Веселинка Стојковић
Благи дьнови
Као ичéр да беше. Божић, а ми убави, у ново, у празнично обучени, а лед пуца, сьс орáси у џепови и у руке, па на сокáк. Да видимо кој ће више орáси да ућáри. И увек сьм бија прв. Никој неје могја да ме побéди. Понéкипут само. Једвá сам орáси носија дом, пуни пунцијáти џепови и кривáче, да ги покáжем на деду ми и татка. Несу ми се љутили другáри. И одма сам се врћáја куде њи, да ги заједно кршимо и једемо. Што остáне, остáвимо за јутре, и такóј три дьна. Игрáње и једéње орáси. Морé, и четири, и пет. Док не почнев да викав по нас татко ни и мајка. Не се сврћамо дом. Помрзнемо се, али не осéћамо. Дођемо из школу, и трк по орáшчики, па на сокáк… Морé, кьд би ми се врнáло тој време… Сьг овија деца не умéв да се играв. Ми кьд бемо деца, беше. Беше игрáње, беше чувáње. И за Божић голéмо радувáње. За Божић и за Велигден. И за славе. За тија благи дьнови. И сьг, кьд се сретнемо, а срићамо се, израдýјемо се једьн на другога. Као кьд бемо деца.
Надежда Петровић, Гуслар (1906)
http://www.pavle-beljanski.museum/prikaz-dela.php?delo=107
Напомена: Акценат на ь и и ремети текст, па је склоњен: Божић, носија, љутили, четири, овија, Велигден, дьнови.