treba“.

Iako Krjukov nije baš dobro poznavao taj posao, ipak, video je kako se radi i nije želeo da se odrekne truda, pa je rekao kako ne garantuje za uspeh u pravljenju nove peći, ali svakako može da popravi staru. „Ako si u stanju da popraviš peć, onda će ti Majka Božija pomoći i novu da složiš“ – rekao je blagočestivi iguman i, uzevši od njega potvrdu o otpuštanju, najpre mu je odredio da služi u manastirskoj gostoprimnici i da pomaže bratu koji je bio zadužen za prijem gostiju. Ovo se zbilo 26. avgusta 1833. godine. U takvom poslušanju Jovan je proveo godinu i po. Zatim su ga premestili u sam manastir i dali mu zasebnu keliju. Upravo negde u to vreme unajmljeni su dobri majstori kako bi prezidali peći u zimskoj crkvi Glinske pustinje; Jovan Krjukov je dobio blagoslov da im pomaže u poslu, i ujedno da gleda kako rade, da bi naučio pećarski zanat. On je potom rešio da svoje umeće isproba najpre na peći u sopstvenoj keliji, koja je bila u lošem stanju i često je dimila. Pokušaj je bio uspešan, pa je posle toga počeo da slaže peći i u kelijama druge braće. Kao pomoćnici dati su mu mladi poslušnici, koji su se često menjali i pričinjavali mu dosta muka i nevolja, jer je zbog njihove nemarnosti uglavnom on sam morao da odgovara pred manastirskom upravom. Povodom obnove manastirskog podvorja u gradu Gluhovu, iguman ga je kao majstora za peći tamo poslao na čitavih mesec dana. To vreme ostalo mu je u sećanju zbog tuge i čamotinje kojima je bio iskušavan izvan manastirskih vrata, okružen sujetom sveta.

Od samog stupanja u manastir on se odlikovao naročitom prostosrdačnošću, jednostavnošću u ophođenju i iskrenošću u rečima; posebno je bio usrdan i neumoran na molitvi, tako da je, uz neizostavne odlaske na sva crkvena bogosluženja, koja su u Glinskoj pustinji trajala veoma dugo, u svojoj keliji sve slobodno vreme tokom dana i značajan deo noći posvećivao molitvi praćenoj mnogobrojnim zemnim poklonima.

U njemu je sa jednostavnošću karaktera bila sjedinjena detinja vera, duboka i iskrena, kojoj je bila tuđa svaka sumnja i svako kolebanje, vrlo bliska onoj veri koju je Spasitelj zapovedio u Jevanđelju (Mt. 17,20). I upravo takva vera projavila se u sledećem interesantnom slučaju.

Jednom prilikom, ubrzo po povratku sa poslušanja iz grada Gluhova, Jovan je ugledao veliku grupu ljudi pred vratima svete obitelji. Oni su se tu sakupili zbog bolesnika, koji je bio posednut nečistim duhom, pa je tako, uz strašne grčeve i sa penom na ustima, hulio na Boga, i nikako nije hteo da uđe u crkvu, gde su ga na silu vukla petorica njegovih prijatelja. Stanje u kome se ovaj bolesnik nalazio duboko je dirnulo Jovana: on mu je bez straha prišao, uzeo ga za ruku i stao mu govoriti da se umiri, što je očigledno delovalo na bolesnika koji se stišao. Jovan je zamolio pratioce nesrećnog čoveka da ga dovedu u njegovu keliju i ostave tamo da leži, a njima je dao savet da pođu u crkvu na bdenije, jer je bilo navečerje nedelje i bogosluženje je već počinjalo. Srodnici se nisu usuđivali da bolesnika ostave tako uznemirenog, ali Jovan ih je umirio obećanjem da će paziti na njega tokom njihovog odsustva. Tako su ga na posletku poveli u njegovu keliju. Napred je išao sam Jovan, pokazujući im kuda da idu. Usput su prolazili pokraj kelije manastirskog duhovnika, koji se baš u to vreme zatekao na njenom pragu.

„Gde to vodiš bolesnika? – upitao ga je duhovnik – Ko zna šta bi moglo da se desi, vidiš li da nije pri sebi?!“

Uzevši blagoslov duhovnika, Jovan je, sa jednostavnošću koja mu je bila svojstvena, rekao: „Gospod će pomoći da se ništa loše ne dogodi“. Zatim je sproveo bolesnika u svoju keliju, koja se nalazila u kuli uz manastirsku ogradu i imala je svega jedan prozor, pa je svojom skučenošću pre podsećala na kakvu tamnicu. Jovan je prvo oslobodio bolesnika, kome su ruke i noge iz predostrožnosti bile vezane, ne obazirući se na upozorenja njegovih saputnika. Zatim ih je sve poslao u crkvu, a sam je pak ostao u keliji, zatvorivši se u nju zajedno sa iscrpljenim bolesnikom koji je u besvesnom stanju ležao na podu. Tu je počeo da se sa suzama i zemnim poklonima moli Bogu za njegovo isceljenje. Sa molitvom je produžio do ponoći, a bolesnik sve vreme nije učinio ni najmanji pokret, samo je teško disao, poput samrtnika. Po završetku molitve Jovan je legao na pod pokraj bolesnika i položio mu ruku na srce, koje je strašno lupalo i podrhtavalo. Bolesnik potom kao da je zaspao. Jovana je takođe savladao san i tako je proteklo vreme do jutra. Ujutro, bolesnik je ustao potpuno zdrav: davao je smislene odgovore na sva pitanja koja su mu postavljali Jovan i srodnici koji su se u međuvremenu vratili. Poželeo je da i sam ode u crkvu, gde je bez problema odstojao čitavu liturgiju, da bi potom otišao iz manastira potpuno isceljen od pređašnje bolesti. Izmolivši isceljenje dotle neizlečivom bolesniku, Jovan se nije pogordio zbog toga, već se prema onome što se dogodilo odnosio na jednostavan i čist način, poput deteta, kao prema običnom događaju, koji se ni po čemu ne razlikuje od drugih događaja u njegovom životu. Jer njegov život bio je u potpunosti predan i posvećen Gospodu, Koji ga je i čuvao od iskušavanja gordošću. Vratimo se sada na našu povest o daljem toku Jovanovog života.

Kao i ranije, on je obavljao poslušanje pećara, doživljavajući pri tome dosta neprilika zbog svojih pomoćnika – mladih poslušnika koji su poslove često obavljali nesavesno i time izazivali nezadovoljstvo bratije u čijim su kelijama radovi izvođeni, za šta uglavnom nisu odgovarali oni, nego Jovan, kao glavni majstor, koji je rukovodio poslom. Međutim, iguman Filaret je cenio njegove napore: uzveo je Jovana u prvi stepen monaštva – rasu, odnoseći se prema njemu sa blagonaklonošću, kao prema dobrom trudbeniku. Ipak, prigovori bratije zbog loše sazidanih peći doveli su do toga da Jovan posumnja u svoju sposobnost da ovaj posao obavlja kako valja, što ga je podstaklo da zatraži promenu poslušanja.

Jedne večeri se nakon molitve zamišljeno vraćao u svoju keliju, pitajući se na koji način da ostvari željenu promenu. I u trenutku dok je prolazio pokraj velikog drveta sa vrlo razgranatom krošnjom koje mu je stajalo na putu unutar manastirskih zidina, pala mu je na pamet ideja kako bi mogao da se prihvati jurodstva radi Hrista, i da sa tim podvigom započne odatle što bi se popeo na grane tog drveta i poput ptice se nastanio na njemu, prebivajući u neprestanoj molitvi. Smišljajući na koji će način započeti sa ovim teškim i mukotrpnim podvigom, ušao je u svoju keliju, gde je počeo sa suzuama da se moli Gospodu: „Upravi Gospode put moj na spasenje, pokaži mi istinski put spasenja, pouči me pomračenog kako da spasem dušu“. Dugo se tako u suzama molio, posmatrajući sa umiljenjem ikonu koja se nalazila u njegovoj keliji, na kojoj su bili predstavljeni likovi Gospoda Savaota, Spasitelja i Bogomajke. Zatim je legao na svoju krevet koji se nalazio desno od ikone, zaspao je i usnio kako se njegov krevet sada nalazi levo od ikone, a kelija je jarko osvetljena kandilom. Prišla su mu dva predivna mladića u belim odeždama, rekli mu: „ostavi se misli o jurodstvu, to nije tvoj put…“, a zatim su postali nevidljivi. Pri tome san mu je bio veoma lak, kao da je samo zadremao. Kada se probudio, Jovan je čuo zvono koje je pozivalo na jutrenje. Pohitao je u crkvu, gde je čitavu službu prestojao ustreptao od radosti, razmišljajući o onome što je video u svom čudesnom snu koji mu je poslužio kao jasan odgovor na sinoćnu molitvu praćnu suzama. Posle jutrenja pošao je u gostoprimnicu, kod monaha koji je tamo bio na poslušanju, a u koga je od samog dolaska u manastir imao posebno poverenje i sa kojim se često savetovao o duhovnim predmetima. Otvoreno mu ispovedivši svoju pomisao o jurodstvu, i šta ga je na takvu pomisao navelo, i ispričavši mu o snoviđenju koje je potom usledilo, Jovan je zamolio starca da mu kaže svoje mišljenje o tome. Ovaj je odgovorio da je san dobar, i posavetovao mu da sve to ispriča duhovniku obitelji; no, kada je video Jovanovu neodlučnost, rekao je da će sam preneti duhovniku ono što je čuo.

Duhovnik je Jovanov san takođe smatrao čudesnim. Saznavši da je Jovan nepismen, blagoslovio mu je da uči čitanje i pisanje, pa mu je iz svoje kelije kelije dao slovenski psaltir. Uz pomoć obrazovanog mladića koji je bio jedan od igumanovih kelejnika, Jovan, koji je po prirodi bio bistar i lako je učio, brzo se opismenio, pa je počeo da čita crkvenu i građansku literaturu, da bi zatim pod rukovodstvom svog mladog učitelja naučio i da piše.

Pošto se ravno četiri godine potrudio u poslušanju pećara, iguman ga je poslao da radi u manastirskoj trpezariji. Novo poslušanje obavljao je godinu i po dana. Za to vreme ponovo je došlo do isceljenja demonizovanog po njegovoj molitvi, na sličan način kao i u prethodnom slučaju. Jovan je bolesnika, koji je pripadao plemstvu, uzeo kod sebe u keliju, i tu se dugo molio za njegovo isceljenje, da bi ga ujutro otpustio pri zdravom razumu, bez ikakvih znakova pređašnje bolesti. On je to učinio jedino iz saosećanja prema prema bolesnikovim stradanjima, po naročitom unutrašnjem podsticaju kome nije mogao da se protivi, i kada je bolesnik počeo da mu zahvaljuje tražeći da čuje njegovo ime, odbio je bilo kakvu zahvalnost, čak ni ime nije hteo da mu kaže. Umesto toga ga je posavetovao kako treba da bude blagodaran Bogu, a ne njemu.

Nakon poslušanja u trpezariji iguman ga je postavio za ekonoma, da bi ga 22. juna 1840. godine postrigao u potpuni monaški čin – mantiju, pri čemu mu je dao ime Joanikije. Na dužnosti ekonoma Glinske pustinje on je proveo narednih pet godina, sve dok se nije preselio u Svjatogorsku pustinju. Kao ekonom uživao je potpuno poverenje kako igumana filareta, tako i njegovog naslednika igumana Evstratija, upravljajući manastirskom ekonomijom tako da je monaška obitelj od toga imala ne male koristi. Posle igumana među bratijom su ga posebno voleli blagajnik jeromonah Arsenije, budući svjatogorski nastojatelj, i jeroshimonah Teodosije, budući svjatogorski duhovnik, kojima su se dopadale njegova prostosrdačnost, usrdnost prema poslušanju i čestitost.

Jedanaest godina on je proveo u Glinskoj pustinji, gde je duhovno uznapredovao, navikavši na velike podvige i napore, da bi potom, kao vojnik Hristov u sveoružju prepodobnosti i svetosti, prešao u Svjatogorsk, da obnovi drevne podvige onih koji su se tamo ranije podvizavali.

Glava 3.

U Harkovskoj eparhiji, na šumovitim brežuljcima pokraj obala reke Severski Donjec, u podnožju čudesne krečnjačke stene koja se kao okomita kupa dizala iz guste šume i ogledala se na površini Donjca, u jednoj od najlepših oblasti Ukrajine, postojao je drevni, nekad znameniti i veliki Svjatogorski manastir, napušten 1788. godine. Ova monaška obitelj bila je nadaleko poznata po svojoj svetinji – čudotvornoj ikoni svetitelja i čudotvorca Nikolaja, koja se po predanju javila na sred Svjatogorske stene, gde su nepoznati podvižnici u starini izdubili uske stepenice, sa tesnim kelijama sa strane i pećinskom crkvom na sredini.

Nakon što je Svjatogorski manastir opusteo, na njegovom mestu ostali su: stara kamena saborna crkva Uspenja Bogomajke, koja je stajala u podnožju Svjatogorske stene, i nevelika kamena crkva svetitelja Nikolaja na samom vrhu stene, stari kameni zvonik sa svetim vratima ispod njega i dve-tri drvene kućice u kojima su se smeštali sveštenik i pričasnici koji su dolazili na službu u nekadašnji manastir, delom žitelji nekadašnjih manastirskih poseda, a delom poklonici-bogomolitelji koji sveto mesto nisu zaboravljali ni u vreme kada je opustelo, nego su se leti u priličnom broju sabirali radi poklonjenja čudotvornoj ikoni svetitelja Nikolaja.

Bogato imanje nekadašnjeg manastira, koje je carica Ekatarina Druga nakon njegovog zatvaranja dala najsvetlijem knezu Potemkinu-Tavričkom, kasnije je prešlo u vlasništvo njegovih rođaka Aleksandra Mihajloviča i Tatjane Borisovne Potemkin. Tatjana Borisovna, ta verna služiteljka Hristova, tako poznata po svojoj hrišćanskoj pobožnosti i dobročinstvima pravoslavnim sinovima Rusije, prva je došla na ideju o obnovi zapustelog drevnog manastira na njihovom svjatogorskom imanju. Ova dobra zamisao naišla je na delotvornu podršku tadašnjeg harkovskog arhipastira, poznatog propovednika i revnitelja monaškog života, preosvećenog Inokentija (Borisova), potonjeg arhiepiskopa Hersonskog i Tavričkog. Nakon što je Gospodar Imperator Nikolaj Prvi potvrdio odluku Najsvetijeg Sinoda o obnovi manastira Svjatogorsk po pravilima opštežića, pod nazivom Svjatogorska Uspenska opštežiteljna pustinja, arhipastir i blagočestivi ktitori postarali su se oko izbora nastojatelja i pronalaženja početnog bratstva za novootvoreni manastir.

U to vreme, posle smrti igumana Filareta, do koje je došlo 1841. godine, neki od braće u Glinskoj pustinji bili su uznemireni odlukama novog igumana Evstratija, koji je hteo da donekle izmeni i olakša strogi poredak i ustav dugih crkvenih službi uveden od strane igumana Filareta, sa čime njegovi revnosni sledbenici nikako nisu mogli da se pomire.

Upravo tada se jeromonah Arsenije, blagajnik Glinske pustinje, zbog manastirskih poslova zatekao u Sankt Peterburgu, gde se dogodilo da bude predstavljen bogoljubivim Potemkinima. Kada su ga bliže upoznali, oni su u njemu otkrili duhovno opitnog čoveka, koji bi bio u stanju da ostvari njihov cilj, stoga nisu oklevali da mu predlože mesto prvog nastojatelja Svjatogorske obitelji koju su obnavljali: ponudili su mu da okupi manastirsko bratstvo i uvede strogi poredak i ustav Glinske pustinje. Otac Arsenije je prihvatio predlog i po povratku u Glinsku pustinju počeo je da sabira bratstvo za novi manastir. On sam bio je jedan od najbližih i najomiljenijih učenika blaženopočivšeg igumana Filareta, i branitelj ustava koji je ovaj uveo u Glinskoj pustinji; zato su se revnosne pristalice igumana Filareta, nezadovoljne postupcima igumana Evstratija, rado odazvale na poziv oca Amvrosija da pređu u novi manastir, kako bi tamo ponovo uspostavili ustav i poredak njihovog prisnopamjatnog starca. Jeromonasi Teodosije i Anatolije, jerođakon Damaskin, rasoforni monasi Grigorije, Kosma, i Stefan (potonji arhimandrit German, naslednik oca Arsenija na mestu nastojatelja), jeromonah Kiprijan, bivši duhovnik bratstva, jeromonah Serapion i drugi, ukupno dvanaest ljudi, među kojima i ekonom, monah Joanikije, pošli su za novopostavljenim igumanom Arsenijem iz Glinske pustinje u Svjatogorsku.

Dvadesetog aprila 1844. godine ovo neveliko monaško bratstvo stiglo je na novo mesto podviga, a 15. avgusta iste godine, na praznik Uspenja Presvete Bogorodice, preosvećeni Inokentije je u prisustvu velikog broja vernih svečano otvorio obnovljeni manastir, koji je od tada ponovo postao zavetna svetinja Ukrajine i mesto gde su se radi molitve Bogu sticale hiljade poklonika.

Prvobitno bratstvo u početku se nekako smestilo u tesnim kućicama pređašnjih žitelja, da bi potom započeo intenzivan rad na podizanju neophodnih manastirskih zdanja.

Za ekonoma u Svjatogorskoj obitelji postavljen je otac Joanikije, koji je na tom poslušanju već imao izvesno iskustvo iz Glinske pustinje, i pri tome uživao je potpuno poverenje igumana, oca Arsenija. U skladu sa prirodom svog poslušanja, on je tokom izvođenja radova na podizanju manastira morao da podnese veće napore i da pretrpi više nevolja nego drugi. Osim nadzora nad bratijom na poslušanjima i plaćenim majstorima, kao i nad kvalitetom upotrebljavanog materijala, imao je još tešku i delikatnu obavezu da usaglasi želje sa jedne strane nastojatelja manastira, a sa druge ktitora, Potemkinovih, od kojih su uglavnom i dobijali građevinski materijal. Potemkinov domoupravitelj često je radio na svoju ruku, pričinjavajući time mnoge neugodnosti revnosnom ekonomu, od koga je nastojatelj zahtevao da po mogućstvu u svemu popušta i da što manje protivreči, ali ga je isto tako posle pozivao na odgovornost za svaki propust ili nedostatak. U posebno teškoj situaciji ekonom se našao prilikom izgradnje manastirske gostoprimnice: zbog skučenosti prostora na kome se manastir nalazio – okružen s jedne strane brdima, a sa druge obalom Donca – bilo je potrebno da se sreže i zaravni deo susednog brda, kako bi se oslobodio prostor potreban za gradnju; pošto je nastojatelj bio odsutan, ekonom je bez njegovog dopuštenja, na predlog arhitekte, sam doneo odluku da se to učini. Ovo je nastojatelju poslužilo kao povod da se naljuti, budući da se plašio odrona i klizišta. Međutim, otac Arsenije se ubrzo uverio da su njegova strahovanja bila neosnovana, pošto je zemljište bilo kompaktno i do odrona nije dolazilo. Prilikom kasnijih radova on je i sam tražio da se brdo sreže i teren raščisti, jer prostor koji je priroda ustupila za život monaha bio je suviše tesan, pa bez takvog raščišćavanja nije bilo moguće da se manastirska zdanja pravilno i nesmetano rasporede.

Otac Joanikije se mnogo potrudio na dužnosti ekonoma, čime je znatno doprineo skladnom spoljašnjem uređenju manastira. Nastojatelj je cenio njegovu usrdnost, pa je izdejstvovao da bude rukopoložen za đakona. Rukopoloženje je obavio preosvećeni Inokentije 15. avgusta 1849. godine. Ostajući na svom starom poslušanju ekonoma, Joanikije je takođe podneo mnoge napore i nevolje prilikom podizanja dva konaka za bratstvo unutar samog manastira: za jedan od njih bilo je takođe potrebno da se raščisti prostor i ukloni deo brda, što je, kao i pre, izazvalo nezadovoljstvo nastojatelja; kod drugog se ispostavilo da kameni svodovi nisu dovoljno čvrsti i da im je potrebna dodatna potpora, koju je upravitelj Potemkinovih dugo odbijao da postavi, sve dok pukotine u zidovima nisu potvrdile opravdanost ekonomovog zahteva. Osim toga, ostave za žito i hladne podrume morao je da gradi iznova, jer je nastojatelj želeo da ove prostorije, bez obzira na skučenost prostora, budu dovoljno prostrane, što je ekonom na kraju uz velike poteškoće uspeo da postigne.

Ubrzo potom otac Joanikije je dobio još jedno poslušanje – da rukovodi gostoprimnicom, ostajući pri tome i ekonom. Upravo u to vreme Gospod ga je udostojio da po svojim mogućnostima doprinese otkrivanju i obnavljanju drevnog svetilišta skrivenog u nedrima zemlje, koje je, po blagovoljenju Božijem na duhovnu utehu svjatogorskih monaha, otkriveno na zemljištu njihove sveštene obitelji.

U drevnom Svjatogorskom manastiru, u brdu istočno od centralnih manastirskih zdanja, svojevremeno je postojao pećinski hram, po svemu sudeći veoma star, jer je već početkom osamnaestog veka sasvim oronuo i prekrila ga je zemlja iz koje je niklo drveće, tako da ga je šuma potpuno zaklonila od ljudskih pogleda. Ovaj hram bio je napušten još u vreme postojanja starog manastira, koji je zapusteo tek krajem osamnaestog veka, i nisu bili poznati razlozi zbog kojih je dozvoljeno da se tako drevna svetinja ugasi. Pred kraj postojanja pređašnjeg manastira, živelo je još samo maglovito predanje o tome da je na dotičnom mestu postojao hram posvećen prepodobnima Antoniju i Teodosiju Pečerskom.

Nekad davno, jedan od manastirskih poslušnika, po imenu Mihailo, napasajući manastirsko stado na mestu pećinskog hrama, iznenada je otkrio otvor u zemlji, koji je služio kao ulaz, što je saopštio monasima pređašnjeg manastira. Oni su imali nameru da hram iskopaju i obnove, ali zatvaranje manastira, do koga je ubrzo došlo, osujetilo je taj plan, i otvor je vremenom ponovo zatrpala i prekrila zemlja. Po promislu Božijem upravo taj Mihailo, sada već starac od sto godina, koji je po zatvaranju starog manastira ostao na imanju Potemkinovih, i doživeo obnovu monaške obitelji u Svjatim gorama, postao je član novog bratstva i na postriženju je dobio ime Metuzalem, koje je odgovaralo njegovoj biblijskoj starosti. On je ispričao igumanu i bratiji novootvorenog manastira o postojanju pećinskog hrama posvećenog pešterskim prepodobnima koji je u mladosti otkrio i pokazao im je to mesto, na kome je ranije blagočestivi starac i duhovnik obitelji jeromonah Teodosije noću video svetlost koja kao da je izlazila iz nedara zemlje. Nastojatelj otac Arsenije i ktitori obitelji, Potemkinovi, sa pobožnom radošću primili su ove vesti koje su u njima probudile najživlju želju da otkriju tragove pećinskog hrama i da ga obnove, kao zalog blagoslova pređašnjih podvižnika tog svetog mesta.

Sa blagoslovom preosvećenog Inokentija, koji je takođe uzeo učešća u tom delu, a prema uputstvima stogodišnjeg Metuzalema, na mestu gde se nalazio hram počela su iskopavanja kojima je najpre rukovodio upravitelj Potemkinovih, bez učešća monaha; no, ovi radovi su se pokazali bezuspešnim, jer je Bogu očigledno bilo ugodno da hram bude iskopan monaškim rukama, koje su ga i napravile.

Po blagoslovu nastojatelja, ekonom Joanikije je sabrao svu braću sposobnu za taj posao, pa su nakon usrdne molitve Bogu započeli sa iskopavanjima kod jednog uzvišenja na mestu koje im je pokazano. Joanikije je radovima pristupio sa naročitom pobožnošću, uz post i molitvu, budući da se uopšte nije uzdao u ljudske sile, nego pre svega u pomoć Božiju. „Svešteno je delo – govorio je bratiji sabranoj radi iskopavanja hrama, pozivajući ih da se svi usrdno pomole kako njihove nade ne bi bile posramljene – pronaći svetilište skriveno u nedrima zemlje“.

Na mestu podzemnog hrama nije bilo nikakvog znaka koji bi mogao da ukaže na to gde se on tačno nalazi: sve je bilo zaravnjeno, zaraslo u gusti čestar, a primećivalo se samo jedno blago uzvišenje na tlu. Kada je stao na to uzvišenje, ekonom je primetio, na njegovoj desnoj padini, neveliko ulegnuće, poput zatrpane jame, na kome je opazio tragove otvora koji je Metuzalem u mladosti otkrio. Na tom mestu počeli su da kopaju zemlju, da bi na dubini od 2 metra ispod površine pronašli najpre okna koja vode u crkvu, a zatim i samu crkvu, čiji je svod bio u celini sačuvan, dok je unutrašnjost bila poluzatrpana zemljom. Monasi su počeli da iznose zemlju u svojim odeždama, pri čemu su se otkrili pod, tragovi oltara i drugi delovi podzemnog hrama.

Radost svjatogorskog bratstva bila je velika. Želeli su da novootkriveni hram što pre urede i osveštaju, pri čemu je ekonom zamolio oca Arsenija da ga, radi dobijanja većeg prostora, prošire pripratama sa leve i sa desne strane, koje su, pod njegovim neposrednim rukovodstvom, bile iskopane monaškim rukama. Na taj način, kao što su u starini hram iskopali monasi, tako su ga i sada oni sopstvenim rukama otkopali, očistili i proširili.

Za novootkriveni hram Joanikije je između ostalog lično istesao presto iz jednog komada kamena; postavljen je lepo oslikani ikonostas, zidovi su omalterisani i okrečeni i hram je konačno osveštan u ime prepodobnih Antonija i Teodosija Pečerskih, kojima je po predanju i ranije bio posvećen. Danas on služi kao zavetni

hram Svjatogorske obitelji i svedoči o naporima drevnih i novijih njegovih podvižnika, između ostalih i revnosnog ekonoma Joanikija, koji se toliko potrudio prilikom njegove obnove.

Pored rada na ovom hramu, pod Joanikijevim nadzorom obavljeno je i unutrašnje razdvajanje iznova podignutih građevinskih celina – jedne za goste i dve za bratstvo.

Njegova dužnost u gostoprimnici, usled velikog broja poklonika i posetilaca, postala je veoma naporna – morao je mnogo da radi i za odmor mu je preostajalo veoma malo vremena: bilo je neophodno da svima obezbedi obrok i odmor, jer se u Svjatogorskom manastiru od njegovog osnivanja do danas hrišćansko gostoprimstvo smatra za svetu i neizostavnu obavezu.

Revnosni monah nije izbegao iskušenja neprijatelja ljudskog spasenja, koji je pokušavao da ga ulovi u svoje mreže iznenadnim i nepredvidivim napadima. Postoji predanje da je jedna od žena koje su posećivale obitelj, po dejstvu demonskom, bila ranjena nečistom strašću prema prostosrdačnom Joanikiju i, koristeći njegovu prostotu, pozvala ga je kao nekim poslom u svoju sobu, da bi potom zamandalila vrata i stala da ga poziva na greh, kao nekada žena Pentefrija celomudrenog Josifa. Videći sebe u tako neočekivanom iskušenju, ljubitelj čistote se, da bi izbegao pad, bacio kroz prozor, rizikujući time svoj život, jer se prostorija u kojoj su bili nalazila na spratu. Od tog trenutka počeo je da moli nastojatelja da ga oslobodi dužnosti primanja gostiju, što je bilo i ispunjeno.

Glava 4.

Videći njegove napore u korist bratstva i njegov primeran blagočestiv život, nastojatelj se založio da bude posvećen u čin jeromonaha. Rukopoloženje je 26. avgusta 1849. godine obavio preosvećeni Filaret, episkop Harkovski, tačno dvanaest godina nakon viđenja koje je podvižnik imao u snu, kada su ga anđeli u liku prekrasnih mladića obukli u svešteničku rizu. Ispostavilo se da je to bio proročki san, koji je najavljivao da mu je sviše namenjen sveštenički čin.

Konačno je bio oslobođen i teškog poslušanja ekonoma: određen je za duhovnika bogomoliteljima koji dolaze na poklonjenje u manastir, a uz to je primetno počeo da se povlači u usamljenost svoje kelije. Neko vreme je takođe obavljao dužnost zamenika igumana, ali te dužnosti se kasnije sam odrekao, jer nije odgovarala njegovom duševnom raspoloženju – njegova duša je već sazrela, bili su joj potrebni usamljenost i bezmolvije, i sve ljudske priče predstavljale su teret za njega. Svjatogorska krečnjačka stena, koja se, kao što je gore rečeno, svojom okomitom liticom uzdizala iznad Svjatih gora, sva izdubljena pećinskim hodnicima koji su vodili od podnožja do vrha, gde se nalazio hram Nikolaja Spasioca, privlačila je ljubitelja bezmolvija svojom uzvišenom, tihom usamljenošću. „Ako ovde čovek ne može da se moli, onda gde može? Jer ovde se nalazi tako blizu nebu, i tako daleko od zemlje!“ – govorio je preosvećeni Harkovski arhipastir Filaret o čudesnoj steni, i upravo to je veoma snažno osećao jeromonah Joanikije.

No, stena i njeni pećinski prolazi u to vreme bili su zapušteni, hodnici su na mnogim mestima bili zatrpani, postojala je samo tesna staza, kojom se verni narod sa mukom probijao. Ovo nije promaklo pažnji brižnog Joanikija: on je izmolio blagoslov nastojatelja, oca Arsenija, da hodnike očisti i gde je potrebno proširi, kako bi posetioci mogli lakše da prođu. Prihvativši se posla sa nekolicinom bratije, brzo je ove pećinske hodnike doveo u najbolji red: u gornjem delu stene, blizu prostrane kelije koja je drevnim pešternicima nekada služila kao hram Božiji, gde je danas takođe uređena pećinska crkva posvećena svetom Jovanu Preteči, bilo je sačuvano nekoliko tesnih kelija, uklesanih u kredi i povezanih zajedničkim hodnikom, poput kijevo-pečerskih zatvora. Mali otvori u steni propuštaju dnevnu svetlost u te kelije, a krečna materija njihovih zidova čini ih čistim i suvim.

Radeći u pešterama prilikom njihovog čišćenja, Joanikiju se naročito dopala jedna od njih, u kojoj je često odmarao. Upravo tu se setio priče koja je u detinjstvu ostavila snažan utisak na njega, o dedi jednog njegovog vršnjaka koji se podvizavao kao zatvornik, a kome je on kao dečak zavideo i koga je želeo da podražava, pa je i nevoljno pomislio kako bi mu sada, pod starost, dobro i dušekorisno bilo da taj san ostvari na delu. Položaj kelije pružao je sve što je potrebno za podvig zatvorništva, i njegovo srce radosno je počelo da bije pri pomisli da mu je možda suđeno da se podvizava u njoj. Izmolio je od nastojatelja blagoslov da u toj keliji načini drvenu pregradu i vrata, te da njene zidove obloži daskama, a zatim je počeo da moli blagoslov za podvig zatvorništva.

Otac Arsenije, i sam veoma opitan u duhovnom životu, video je za svoga veka mnoge velike podvižnike pobožnosti, kako u Rusiji tako i na Atosu, pa ga Joanikijeva molba nije začudila, ali se prema njoj ipak odnosio oprezno. Nije ga odbio, nego je počeo da ga ispituje, kako bi video da se nije možda želja za zatvorništvom kod Joanikija pojavila usled umišljenosti, i nije li možda u opasnosti da padne u duhovnu prelest. Njemu je bila poznata Joanikijeva prostosrdačnost i to da nije bio naročito načitan, pa da bi svetootačke knjige mogle da ga sačuvaju od padova u nevidljivoj borbi sa pomislima i duhovima tame. I mada mu se Joanikijeva želja za podvizavanjem u zatvoru dopala, ipak, budila je i ozbiljna strahovanja – da se ne okonča kako ne treba, što događalo i drugim, drevnim zatvornicima.

Uvaženi starac obitelji, duhovnik jeromonah Teodosije, upokojio se nedavno pre toga, i nastojatelj nije imao sa kim da se posavetuje o ovoj važnoj stvari.

Starija braća u obitelji, kojima je saopštio Joanikijevu želju, odnosila su se prema njoj sa primetnim podozrenjem. Oštro su poricali takvu želju, nazivajući je neumesnom i opasnom, prevashodno usled Joanikijeve krajnje prostote. No, otac Arsenije nije želeo da ga odbije, a da prethodno ne ispita snagu njegove volje i sposobnost za uzvišene podvige.

Ispitivanje je započeo veoma mudro: plašeći se da kod Joanikija možda postoji umišljenost, najpre je počeo da ga ispituje sa te strane; između ostalog, naredio mu je da svojim rukama očisti sva prljava mesta u manastiru, kako bi ustanovio da li u njemu ima skrivene gordosti. Za jeromonaha bi, s obzirom na njegov čin, bilo prirodno da uznegoduje protiv takvog poslušanja, ali Joanikije je bez pogovora ispunio zapovest nastojatelja, ni malo se ne gadeći nečistoće. Potom ga je otac Arsenije ispitivao nezasluženim prekorima i kaznama: tako mu je naredio da se do zemlje pokloni svakom bratu u trpezariji; dalje, zapovedio je da mu oduzmu bolju odeću i daju iznošenu, u zakrpama; uopšte, nastojatelj se na svaki način trudio da u njemu izazove duh nezadovoljstva ili roptanja, ali ispitanik je ostao čvrst i nepokolebljiv. Ćutke i sa smirenjem primao je prekore nastojatelja, pokoravao se njegovim zahtevima, usrdno je činio poklone, zadovoljavao se iznošenom odećom, i samo se vatreno molio Bogu da mu da snage u podvigu i da ga udostoji podvizavanja u zatvoru, za čim je njegova duša sve više i više žudela.

Videći nepokolebljivost njegove duše prilikom ispitivanja, kao i postojanost u želji za zatvorništvom, otac Arsenije mu je zapovedio da se najpre zatvori u keliji u kojoj je živeo, da njene prozore zatvori kapcima, i da na taj način ispita sebe – može li podneti da bude zatvoren u krednoj steni.

Jovanu je zatvaranje u keliju u kojoj je živeo teško palo: noću je osećao neobičan strah, koji mu je smetao da se moli. Kao da ga je nekakva naročita, nesavladiva sila vukla ka krečnjačkoj steni, gde je stremio svim srcem. Na kraju nije izdržao, nego je tajno od nastojatelja napustio zatvor svoje kelije i prešao u krednu keliju u steni, gde se ponovo zatvorio radi ispitivanja. Ovde, uprkos očekivanjima, nije osećao nikakav strah, niti uninije, nego baš naprotiv – nekakvu neobičnu radost. Tako je četiri dana i noći proveo u potpunom zatvoru, bez ikakvog uznemiravanja.

Nastojatelj se ipak nije usuđivao da mu bez arhijerejskog odobrenja konačno dopusti povlačenje u zatvor, tim pre što se među bratijom pojavilo nezadovoljstvo u vezi sa tim, a neki su čak i otvoreno negodovali zbog toga što se Joanikiju dozvoljava tako neobičan i težak podvig. Pošavši u Harkov, otac Arsenije je zaključao Joanikija u njegovoj krednoj keliji i poneo ključ sa sobom. Ovo je takođe bilo svojevrsno ispitivanje budućeg zatvornika, koji je ostao sasvim zatočen, sa oskudnim zalihama hleba i vode.

Preosvećeni Filaret, i sam ljubitelj i revnitelj monaškog života, zainteresovao se za Joanikija, pa je savetovao ocu Arseniju da mu ne brani podvige zatvorništva, i da se radi spasenja duše ne obazire na roptanje bratije nezadovoljne ovim neobičnim podvigom njihovog sabrata.

Usledila je arhipastirska dozvola jeromonahu Joanikiju da se zatvori u krednoj keliji svjatogorske stene, i da tako ostane u potpunoj usamljenosti, pod nadzorom nastojatelja i duhovnika, uz obavezu da na prvi njihov zahtev pokaže poslušnost i ostavi zatvor, ukoliko oni budu smatrali da je to potrebno.

Po povratku iz Harkova otac Arsenije je posetio podvižnika zaključanog u steni. Zatekao ga je svetla lica, kako uopšte nije oslabio ni telom ni duhom. Iznova je počeo da mu predstavlja svu težinu zatvorništva na takvom mestu – vlažan vazduh, hladnoću kredne kelije koja nije prolazila ni zimi ni leti – pretio je da će ga držati pod ključem, nije dozvoljavao čak ni da se u njegovoj keliji napravi peć, ali Joanikije je pristajao na sve to, samo da ga ne bi odvojili od mesta podviga koje je izabrao, od mesta koje je njegova duša toliko zavolela.

Otac Arsenije je konačno blagoslovio podvižniku Božijem da se trajno zatvori u krednoj keliji: zaključao ga je i samo malo prozorče na vratima služilo je za doturanje hrane i pića koje mu je donosio za to određeni brat.

Zamisli, čitaoče, tesnu i nisku keliju, čiji svod nije viši od čoveka, usečenu u krečnjačkoj steni, u koju svetlost prodire kroz uzani i duboki otvor probijen u zidu. Atmosfera kelije, hladna i vlažna, podseća na unutrašnjost kakvog lednika. Ona kao da prodire u čoveka, izazivajući grozničavu jezu u telu. Svo pokućstvo kelije sastojalo se od otvorenog drvenog mrtvačkog sanduka sa velikim nadgrobnim drvenim krstom kod uzglavlja, na kome je bio naslikan raspeti Gospod. Unutar sanduka malo slame i skromno uzglavlje: to je bila postelja za počinak zatvorniku kada se umori od podviga molitvenog bdenja i jedino opuštanje koje je podvižnik sebi dozvoljavao. Zatim, tu se nalazio neveliki nalonj ispred svetih ikona, cepanica koja je služila umesto stolice, krčag za vodu, posuda za hranu, kožuh, stara mantija sa epitrahiljem i kandilo koje se nikada nije gasilo. Pomenuti predmeti zadovoljavali su sve životne potrebe zatvornika. Ne treba zaboraviti ni ono što je podvižnik neprekidno nosio na svome telu: teške gvozdene verige i grubu haljinu od kostreti, koje su mu već i same po sebi pričinjavale dosta muka.

Po zapovesti oca Arsenija Joanikije je savršavao sledeće molitveno pravilo: tokom dana i noći činio je 700 zemnih poklona, 100 pojasnih, proiznosio je 5.000 Isusovih molitava, 1.000 Bogorodičinih, čitao je akatiste Najslađem Isusu, Bogomajci i Stradanjima Hristovim, čitao je Pomjanik sa imenima živih i upokojenih – prema zahtevu dobrotvora obitelji i drugih usrdnih vernih. Svetim Tajnama se pričešćivao jednom mesečno u susednoj pećinskoj crkvi Svetog Jovana Preteče, gde je Liturgija služena svakog utorka. Prvu godinu proveo je u potpunom zatvoru, bez izlaženja iz kelije, osim jednom mesečno radi pričešća Svetim Tajnama, koje je primao u oltaru do koga je dolazio posebnim hodnikom, tako da se nije pokazivao narodu.

Naročito teško bilo mu je u početku: kožuh je pružao slabu zaštitu od vlage i stalne hladnoće u keliji; kada bi radi odmora legao u svoj sanduk i pokrio se kožuhom preko glave, teško bi mogao da izdrži u tom položaju od hladnoće koja prodire u kosti. Vlaga je bila tolika, da mu odeća nije služila dugo, nego je vidljivo trulila i raspadala se. Bezbroj insekata koji su milili po keliji, sanduku i odeći podvižnika, ranjavali su mu telo i narušavali njegovo spokojstvo, ako se ležanje u sanduku u takvim okolnostima uopšte i može nazvati spokojstvom. No, snaga podvižnikovog duha bila je zaista zadivljujuća: sve je to hrabro podnosio radi Gospoda i svoga spasenja; pred očima duše uvek je zamišljao stradanja Gospodnja, i kada bi svoj podvig uporedio sa njima, iskreno i od srca smatrao ga je bezvrednim.

Mnogi od braće mislili su da zatvornik neće izdržati svoj podvig u krednoj keliji; i sam nastojatelj otac Arsenije plašio se kako podvižniku svakog trenutka može da se dogodi nešto loše, što će ga primorati da ostavi zatvor. Bratija se čak otvoreno podsmevala zatvorniku, predskazujući mu da se njegov podvig neće dobro završiti. No, vreme je prolazilo, a zatvornik se bez izlaženja podvizavao u svome zatočeništvu, i ništa loše nije mu se dogodilo. Naprotiv, kod njega mogao primetiti vidljiv duhovni napredak, pa je pređašnje podsmehe bratije zamenilo makar i nevoljno uvažavanje i divljenje pred takvim podvigom; sam otac Arsenije i neki od starije braće čak su ga izabrali za svog duhovnika.

Pošto je godinu i šest meseci proveo u potpunom zatvorništvu, jeromonah Joanikije je 29. avgusta 1852. godine, na praznik Usekovanja Glave svetog Jovana Preteče, postrižen u veliki anđelski obraz – shimu, pri čemu je dobio ime Jovan. Postrigao ga je sam preosvećeni Filaret, u prisustvu oca Arsenija i bogoljubive Tatjane Borisovne Potemkin. Tom prilikom zatvorniku je dopušteno da se Svetim Tajnama pričešćuje svake dve nedelje, a u postovima svakodnevno.

Podvižnik Božiji je privukao naročitu pažnju i uvažavanje ljudi koji su revnovali u pobožnosti: preosvećeni Filaret je prilikom poseta Svjatogorskoj pustinji uvek odlazio kod njega u keliju, donosio mu voštane sveće na dar, ispovedao se pred njim sa suzama, i uvek je o njemu govorio sa ljubavlju.

Tatjana Borisovna Potemkin takođe je gajila posebnu blagonaklonost prema zatvorniku i požrtvovano se starala o njemu. Svojim uticajem ona ga je čuvala od nezadovoljstva njegove sabraće, koji su se po dejstvu đavoljem često negativno izražavali o njemu, pa su uznemiravali čak i samog oca Arsenija. Da nije bilo Tatjane Borisovne, nastojatelj bi možda primorao podvižnika da ostavi zatvor, kako bi time umirio bratiju. Treba reći da su braća očigledno smatrala da s pravom strahuju i negoduju zbog zatvornika: neki su kod njega videli samo isprazno lenjstvovanje i izbegavanje manastirskih poslušanja kojima su se svi oni bavili; drugi su mu pripisivali gordu želju da sve prevaziđe u svome podvigu i zadobije sujetne ljudske pohvale; neki su strahovali da zatvornik u svojoj prostoti ne padne u prelest i da mu se ne dogodi kakva nesreća, koja bi posle mogla negativno da se odrazi na novoformiranu obitelj. Najstariji među braćom su ocu Arseniju ne jednom iznosili takva i slična mišljenja i bojazni, naročito nakon što se podvižnik Božiji sasvim povukao u zatvor. U to vreme su mu jedino saosećanje i pokroviteljstvo preosvećenog Filareta i Tatjane Borisovne davali slobodu da bez prepreka obavlja svoj preteški podvig.

Gospod je u Jevanđelju rekao kako nijedan prorok nije priznat u postojbini svojoj (Lk. 4,24) i te Njegove svete reči, koje se stalno ispunjavaju nad podvižnicima pobožnosti, ispunile su se i nad podvižnikom sa Svjatogorske stene. Nemojmo se tome čuditi, nemojmo kriviti one koji su osuđivali nama savremenog zatvornika, nego se prisetimo koliko smo se i sami, životom i običajima, udaljili od naših predaka, te smo tako postali neprijemčivi za primere uzvišenog podvižništva iz starine.

Pet godina je zatvornik proveo u hladnoj keliji, ne izlazeći iz zatvora, ali na kraju fizički više nije bio u stanju da izdrži nečovečne uslove: od hladnoće i vlage počeo je da dobija grčeve u nogama, pa mu je nastojatelj dozvolio da u keliji napravi peć. Zatvornik je ovo smatrao najvećim dobročinstvom koje je od nastojatelja mogao da dobije. Peć koja je donekle zagrevala njegovu krednu keliju, činila je da prebivanje u njoj ne bude tako neizdržljivo za podvižnika i razorno za njegov zdravlje.

Zatim je i sama strogost zatvora bila donekle umanjena: on je počeo da svake nedelje, utorkom, izlazi iz svoje kelije u crkvu Svetog Jovana Preteče, gde je u oltaru slušao Božansku Liturgiju, pričešćivao se Svetim Tajnama, da bi posle otpusta Liturgije ponekad izašao na prag oltarskih dveri kako bi predao blagoslov narodu koji je žudeo za tim da ga vidi.

Od vremena stupanja u zatvor, podvižnik sam nije služio Liturgiju, mada je imao sveštenički čin. Postoji predanje da mu je to zabranio otac Arsenije, kome se nije sviđao njegov nerazgovetni glas i nerazumljivo čitanje prilikom sveštenosluženja.

Takođe, zatvornik je imao običaj da svake godinu u sredu Strasne sedmice ostavi svoju pećinsku keliju, spusti se sa stene i do četvrtka Pashalne sedmice ostane u kelijama svojih kelejnika u podnožju stene; za sve to vreme on je prisustvovao crkvenim službama u manastiru sa ostalom bratijom, dolazio je sa njima za trpezu, a potom bi se opet mirno vratio u svoju pešteru, iz koje ne bi izlazio tokom narednih godinu dana.

Ponekad je noću izlazio na visoku gornju terasu na izbočini Svjatogorske stene, nedaleko od njegove kelije, da bi se osvežio udisanjem čistog vazduha; tu je ponekad, kada nije bilo mnogo ljudi u manastiru, izlazio i danju, primajući neke od braće koji su dolazili kod njega radi duhovne besede.

Postavljanje peći u zatvornikovoj keliji i nešto lakši režim zatvora koji je uveden nakon pet godina, a posebno njegovi izlasci radi blagosiljanja posetilaca u crkvi Svetog Preteče, bili su uzrok mnogih ogovaranja od strane one braće koja prema njemu nisu bila blagonaklono raspoložena. To mu je poslužilo kao novi krst nevolja. Mada je trpeljivo i bez roptanja podnosio svako loše mišljenje braće o sebi za koje bi čuo, ipak, dosta je tugovao zbog toga što oni ne razumeju njegov podvig.

Glava 5.

Zatvornik je vreme provodio u strogom ispunjavanju svog molitvenog pravila: činio je mnogobrojne poklone, bavio se Isusovom molitvom, čitao određene akatiste, i sve to u polumraku svoje kelije, uz slabu, treperavu svetlost sveće. Gospod ga je po Svojoj milosti sačuvao od naročitih demonskih napada i nasrtaja, uobičajenih pri tako uzvišenom podvigu u samoći pećinske kelije.

Samo jedanput, po njegovim sopstvenim rečima, kada je posle noćne molitve legao u svoj sanduk da predahne, začuo je buku u pećinskom hodniku ispred svoje kelije, da bi odmah zatim dvojica neznanca neobično visokog rasta ušli u njegovu keliju, zaustavili se, pogledali ga sa velikom zlobom i rekli jedan drugome: „Pojedimo tog starčića, da se ne bi tako stalno molio“. Očekujući smrt zatvornik je sklopio oči i počeo da tvori molitvu Isusovu. U njegovoj keliji se začuo divlji smeh, i utvare su zatim nestale.

Sačuvan milošću Božijoj od đavoljih napada, podvižnik Božiji je umesto njih trpeo prekore od ljudi: njegovi kelejnici pričinjavali su mu mnoge neprijatnosti, kinjili su ga i vređali u oči. Često su se smenjivali i nisu se uvek držali kako dolikuje, pa ih je katkad veoma teško podnosio. Starija braća su ga prekorevala. Neki od njih ismevali su se nad njegovom krajnjom prostotom i neobrazovanošću, dok su drugi kod zatvornika primećivali i najbezazlenije slabosti, svojstvene svim ljudima, pa su im pridavali prevelik značaj i strogo ga osuđivali zbog njih. Prebacivali su mu, na primer, što je nabavio samovar i pio čaj, mada je zatvornik to sebi dopuštao sasvim retko. Njega su sve ove priče rastuživale, ali i usavršavale u trpljenju.

Samo malobrojni monasi koji su bili duhovno nastrojeni, gajili su duboko uvažavanje prema njemu i voleli su ga kao oca, uočavajući u njemu silu i snagu duha koji nije iznemogao pod bremenom velikog podviga. No, i ti malobrojni, plašeći se podsmeha drugih zbog svoje privrženosti zatvorniku, samo su tajno posećivali njegovu keliju, pa i to veoma retko, trudeći se da ne pokažu javno svoje poštovanje prema njemu. Budući da se odlikovao krajnjom jednostavnošću i gotovo detinjom prostosrdačnošću, zatvornik je imao malo opita kada je reč o svetootačkim knjigama – on nije ni mogao ni umeo da poučava jezikom knjiga, pa su ga stariji i zbog toga osuđivali.
„Čega si se ti prihvatio tako prost, i kakva nam je korist od zatvornika koji nikoga nije u stanju da pouči na spasenje?“ – ne jednom su mu govorili.
„Oprostite meni, neznalici nepismenom – odgovarao je obično zatvornik na takve reči – i pomolite se da makar samoga sebe spasem“.

Isusovu molitvu obavljao je u prostoti srca, prema poukama bivšeg svjatogorskog duhovnika i delatnika Isusove molitve jeromonaha Teodosija, učenika starca Filareta Glinskog. Nakon njegove smrti, zatvornik je prema sopstvenom opitu, prostim rečima govorio o njoj monasima koji su mu dolazili radi duhovnih pouka. Svojom jednostavnom ali delotvornom rečju ostavljao je dubok utisak na duše onih monaha koji su umeli da shvate njegove ponekad čudne i alegorične reči, budući da je često govorio kroz obične narodne izreke i poslovice.

On je voleo da od svojih sabesednika sluša svetootačke izreke i sa blagodarnošću je primao korisna uputstva onih koji su bili mlađi od njega, ali su bolje poznavali dela svetih Otaca, pa je od takvih čak tražio savete koji bi mogli da mu budu od koristi u njegovom uzvišenom podvigu. Jedan od njih je pričao kako je zatvorniku pročitao u to vreme tek izdatu knjižicu preosvećenog Ignjatija Brjančaninova „Plač inoka“, koja ga je oduševila. „Kako je tu sve tačno predstavljeno, – govorio je u suzama – ja to ne mogu rečima da izrazim, ali ovde u srcu osećam sve baš onako kako je tamo napisano“.

U to vreme je u Svjatogorskoj pustinji među bratijom bio jedan poslušnik iz grada Sevska u Orlovskoj guberniji, Fjodor Šaronjin, koji se posvetio teškom podvigu jurodstva radi Hrista. Pod pokrovom maloumnosti i uz pomoć telesnih napora i bespogovornog poslušanja starcu, taj podvig ga je doveo do izuzetnog duhovnog napretka. U delima i rečima tog Feđe, kako su poslušnika zvali u obitelji, bila je skrivena duboka duhovna mudrost, pa čak i prozorljivost, tako da su duhovni ljudi poštovali tobožnjeg bezumnika kao istinskog služitelja Božijeg.

Preosvećeni Filaret, episkop Harkovski, voleo je da sluša ponekad oštre reči svjatogorskog jurodivog Feđe, koji se prema njemu odnosio prosto, kao prema sebi ravnom, i uvek je umeo da kaže nešto što bi vladiki bilo od koristi za dušu.

Feđa je imao poslušanje u manastirskoj kovačnici kojom je rukovodio monah Dorotej, danas iguman koji živi u mirovini na „manastirskom salašu“. Budući da je posedovao veliku fizičku snagu, obavljao je najteže poslove u kovačkoj radionici, i to veoma vredno, uz potpuno pokoravanje svom starcu, ocu Doroteju, bez čijeg blagoslova ni po koju cenu ništa nije radio, čak ni hranu nije uzimao. A sa starčevim blagoslovom odlučivao se na najneobičnije postupke: golim rukama bi na primer uzimao usijano gvožđe, ili podizao težak teret, ili provodio po nekoliko dana bez ikakve hrane. Jednom je, tokom posete preosvećenog Filareta manastiru, bio pozvan kod vladike koji je u to vreme pio čaj. Posadivši ga pored sebe, preosvećeni mu je nalio i pružio šolju čaja. „Neću da pijem, ne mogu“ – rekao je Feđa. „Zašto ne možeš? – upitao je vladika – pa ja ti blagosiljam, probaj, u slavu Božiju“. „Ti mi blagosiljaš, ali Dorotej mi nije blagoslovio“ – odgovorio je Feđa, i nije hteo da okusi čaj sve dok nije otišao kod oca Doroteja po blagoslov za to. Preosvećeni se iskreno divio njegovom poslušanju i posle je često govorio da je u Svjatim gorama „našao novog Dositeja, koji ništa ne čini bez blagoslova svoga starca Doroteja“. Jurodivi podvižnik bio je smiren i poslušan, ali nikako nije voleo reči: „Feđa, ti ćeš umreti“. Te reči bi kod njega uvek izazvale jurodivi nemir, i on bi na njih uzbuđeno odgovarao: „Ne, neću umreti, nego ću biti živ“.

Zatvornik, koji je mnogo puta slušao o blagodatnosti jurodivog Feđe, jednom je tokom Strasne sedmice, na Veliki petak, idući iz crkve u keliju svoga kelejnika, u kojoj je za to vreme boravio, sreo Feđu i hteo s njim malo da se našali, pa mu je rekao upravo ono što jurodivi nije voleo da čuje: „Feđa, ti ćeš umreti“. Feđa se zaustavio i umesto da počne da se ljuti po svome običaju, ozbiljnog lica pogledao je zatvornika i rekao: „Oče, zar danas da se šališ? Ti si jeroshimonah i zatvornik, a zaboravio si da je danas Spasitelj zbog nas grešnih pretrpeo strašne muke i umro na krstu“. Razumne i razobličujuće reči jurodivoga tako silno su pogodile zatvornika, da je zaplakao i bacio se pred noge Feđi, moleći ga za oproštaj zbog svojih nerazumnih reči. Od tada je zatvornik uvek govorio kako je Feđa daleko iznad njega, i prema jurodivome je gajio duboko poštovanje.

Jurodivi Feđa, koji se u Svjatogorskoj obitelji podvizavao prilično dugo, nadživeo ga je više od godinu dana, do kraja ne odustajući od svoga ponašanja i svoje poslušnosti. Pred smrt su mu obolele noge, pa je oko godinu dana ležao u manastirskoj bolnici. A onda mu se zdravstveno stanja poboljšalo i počeo je da hoda. Tridesetog januara 1868. godine Feđa je prisustvovao molitvenom pravilu u bolničkoj crkvi, nakon čega se uz poklone na neobičan način oprostio od bratije. Potom je nestao iz bolnice. Pronađen je mrtav u šumi, dva kilometra od manastira, kao da je legao ispod borovog drveta da malo odspava. Jurodivi Feđa je bio tajno postrižen u monaštvo sa imenom Teofil. Bratstvo Svjatogorske pustinje poštuje spomen na njega.

Jeroshimonah Partenije, svojevremeno poznati podvižnik iz Kijevo-Pečerske lavre, do koga su stigle priče o danas neuobičajenom podvigu svjatogorskog zatvornika, iz bratske ljubavi prema njemu poslao mu je, preko nekih svjatogorskih monaha koji su bili da ga posete u Kijevu, reči bratskog saveta i upozorenja: da se naročito drži smirenomudrenosti, koja je tako neophodna u njegovom uzvišenom podvigu samovanja, prilikom koga gorde pomisli, čak i slabo primetne, mogu da dovedu do pogubnog kraja. Jeroshimonah Jovan je sa ljubavlju i uvažavanjem primio ove reči opomene i poučavanja u Gospodu od oca Partenija; posebno je zavoleo kijevo-pečerskog podvižnika, pa je poželeo da ga i lično upozna i da od njega samog čuje reči o pravom podvižničkom putu. Zato je počeo da moli oca Arsenija da mu dozvoli da ode u Kijev kako bi se poklonio tamošnjim svetinjama i video sa ocem Partenijem.

To je bilo početkom 1855. godine, nedugo pred smrt oca Partenija. Zatvornikova molba je veoma uznemirila i naljutila oca Arsenija, koji smatrao za potpuno nemoguće da ga posle tolikih godina zatvorništva pošalje u svet, na mesto gde sve vrvi od ljudi, pa je stao da ga nagovara da ne podlegne takvoj pomisli, nego da ostane u zatvoru. „Posramićeš i sebe i našu obitelj – vatreno je govorio zatvorniku otac Arsenije. – Hajde, razmisli i sam, šta će reći ljudi kada budu videli tebe, dugogodišnjeg zatvornika, kako se vrtiš u mnogoljudnoj kijevskoj gomili, i šta će reći braća u našem manastiru, koja i inače negoduju zbog tebe?“ No, bez obzira na savete nastojatelja, zatvornik je nastavio da moli za dopuštenje da ode u Kijev, što je dovelo do toga da je odnos oca Arsenije prema njemu postao hladniji, pa je čak sebi pronašao drugog duhovnika i više nije bio onako blagonaklon prema zatvorniku kao pre. Ali zatvorniku nije bilo suđeno da ostavi svoj zatvor i ode u Kijev. Dvadeset petog marta 1885. godine jeroshimonah Partenije se upokojio, pa tako više nije bilo razloga za kretanje na put. Svestan svoje krajnje prostote i nepoznavanja svetootačkog učenja o svojstvima i zahtevima njegovog uzvišenog podviga, zatvornik je imao želju, možda preteranu, da vidi starca Partenija i čuje njegove pouke, ali samim tim je pokazao da je njegovo smirenje bilo nelicemerno i da mu je zaista bila strana svaka umišljena pomisao o sebi.

Dok ga je služio vid, zatvornik je obavezno čitao svoje pravilo, ali usled stalnog polumraka i svetlosti sveća vid mu se pokvario: više nije mogao da čita, čak mu je postalo teško da razlikuje lica onih koji su dolazili kod njega. A na dnevnom svetlu uopšte nije video. Zato je određen jedan monah da mu čita crkvene službe – polunoćnicu, jutrenje, časove, večernje, povečerje sa kanonima prema svetogorskom tipiku, kao i druga molitvoslovlja po njegovoj želji; zatvornik se sam bavio jedino molitvom Isusovom i činio je mnogobrojne poklone: savršavao je i do 1.000 zemnih poklona dnevno; veoma je voleo da se moli uz poklone, pa je govorio kako oni u njegovom iscrpljenom telu udvostručavaju duh umiljenja i toplotu srca. „Ja ne vidim da čitam, i šta drugo onda da radim, nego da okrećem brojanice i činim poklone!“ – govorio je podvižnik jednom monahu koji mu je bio veoma privržen i koji je kod njega na čelu i rukama primetio tragove zemnih poklona. „Isus je moja uteha – govorio je još zatvornik – sa Njim mi ni slepilo ne smeta; On me i teši, i naslađuje moju dušu, tako da mi sa Njim nikada nije dosadno“. I zaista, ime najslađeg Isusa, to jest molitva Isusova, uvek mu je bila na usnama. Monasima koji su mu dolazili radi pouke, on je takođe savetovao da se drže te molitve.

Evo odlomaka iz njegovih jednostavnih pouka o Isusovoj molitvi, koje svako može lako da primeni: „Ko se bavi molitvom Isusovom, blagodat Gospodnja prebiva uz njega, a protivnik, đavo, beži od takvog čoveka i on provodi vreme u duhovnoj radosti, pronalazeći bez napora večni put za sebe; onaj pak ko ostavlja molitvu, brzo zaboravlja na večni život, ne pomišlja na odgovor koji će dati Gospodu, Sudiji svih, više ugađa svome telu, prima u sebe demonske pomisli i odriče sve večnih blaga„.

Ova pouka je, između ostalog, po zatvornikovoj želji bila ispisana i na njegovom portretu, u knjizi koju drži u rukama, sročena upravo onako kako je zatvornik voleo da se izražava, slažući ponekad veoma uspešno, poput stihova, svoje jednostavne narodske izreke. A evo i druge, zapisane od strane monaha koji ga je slušao: „Kad ustaneš iz postelje prizovi Isusa; kad pođeš na vrata, ne kreći bez Isusa; na putu si, neka Isus ide sa tobom; prihvatio si se poslušanja, osluškuj Isusa, šta će On da kaže tvome srcu; kušaš li hleb, Isusom se naslađuj, piješ li vodu, osvežavaj se pre svega Isusom; jer On je i hrana i piće koje nije pogubno za dušu. Tako ćeš čitav dan korisno sa Isusom provesti, i sa Njim ćeš mirno dočekati noćnu tamu, a u noći, ničega se ne plašeći, besedi sa Isusom do mile volje, ne žaleći telo i ne dajući mu mira, jer njegov počinak je u grobu, a ovde neka se trudi i neka zaradi duši Carstvo Nebesko, jer telo nam je radi toga i dato. Kad legneš u postelju opet se seti Isusa i zaspi sa Njim: blago tebi, jer ćeš tako i u najvećim nevoljama biti spokojan“.

Poslušanje čitača kod zatvornika dugo vremena obavljao je blagočestivi inok, otac Martirije, koji je Svjatogorskoj obitelji takođe ostao u lepoj uspomeni zbog svog podvižničkog života. Ovaj monah, koji se upokojio 2. oktobra 1869. godine, rodom je bio iz Jekaterinoslavske gubernije, iz Bahmutskog okruga, u svetu se zvao Matej i bio je oženjen kada je u sebi osetio poseban priziv za monaški život; pošao je u Kijev da se pomoli i tu se sa suzama obratio Bogomajci, pred Njenom čudotvornom ikonom u Pečerskoj lavri, kako bi ga Ona, ako to bude po Njenoj volji, oslobodila od supružanskih sveza, da bi se do kraja života podvizavao u monaštvu. Po povratku kući saznao je da se njegova supruga upokojila i bez odlaganja otišao je u Svjatogorsku pustinju gde je stupio u monaško bratstvo. Živeo je strogim podvižničkim životom, voleo je da čita svetootačke podvižničke knjige, posedovao je blagodatni dar suza, tako da ponekad čak i na crkvenim službama nije mogao da se uzdrži od plača; bio je veoma ćutljiv i uzdržan na rečima, pa se u otvoren razgovor upuštao samo sa onim monasima koji su mu bili bliski po shvatanjima i duhovnom raspoloženju. Uvek su mu na umu bila stradanja Gospodnja, o kojima nije mogao da govori bez suza. Voleo je antifoni poredak stradanja Hristovih koji se služi na Veliki petak, i često ga je čitao u svojoj keliji. Svojim poverljivim sabesednicima govorio je kako duhovi tame drhte od te službe, kako ona predstavlja oštri mač protiv njih, i kako su njega samog ti duhovi ne jednom progonili zbog čitanja ovog njima tako strašnog bogosluženja. Uopšte, bilo je primetno da je Martirije, mucav i tih, sav udubljen u sebe, duhovno sazreo: on je bio od velike koristi zatvorniku, koji je u njegovoj načitanosti nalazio podršku za svoje unutrašnje, duhovno delanje. U svojstvu učenika i sabesednika, Martirije je ponekad govorio starcu o onome što je pročitao u „Dobrotoljublju“ i drugim svetootačkim knjigama, ulazio je sa njim u duhovne rasprave, opovrgavao je njegova shvatanja ako je nalazio da nisu u saglasnosti sa svetootačkim učenjem, pa je na taj način i sam učio od starca, i istovremeno njega poučavao rečima svetih Otaca koje su se mogle primeniti na njegovo delanje.

Jednom, dok je tokom noći u zatvornikovoj keliji čitao poredak jutrenja, Martirije je od starca dobio primedbu da šestopsalmije izgovara nerazgovetno. Uvređen, Martirije je sa prekorom odgovorio starcu kako se zbog njega lišava mogućnosti da sa ostalom bratijom bude na crkvenim službama u hramu i da gubi vid čitajući u polumraku njegove kelije. „Evo, i ja ću da oslepim kao ti, oče – govorio je sa ogorčenjem – pa ćeš onda videti ko će od bratije pristati da dolazi ovamo i da ti čita“.

Nakon što je završio sa čitanjem jutrenja, u tri sata noću, Martirije je uznemirenog duha sišao niz stepenice Svjatogorske stene od zatvornika, odlučivši da više ne ide kod njega. To stepenište jednim delom prolazi kroz gustu šumu, iz koje su pred njega počela da izlaze ognjena čudovišta, koja su škrgutala zubima i bila spremna da ga prožderu. Užasnut, Martirije je počeo da beži niz stepenice, dok su čudovišta jurila za njim vičući: „Naš si, naš si zato što si ogorčio zatvornika!“ Izvan sebe od straha on je utrčao u svoju keliju. Videći da se čudovišta ustremljuju na njegov prozor, navukao je zastor i počeo usrdno da se moli, kajući se pred Gospodom zato što se u svojoj malodušnosti naljutio na zatvornika. Ujutro je požurio da izmoli oproštaj od starca Božijeg i od tada je trpeljivo ispunjavao njegove želje.

Upokojenje nastojatelja, oca arhimandrita Arsenija, do koga je došlo 12. oktobra 1859. godine, veoma je potreslo zatvornika. Mada je otac Arsenije u poslednje vreme, posle zatvornikove molbe da ga pusti u Kijev, donekle ohladneo prema njemu, ipak, do kraja života gajio je uvažavanje prema ocu Jovanu, štitio ga je od optužbi braće i činio mu dobro kako god je mogao. Između ostalog, u manastirskoj gostoprimnici dao je smeštaj zatvornikovoj staroj i slepoj sestri Evdokiji Krjukov, koja je pod stare dane ostala bez sredstava za život i bez krova nad glavom. Iako su braća bila veoma ljuta na njega zbog toga, on joj je, bez obzira na njihovo roptanje, radi oca Jovana, pružio utočište pri manastiru. Uopšte, kao nastojatelj je mnogo čime zadužio zatvornika, tako da je ovaj imao dosta povoda da oplakuje njegovo upokojenje. Nakon upokojenja nastojatelja, i sam zatvornik počeo intenzivno da razmišlja o smrti i da se priprema za nju. Uostalom, njegov život je i bez toga predstavljao svakodnevno sećanje na smrt: živ pogreben u nedrima zemlje, u svojoj keliji od krede kao u grobnici, sa nerazdvojnim drugom – mrtvačkim sandukom, on je dogorevao kao sveća upaljena na molitvi Bogu.

Starca nije privlačilo ništa svetsko: ponekad je njegova slepa sestra, starica Evdokija Krjukova, koja je živela u manastirskoj gostoprimnici, tražila da se sretne sa njim, ali njemu su ovi susreti teško padali, tim pre što su izazivali nezadovoljstvo nastojatelja i bratije, budući da su po strogom Svjatogorskom tipiku susreti monaha sa ženama, čak i rođakama, unutar manastirskih zidina bili zabranjeni, pa bi narušavanje tipika od strane zatvornika izazvalo opravdane pritužbe na njegov račun. Doveden u veoma težak položaj – s jedne strane da uvredi staru sestru, a sa druge da prekrši manastirski tipik – zatvornik se na to ne jednom žalio monasima koji su mu bili bliski, i kada se 1863. godine njegova sestra upokojila, on je sa olakšanjem rekao da se time izbavio od mnogih iskušenja za svog unutrašnjeg čoveka.

Takođe, njegova kelija bila je veoma skromno uređena – on nije trpeo nepotrebne stvari i zadovoljavao se samo onim najneophodnijim: monasi koji su dolazili na poslušanje kod njega, često su menjali polutrulu slamu u njegovom sanduku, čistili su plesan iz njega, pravili su mu novo uzglavlje. Starac je na to obraćao malo pažnje i kao dete dozvoljavao im je da njegovu keliju uređuju kako žele, baš kao da ne pripada njemu.

Jednom prilikom dvojica monaha koji su ga posetili, osetili su težak zadah u njegovoj keliji. Rešili su da pitaju starca o tome: on im je priznao da su mu se lanci pokidali i nažuljali leđa. Kada su ga pregledali ispostavilo se da je tamo već nastala duboka rana u kojoj su se namnožili crvi. Na insistiranje monaha verige su skinute i odnete u manastirsku kovačnicu na popravku, a ranu su oprali i pokrili isceljujućim melemom. Međutim, starac ni nakon toga nije prestajao da nosi svoje verige, koje su nakon popravke bile opšivene kožom, kako se ne bi toliko urezivale u njegovo iscrpljeno telo. Podvižnik Božiji se 17 godina podvizavao u svome zatvoru, sa velikim trpljenjem i u nepopustljivom molitvenom podvigu, da bi očigledno dostigao uzvišeni duhovni napredak.

Veoma ga je opterećivala i ljubav naroda prema njemu: svakoga utorka na jutarnjoj Liturgiji u crkvi Svetog Preteče verujući su se sabirali u velikom broju, želeći da ga vide i dobiju njegov blagoslov, usled čega je bio primoran da izađe na prag oltarskih dveri i blagoslovi prisutne. Neki su ga uznemiravali pitanjima, molbama da ih pouči, tražili su njegove savete kako da postupe u svakodnevnom životu, poveravali su mu svoje nevolje: on se trudio da takvima odgovori na kratak i jednostavan način, ali se za neke njegove reči kasnije se ispostavilo da su bile proročke.

Kao mirni anđeo, u svojoj shimničkoj odeždi, starac Božiji se pojavljivao pred očima posetilaca manastira koji su ga očekivali, podsećajući krotkim izgledom svog suvog lica i upalim očima na davno minula vremena, na vek Kijevo-Pečerskih podvižnika koji su se spasavali u dubinama pećina i svojom svetošću svetleli svetu. Pred kraj života starcu su ovi izlasci i besede sa ljudima iz sveta predstavljali sve veći teret, pa se ređe pojavljivao na oltarskim vratima gde ga je narod uzalud čekao.

Jedan slučaj je naročito snažno uticao na njega: kada je izašao da blagoslovi narod, neki lepo odeveni gospodin stao je po strani i pažljivo posmatrao i njega i narod koji ga je voleo i davao mu novac, a zatvornik je taj novac spuštao na tas postavljen pored, namenjen za potrebe manastira. Pošto su svi već prišli po starčev blagoslov, na kraju mu je pristupio i dotični gospodin, i grubo mu rekao: „Ti si ciganin, a ne zatvornik!“ – pa je počeo da ga vređa zbog toga što od naroda uzima novac i obmanjuje ga svojom tobožnjom svetošću.

„Ja nisam svetitelj, nego grešnik, i to prvi među grešnicima, – smireno je odgovarao starac na ove uvrede – a to što narod pokazuje blagonaklonost prema meni i daje mi priloge u korist manastira, to se ni meni ne dopada, ali radi poslušanja dužan sam da blagosiljam posetioce i da primam njihove darove, koji meni nisu potrebni, ali su potrebni obitelji, radi izdržavanja bratstva, pa između ostalih i mene grešnog“.

No, taj gospodin nije bio zadovoljan smirenim odgovorom zatvornika, pa je vrlo nemirnog duha nastavio da ga vređa, tako da su ga na kraju zamolili da se udalji iz crkve; a zatvornik se, vidno uznemiren, vratio u svoju keliju gde je odmah pozvao svoga duhovnika, jeromonaha Avramija, potonjeg jeroshimonaha Anikitu, kome je ispovedio šta je doživeo i zamolio za savet kako da se drži: da li da i dalje izlazi pred posetioce, ili da sasvim prekine sa tim? „Možda mi je to, oče, od Boga poslani razobličitelj, radi moga urazumljenja“ – govorio je starac svome duhovniku.

Ovaj je, koliko je mogao, umirio zatvornika, govoreći da, pošto je izlazio pred posetioce i primao njihove priloge po poslušanju, nema zbog čega da se uznemirava povodom nerazumnih optužbi jednog svetskog čoveka, koji ne poznaje manastirski poredak i okolnosti u manastiru. Posavetovao mu je da ne prekine sasvim sa svojim izlascima pred verujući narod. Ipak, zatvornik je posle ovog slučaja mnogo ređe i očigledno nerado izlazio pred poklonike. Kao da se plašio da svojim rukama dotakne priloge vernih, pokazivao im je da ih sami ostave na tas. Bilo je slučajeva kada su neki uporno insistirali da se sretnu sa njim: tako je jedan duševno oboleli posetilac pretio da će se ubiti u podnožju stene ako mu ne dopuste da se vidi i da porazgovara sa zatvornikom. Pustili su ga i njihov razgovor je dugo potrajao; po završetku čovek je izašao od zatvornika u spokojnom i radosnom raspoloženju, govoreći da mu je starac skinuo teško, dugogodišnje breme, koje je opterećivalo čitavo njegovo biće.

Glava 6.

Pred kraj svoga života starac Božiji je ponekad projavljivao izvesne znake jurodivosti, kojima su se mnogi sablaznili, ne znajući kako sebi da objasne njegove čudne i neuobičajene postupke. Tako je jednom prilikom Tatjana Borisovna Potemkin, koja je veoma poštovala starca, poželela da ga pokaže svom rođenom bratu – knezu Nikolaju Borisoviču Golicinu, koji je imao negativno mišljenje o monaštvu. On je sumnjao u istinitost priča svoje sestre o strogom zatvorništvu svjatogorskog podvižnika. Tatjana Borisovna ga je ubedila da lično upozna i starca i njegov zatvor, i ponudila se da ga sama tamo odvede. Došavši u starčevu krednu keliju, Tatjana Borisovna je zamolila oca Jovana da im da blagoslov i duhovnu pouku. Starac je blagoslovio posetioce, ali je umesto reči pouke, počeo uporno da moli Tatjanu Borisovnu da se postara oko izrade njegovog portreta, govoreći da je to izuzetno važna stvar. Naravno, gosti su se veoma sablaznili takvom željom i molbom podvižnika koji je umro za svet, misleći da ga je na to pokrenula sujeta, pa su starčevu keliju napustili krajnje razočarani u njegovu svetost. No, ko zna: možda je istinski razlog zatvornikovog postupka bio – da unizi sebe u tuđim očima i tako izbegne pohvale od ljudi. Uporan zahtev da se načini njegov portret, kako će se kasnije ispostaviti, imao je još jedno, posebno značenje: posle njegovog upokojenja pokazalo se da je taj portret mnogima bio zaista potreban i duhovno veoma koristan, što nas i nehotice podstiče da u toj naizgled svetskoj želji uočimo duhovni smisao. Molbu da bude portretisan zatvornik je i kasnije više puta ponavljao, da bi na kraju jedan od svjatogorskih monaha, koji je bio vešt slikar, zaista načinio njegov portret uljanim bojama. Ovaj portret predstavlja čitavu figuru zatvornika u mantiji i shimi, kako u rukama drži otvorenu knjigu na kojoj je ispisana njegova pouka o Isusovoj molitvi. Nažalost, lik nije baš najbolje pogođen, čemu je razlog donekle bio i sam zatvornik, koji je svojim sugestijama smetao portretisti da uhvati njegov lik, što je i bez toga, u polumraku njegove kelije, bilo prilično teško.

Slično slučaju sa Tatjanom Borisovnom i njenim bratom, zatvornik je uticao i na drugog posetioca Svjatogorske obitelji i njenog dobrotvora, luganskog trgovca Savelija Mihajloviča Hripka. Poželevši da poseti zatvornikovu keliju, Savelije Mihajlovič, čovek retke hrišćanske pobožnosti i veliki pobornik monaškog života, koji je širokogrudo pomagao manastire, mislio je da će u svjatogorskom podvižniku naići na živog svetitelja, pa je sa tako uzvišenim osećanjima i došao u posetu kod starca. Zatvornik ga je po blagoslovu nastojatelja primio u svojoj keliji, blagoslovio ga i počeo da moli pomoć za svoje siromašne srodnike po telu.

„Oče, pa ti si umro za svet, ti si mrtvac u svetu, o kakvim to svojim rođacima pričaš?!“ – prekorno mu je na tu molbu odgovorio Savelije Mihajlovič i sa ogorčenjem je napustio njegovu keliju, izražavajući potom svoje razočaranje zato što je mislio da će u zatvorniku sresti svetoga, a sreo je običnog čoveka, sa nemoćima i slabostima koji su svojstveni svim ljudima. Zatvornik je gotovo uvek tako postupao sa licima koja su mislili da će u njemu videti nešto posebno, čega se on očigledno plašio, držeći da je bolje da ga smatraju za grešnika i za slabog čoveka, punog mana. Nećemo pogrešiti ako kažemo da su oba slučaja koja smo gore naveli imala upravo taj konačni cilj, a ako deluju neobično, to je zato što je zatvornik po prirodi bio sasvim nesvakidašnja ličnost.

Njegove reči, njegove navike, njegovo obraćanje bližnjima nosili su pečat istinske originalnosti: to je bio čisto ruski neiskvareni karakter, kome je podvižništvo dalo naročit i redak ton. „Ponekad sroči nešto da čovek pukne od smeha, – govorili su monasi koji su ga poznavali – no, posle se njegove reči opravdaju na delu i oni koji su se dotle smejali, zamisle se nad onim što je rekao“.

Ali približilo se vreme upokojenja blagočestivog podvižnika; dugo pre smrti on je davao usmena uputstva u vezi sa svojim pogrebom. Prvo je izrazio želju da bude pogreben u istoj onoj pećinskoj keliji u kojoj se podvizavao, ili u susednoj keliji koja se nalazila pokraj crkve Svetog Jovana Preteče, no posle je razmislio pa je došao do zaključka koji je saopštio bliskim monasima, da će tamo ljudima biti „neudobno i tesno“, a onima koji budu služili parastose „biće teško da idu u pećinu kako bi služili na grobu“.

Zanimljiva je i uverenost podvižnika u to da će na parastosima koji će biti služeni za njega prisustvovati mnogo ljudi, što je posle zaista i bilo tako, i sve do danas je tako na njegovom grobu. Pri tome, zapovedio je da se na grobu čuvaju njegove verige i veoma se brinuo o njihovoj sudbini – da ostanu sačuvane posle njegove smrti i da se ne izgube. „One će biti potrebne!“ – govorio je u to vreme zatvornik. I zaista se tako dogodilo, da su nakon njegovog upokojenja bolesnici koji su sa verom polagali njegove verige na sebe, počeli da od njih dobijaju isceljenja.

Kada je 1864. godine bila završena izgradnja kamene Preobraženjske crkve, na visokoj gori koja se nalazila pokraj Svjatogorske stene, zatvornik je poželeo da poseti novu crkvu. Kelejnici su ga tamo odveli, obišao je krug oko nje, a zatim je ušao u donju crkvu tog dvospratnog hrama, posvećenu ikoni Kazanske Bogomajke. Pomolivši se, zatvornik je sa desne strane priprate te crkve svojim štapom nacrtao mesto grobno mesto i izjavio je želju da upravo tu bude sahranjen, no Gospod mu je dao drugo mesto posmrtnog pokoja, pored Bogorodičinog hrama koji je tada podignut pri bolničkom kompleksu na manastirskom salašu i posvećen Ahtirskoj ikoni Bogomajke.

Početkom 1867. godine zatvornik je počeo vidno da slabi: mnogo je kašljao i teško se kretao, jer su mu noge od stalnog stajanja i vlage otekle, nadule se i bile pokrivene ranama. Posetioci su ga retko viđali čak i na pragu oltarskih dveri; nije mogao ni Liturgiju da odstoji, nego ju je slušao sedeći. U svojoj keliji sve više je ležao u sanduku, no i ležeći neprestano se molio. Više nije mogao da obavlja raniji broj poklona, a i hrane gotovo da se odrekao, jer je jeo vrlo malo, kao dete.

Problemi sa želucem ne jednom su mu ugrožavali život; monasi koji su mu bili bliski sa mukom su ga ubeđivali da upotrebi sredstva za olakšanje te bolesti, no ona mu nisu bila od naročite koristi. Njegov želudac je očigledno izgubio sposobnost da prima i vari hranu, a ujedno sa tim on je izgubio apetit. Sve češće i češće zatvornik je govorio o svojoj smrti, ponekad prikriveno, a ponekad direktno i jasno.

U martu 1867. godine pokvarila se peć koja se nalazila u njegovoj keliji, počela je da dimi i dim iz nje vraćao se natrag u keliju, čineći vazduh zagušljivim i punim ugljen monoksida. Zatvornik se neko vreme mirio sa tom nevoljom, izlazeći iz kelije u pećinski hodnik, dok se dim ne raziđe, da bi na kraju zamolio da mu poprave peć, koju je ložio i leti, jer je pećinski vazduh uvek bio hladan i vlažan. Radi popravke peći kod njega je došao poslušnik Mihail Sitenko, vešt majstor-pećar.

Dočekavši majstora ispred svoje kelije, zatvornik ga je upitao: „Jesi li ti brat?“, tj. jest da li je član monaškog bratstva. Kada je dobio potvrdan odgovor, uveo ga je u keliju slabo osvetljenu kandilom koje je gorelo pred svetim ikonama. Setivši se da je svojevremeno u Glinskoj pustinji i sam obavljao poslušanje pećara, starac se veoma ljubazno ophodio prema Mihailu; pokazavši mu na svoj sanduk, rekao je: „Evo, tu odmaram“. Potom, pošto je neko vreme poćutao, preleteo je keliju pogledom i uverljivo dodao: „Samo što ove godine treba da odem odavde“.
„Kuda baćuška?“ – upitao je Mihailo.
Zatvornik je ćutao i zamišljeno posmatrao svoj mrtvački sanduk.

Bez obzira na slabost, tokom strasne i pashalne sedmice 1867. godine, po svome običaju, sišao je dole, u keliju svojih kelejnika, prisustvovao je crkvenim bogosluženjima u manastiru, dolazio je za trpezu, razgledao je gradilište nove crkve, čak je i šetao po manastiru, kao da se oprašta sa njim, što ranije nije činio. U to vreme prikriveno je nagoveštavao nekima od starije braće „da će ih uskoro ostaviti“. Međutim, pošto u njegovom držanju spolja gledano nije bilo ničeg upozoravajućeg, niko nije obraćao posebnu pažnju na ove postupke i reči oca Jovana.

Po povratku u svoju pećinsku keliju starac je postajao sve slabiji i iscrpljeniji. Takvo stanje potrajalo je do avgusta 1867. godine.

Početkom avgusta zatvornik je konačno klonuo, legao u svoj sanduk i samo je uz velik napor mogao da ustane iz njega. U pećini u kojoj je živeo, a koja nije ličila na druge monaške kelije, bilo je veoma teško paziti bolesnika, pri čemu je sada i njen vlažan vazduh veoma štetio starčevom zdravlju; zato se kod bratije pojavio strah za njega – da bi mogao umreti iznenada, da to niko ne zna, bez odgovarajuće hrišćanske pripreme. Posetila ga je i Tatjana Borisovna Potemkin, koja je počela da mu predlaže da se preseli u manastirsku bolnicu, gde je vazduh zdrav, gde bolesnike stalno obilaze i u blizini se nalazi crkva. Sve ovo je njemu, s obzirom na stanje u kome se nalazio, bilo preko potrebno. No, starac je odbio, pokazavši odlučnost da smrt dočeka u svojoj pećinskoj keliji.

Nastojatelj, otac arhimandrit German, videći njegovu krajnju iscrpljenost, takođe je počeo da mu savetuje da se makar privremeno premesti u bolnicu, koja se nalazila oko jedan kilometar od manastira, na otvorenom mestu, u prirodi, sa svežim vazduhom, i u kojoj se nalazila domaća crkva, gde je svakodnevno savršavano bogosluženje, tako da je u bolesnik, u slučaju potrebe, u svako doba dana i noći mogao da primi Svete Tajne i pripremi se kako valja za putovanje u večni život. U bolničkom krugu, nedaleko od crkve, bila mu je pripremljena tiha i usamljena kelija, koja je bila uređena tako da mu preseljenje iz pećine u nju ne predstavlja preveliku promenu: čak su i okna kelije bila zatvorena i u njoj je vladao polumrak.

Podvižnik dugo nije pristajao na savete nastojatelja da se preseli u bolnicu, pa je ovaj bio prinuđen da ga podseti na obećanje koje je dao njegovom prethodniku, ocu Arseniju – da će „na prvi njegov zahtev pokazati poslušnost i ostaviti zatvor“. Kada je to čuo, starac više nije protivrečio, nego se mirno preselio u bolnicu, u keliju koja je za njega bila pripremljena, gde ga je starešina bolnice okružio pažnjom i sinovskom ljubavlju.

Ako bismo nabrajali i ocenjivali podvige Božijeg podvižnika, ova njegova poslušnost nastojatelju, koja se ispoljila u spokojnom i smirenom napuštanju zatvora po njegovoj volji, kao da predstavlja krunu starčevih podviga i svedoči o blagorodnom duhovnom ustrojstvu njegove duše. Sveti nastavnici monaštva poslušanje su stavljali iznad posta i molitve; i evo, Božijem podvižniku, koji je uznapredovao u postu i molitvi, bilo je suđeno da opitno dokaže koliko je uznapredovao i u svetom poslušanju, to jest da se u potpunosti prikloni pod blagi i laki jaram Hristov.

Zatvornik nije dugo poživeo u bolnici: svega osam dana ležao je tamo, čas otvorenih, čas zatvornih očiju. Uostalom, on ni otvorenim očima gotovo ništa više nije video, nego je ležao ne ostavljajući molitveni podvig, moleći se neprestano Isusovom molitvom.

U to vreme, ne bez muke, skinuli su mu teške verige i stavili ih pored, jer nikako nije hteo da se odvoji od njih; skinuli su mu i liveni bakarni krst – blagoslov njegove majke, koji je o teškom gvozdenom lancu stalno nosio na sebi, jer ta težina sada više nije odgovarala njegovom iznurenom telu. Krst su postavili pokraj svetih ikona u njegovoj keliji, međutim, na njegov zahtev povremeno su mu ga dodavali, a on ga je sa ljubavlju celivao. Dva dana pre smrti zamolio je rasofornog poslušnika Grigorija, koji je pazio na njega, a zatim i jeromonaha Pajsija, starešinu bolnice, da pomenuti krst sa lancem po upokojenju obavezno stave na njegovo mrtvo telo, jer mu je on bio stalni saputnik u životu i svedok njegovih dugogodišnjih podviga radi spasenja duše, što je po zaveštanju i bilo tačno ispunjeno.

Bilo je očigledno da mu se približava smrt, i on se za nju pripremao, a pripremao je i druge: opraštao se sa braćom koja su mu dolazila u posetu, a nekima od njih davao je na blagoslov svoje ikone i knjige. Jeromonahu Pajsiju je darovao ikonu Rođenja Bogorodice, kopiju čudotvorne ikone iz Glinske pustinje, a dao mu je i svoj kelijski sedefni krst iz Jerusalima. Jeromonahu Joanikiju dao je Sveto Jevanđelje u bakarnom okovu iz svoje kelije, kao i svoju shimu, pošto je imao dve. Nekome bi dao brojanicu, nekome knjigu, za uspomenu i na blagoslov. Od dana preseljenja u bolnicu svakodnevno se pričešćivao Svetim Hristovim Tajnama koje su mu donosili u keliju; uz to, bio je saborovan Svetom Tajnom Jeleosvećenja, pa je spokojno i bez straha očekivao anđela smrti.

Konačno, nastupio je i taj za njega dugo očekivani i željeni dan – 11. avgust 1867. godine. Bio je petak. Kada je ujutro došao jeromonah Pajsije da bi ga pripremio za pričešće Svetim Tajnama, zatvornik mu je veselo rekao da je imao lep san: u snu je video starca igumana filareta Glinskog, oca arhimandrita Arsenija i duhovnika jeromonaha Teodosija – svu trojicu već pokojnih, kako saborno služe molebno pjenije svetitelju Nikolaju i potom ga pozivaju da pođe sa njima.

Liturgiju u bolničkoj crkvi 11. avgusta služio je jeromonah Sofronije, koji je uživao zatvornikovo poverenje i naklonost. Za vreme pričasnog stiha, zatvornik se pričestio Svetim Tajnama, koje mu je iz oltara bolničke crkve doneo jeromonah Pajsije.

Posle Liturgije jeromonah Sofronije je otišao u zatvornikovu keliju da ga poseti. „Oče Jovane, da vam nekako nije otkriveno kada ćete se upokojiti?“ – pitao je, između ostalog, zatvornika.
„Danas“ – potvrdno je odgovorio zatvornik.

Uskoro zatim posetio ga je i nastojatelj, arhimandrit German, u čijem je prisustvu popio malo čaja. Kada mu je postavljeno pitanje o mestu pogrebenja, prepustio je to odluci nastojatelja, ne izrazivši tim povodom nikakvu posebnu želju. Zamolio je da njegove verige budu sačuvane, a kada je nastojatelj predložio da bude pogreben kod oltara bolničke crkve, nije protivrečio, nego se mirno saglasio.

Po izlasku nastojatelja poslušnik Grigorije, koji je brižno pazio zatvornika, primetio je da je njegovo lice, inače samrtno bledo, počelo da se menja, da postaje svetlije, da oživljava rumenilom. Starac se prekrstio i osmehnuo kao da sazercava nešto prijatno. Potom je rumenilo prošlo i lice je dobilo svoj pređašnji izgled; sati su prolazili, nastupilo je podne, da bi konačno počelo i da se smrkava, a zatvornik je još bio u životu.

Otac Sofronije, koji je ostao u bolnici očekujući njegovo kraj, počeo je da sumnja u istinitost starčevih reči da će se upokojiti toga dana.

Predveče 11. avgusta počelo je silno nevreme, praćeno munjama i gromovima. Izgledalo je kao da su se prirodne stihije zavadile: vetar je duvao savijajući krošnje drveća i visoko podižući kovitlace prašine. Munje su svakog časa parale nebo uz zaglušujuće udarce gromova; kiša je lila smenjujući povremeno svojim snažnim dobovanjem buku koju su proizvodili naleti vetra.

U pet časova i trideset minuta popodne, zatvornik je počeo primetno teže da diše. Njegov kelejnik Grigorije, danas jerođakon Gerasim, pohitao je da pozove jeromonaha Pajsija; u prisustvu njih dvojice, zatvornik je disao sve tiše, usmerivši svoj pogled koji se gasio na Spasiteljevu ikonu, i sa molitvom na ustima ispustio je poslednji dah, predavši svoju svetu dušu u Njegove ruke. Mirno i nepomućeno njegova duša se odvojila od tela, da bi uzletela u svet besmrtnih duhova, u naručje blažene večnosti. Pokojnikov lik zračio je radošću i nezemaljskim spokojstvom. Lice mu je izgledalo veoma lepo, usta su bila pravilno zatvorena, a jeromonah Pajsije je uz molitvu sklopio i njegove njegove ugašene oči.

Odmah po zatvornikovom upokojenju, umesto oluje koja je dotle besnela, zavladala je tišina i zamirisao je vazduh očišćen kišom. Taj kontrast je i nehotice padao u oči: oluja i nevreme u času upokojenja podvižnika Božijeg, i tišina vazduha posle toga. Čoveku bi i nevoljno palo na um da su to duhovi tame, nemoćni u svojoj zlobi pred svetom dušom koja je odlazila iz sveta, bes izrazili podizanjem oluje i nepogode u vazduhu: ali ni tu nisu vladali zadugo, jer čim je ona napustila telo i poletela gore, u vazduhu je zavladala tišina – baš kao da je sveta duša podvižnika odolela nasrtajima duhova tame i učinila uzaludnim sve njihove napore.

Pošto su telo pokojnika uredili po činu propisanom za shimonaha, stavili su mu krst sa lancem – blagoslov njegove majke. Zatvornikova mantija nije bila tu, jer je ostala u njegovoj pećinskoj keliji u Svjatogorskoj steni, a pošto je bilo kasno da se ide po nju, jeromonah Pajsije je pokojnikovo telo obukao u sopstvenu mantiju. Na taj način, ne bez naročitog promisla Božijeg, u obitelji je sačuvana mantija blaženog zatvornika, koja će posle postati poznata po isceljenjima bolesnih na koje je polagana.

U nedelju 13. avgusta nakon Liturgije u bolničkoj crkvi nastojatelj manastira arhimandrit German sa starijom bratijom odslužio je opelo pokojnom zatvorniku i njegovo telo predato je zemlji kod oltara bolničke crkve posvećene Ahtirskoj ikoni Bogomajke. Tu mu je, levo od oltara, kod zida gde je žrtvenik, pripremljen tihi grob u krednom tlu, grob čiji su zidovi bili tvrdi kao kamen, pa mu nisu bila potrebna nikakva ojačanja; odozgo su ga pokrili čvrstim hrastovim gredama i posuli komadićima krede i zemljom.

Tako je podvižnik Božiji, koji se dugo vremena podvizavao u krednoj pećini, i posle smrti mir za svoje zemne ostatke pronašao u krednom grobu. Nerazdvojni pratilac njegovog zatvorništva, mrtvački sanduk, koji mu je tolike godine služio kao mesto privremenog odmora, skrio je u sebi i njegovo mrtvo telo u nedrima zemlje, posluživši mu tako poslednji put.

Nad svežim grobom zatvornika postavili su i onaj drveni krst sa likovnom predstavom Raspetog Gospoda, koji je toliko godina stajao u njegovoj pećinskoj keliji, kod uzglavlja sanduka, ali kasnije je monaška obitelj umesto njega načinila lepi krst od livenog gvožđa sa Raspećem i natpisom na postolju, koji do danas osenjuje zatvornikov grob; a drveni krst je opet postavljen na svoje pređašnje mesto u zatvornikovoj pećinskoj keliji u Svjatogorskoj steni, gde se čuvaju i njegove verige. Tiha svetlost neugasivog kandila koju bratstvo pali u spomen na podvižnika, obasjava to njegovo mračno, pećinsko obitavalište, izazivajući svojim izgledom i nevoljno divljenje pred silom duha i uzvišenošću trpljenja starca koji se u njemu podvizavao. Na zatvornikovom grobu pokraj bolničke crkve, pred krstom koji osenjuje njegov grob, takođe gori neugasivo kandilo, a sam grob nedavno je natkriven nadstrešnicom na stubovima, u vidu galerije, sa vratima ka njoj iz prostorije koja se nalazi uz oltar bolničke crkve, tako da blaženi zatvornik svojim grobom kao da je prisutan na crkvenim bogosluženjima zajedno sa braćom iz bolnice, pa je teško i zamisliti bolje mesto za njegove zemne ostatke, od mesta koje je po Promislu Božijem vremenom tu nekako samo od sebe uređeno.

Mantija, polumantija, shima i kelijska skufija zatvornikova do danas se čuvaju u riznici bolničke crkve, gde se čuva i njegov naslikani portret, koji je Svjatogorski manastir kasnije izdavao na litografijama, jer su iz blagočestivog poštovanja prema pokojniku mnogi poželeli da ga imaju.

Prevod s ruskog: Mladen Stanković