ТУГА И НАДА
(као народна тужбалица)
Кћери моја,
моја соколице,
у тебе су
видовите очи,
ал` си некоћ`
у сну заслијепила,
куда си ми одлетила,
златна перло,
сунчева зенице,
куд` залута, крхка,
неболика душо?
Ил` се јутрос
твоја звезда успавала,
да те брани,
да те штити,
од немила и недрага,
од безумља и бешчашћа,
сред лавежа и режања
кратковидих звери.
Тамни облак
носи празне душе,
трнову ти колибу спремају,
дал` те хране
ил` те трују,
тешком храном,
лукавим додворјем,
свилен гајтан
око грла снују?
Извору би
да затрују воду,
светлости би
да утрну зраке,
но твоја су крила
превисоко,
мој анђеле.
Тугу лијем,
Светлости се надам,
мирно спавај,
моја небеснице,
све у очи чêда загледана,
у златноме твоме
мајчинскоме двору,
мирно спавај,
материнства тајном
просветљена,
моја снегуљице.
Љубомир Вулићевић