ТРУБЕ. ХАРМОНИКЕ

… Само Цигани умеју да нађу место у срцу,
па да све одједном пукне ко кристална чаша!
Волим Цигане трубаче, али и Влахе гајдаше и
бандаше, јер су они мајстори, и могу да нас саставе,
да саставе све те крхотине у нама!
Шта Кустурица тражи по планинама
Западне Србије? Шта ја тражим по планинама и
манастирима српским?
Живот, незабораван, вечан, усијан као
гвожђе, као музика трубача?
– Живот ти се само једном деси, кажу
цигани трубачи. – Ви Срби почели некуд да
журите. Никад не стигнеш кад некуд појуриш.
Стани, бре, стани, Ибар водо! Куда журиш?
Трубе неће да побегну…
А неће, вала, ни хармоника.
Јер и она уме да зајеца кроз вечерњу
измаглицу, негде у да љини, или не баш тако
далеко, преко реке, иза јабланова. И кад се помеша
жубор реке и хармонике, хуј оморика и оних потока
из Мокре Горе, лако, меко и моћно увије
човекову душу нешто неописиво као магла јутро
јесење…. И опет Ибар, мутан, са својим
беличастим буковима… Дешавало се да
слушајући хармонику и трубе у минуту и запевам,
засмејем се и заплачем, да побесним и смирим
се. Због тога нас воле Цигани, више него
Власи.
У Моравској Србији, по месечини, добра
хармоника од тужног човека брзо направи пепео.
У сазвежђима села око Лесковца,
Сурдулице, Врања, Бојника, труба и камен леден
претвара у пламен.
У Звижду и Хомољу, Неготинској крајини,
трубе и виолине померају брда.
У Ибарској клисури само хармоника
може, чини ми се, макар на трен, да заустави
мутан Ибар!
Носе Срби неописив дерт, као и Цигани;
није то ни сета, ни тешка жалост, ни бунт, ни само
брига, ни само туга. То је нешто што јури мутно
као Ибар и не стаје. То је тајна коју отпечати на
час труба, хармоника, гоч…
Цигани се мало варају, када је о хармоници
реч. Или о фрули, о двојанцима. О гајдама.
Ко не уме да слуша тишину, или
шуморење бреза, лепет листова бршљана, жубор
брзавица у понорима, хујање ветра, грмљавину у
даљини, неће разумети хармонику, ни окарину.
Хармоника понекад уме да везе маглом, росом,
титрајем месечине, и да начини преплет, за какав
су су способне само руке једне од десет хиљада
највештијих везиља! Да, хармоника се не стиди да
заплаче и понекад зајеца, као дете.
А падине обасјане сунцем у даљини, и
остатке тврђава на висовима, или сјај октобарских
шумских панорама, не могу изразити труба ни
хармоника, можда ни виолина, већ само окарина…