Nema dobrog lečenje bez veze kod dobrih doktora

 

ZDRAVLJE SAMO SA VEZOM

Lečenje pacijenata u Srbiji je kontroverzno, istaknuti lekar smatra da nije moguće dobro lečenje bez veze kod dobrih doktora. Nekvalitetni mladi doktori

 

RAZGOVOR NEDELjE: MILjKO RISTIĆ, kardiohirurg i direktor Kliničkog centra Srbije

Iskreno – bez veze nema dobrog lečenja

Imamo 101 kardiologa, a kada „prođem” listu od prvih deset, verujte mi da do sto prvog nemam poverenje ni u jednog

 

Kardiohirurg, profesor dr Miljko Ristić ponovo je stao na čelo tima koji je za srpsko zdravstvo izveo novi, istorijski poduhvat: u petak je prvi put u Srbiji, na Klinici za kardiohirurgiju Kliničkog centra Srbije (KCS), u grudi četrdesetsedmogodišnjeg inženjera ugrađeno veštačko srce. Pacijent imao terminalnu srčanu slabost i dani su mu bili odbrojani.

Zahvaljujući veštačkom srcu dobio je novu šansu: pacijenti koji su dobili ovaj uređaj najduže su živeli pet godina, a za to vreme postoji teoretska šansa da se nađe odgovarajući organ, srce za transplantaciju. Sam uređaj vredan je 150.000 evra i donacija je proizvođača. Ugradnju ovog uređaja radi svega dvadesetak zemalja u svetu, jer ni bogate zemlje nemaju dovoljno novca za ovakve poduhvate.

Dr Miljko Ristić, koji je i direktor KCS-a i koordinator Ministarstva zdravlja za kardiohirurgiju, najzaslužniji i što je posle 18 godina pauze, u Srbiji obnovljena transplantacija srca i u prethodnih 13 meseci, on i njegov tim saradnika uradili su 10 transplantacija srca i ugradili 16 pumpi za dugotrajnu potporu srca.

Da li je ovo uspeh srpske medicine, uspeh pojedinaca izgrađen na velikom entuzijazmu ili egzibicionizam, s obzirom na teško materijalno stanje našeg zdravstva?

– Ovo je stvarno uspeh srpske medicine i nikakav egzibicionizam, mada će uvek biti i zlonamernih komentara. Ovo nije uspeh pojedinca, jer kardiohirurgija zahteva tim. U operaciji u petak učestvovalo je 12 ljudi, a njih ne možete naći tek tako: kao i u fudbalu gde postoji milion registrovanih igrača, samo 11 igra u Real Madridu, tako i ja imam sreću da imam tim mladih ljudi koji imaju radne navike. To je važno, jer danas je problem naći osobu spremnu da radi i da ne pita da li joj je radno vreme isteklo. Moji učitelji su meni ostavili tu naviku: da radim i da ne pitam koliko će posao da traje, a to sam preneo na svoj tim.

Da li je ovo hvatanje koraka posle mnogo godina kašnjenja u kardiohirurgiji?

– Bukvalno je tako: hvatanje koraka posle dugog kašnjenja za svetom i sam se divim kako smo uspeli da prazan hod koji je trajao sigurno 20, 30 godina, uspeli da nadoknadimo preko noći. Jer, godinu dana je kratko vreme za koje smo napravili stvarno džinovski korak u kardiohirurgiji i povratili ugled srpske medicine u svetu. Kolege iz Zagreba koje su ugradnju pumpi počeli da rade pre 30 godina i od kojih smo učili, prestigli smo za godinu dana.

Šta je vas, kao kardiohirurga, sprečavalo da ranije napravite ovakav iskorak?

– Sprečavali su me međuljudski odnosi koji su vladali u KCS-u. Još 1992. godine bio sam potpuno ovladao mehanizmom transplantacije srca. U Belgiji, gde je praktično bila moja druga stručna kuća, bio sam na usavršavanju. Kada sam se vratio nisam našao prave sagovornike. To je možda bilo pravo vreme, ali nije zaživelo. Govorili su mi „nije Srbija za to”. Mislim da jedan teret odgovornosti treba da podnesu prethodni rukovodioci.

Šta to govori o srpskom zdravstvu i njegovim dometima – i vi ste na operaciju otišli u švajcarsku kliniku, bivši ministar zdravlja u Nemačku?

– Trebalo bi pronaći mehanizam da se posle mandata od četiri ili pet godina na rukovodećem položaju analizira rad upravnika klinike: koliko je doprineo, da li je za vreme njegovog mandata došlo do stagniranja te grane, a to nije teško utvrditi. Imamo direktore klinika koji su večni – na čelu su po 12 ili 15 godina. To je u redu, ako imaju dobre rezultate i razvoj klinike ide uzlaznom linijom, neka ostanu i 22 godine.

Da li ste vi – večni Miljko Ristić?

– Ne, ja nisam večan. Bio sam ukupno direktor Klinike za kardiohirurgiju KCS-a sedam godina. Teško je govoriti o sebi, ali imam adute koji govore da sam radio uspešno: dok sam bio direktor uveo sam sigurno sedam, osam novih operativnih tehnika, broj operacija smo sa 300 povećali na 1.300.

Može li se u siromašnoj državi, sa malo para u državnom zdravstvenom osiguranju i sa slabo plaćenim lekarima, postići više? Da li ste zadovoljni stanjem u srpskoj medicini?

– Nisam, da budem iskren. Sa malo para i entuzijazmom je moguće postići uspeh i to smo pokazali. Međutim, to nije dobar način ponašanja. Da bi se zdravstvo popravilo potrebni su nam dugoročni planovi, bar na pet godina.

Na čelu ste KCS-a. Da li sve klinike drže korak sa svetom i da li i na njima ima velikog napretka i istorijskih poduhvata?

– Kardiohirurgija je možda tu bila u prednosti, jer dugo godina mnogo toga nije rađeno, pa je bilo lako izbiti u prvi plan. To je i jedna od retkih grana gde svaki dan imate nešto novo. Nisam zadovoljan radom nekih klinika u KCS-u: na primer Klinikom za grudnu hirurgiju. Od 10. januara dvojica doktora odlaze na kliniku u Brisel, na kojoj se rade po dve transplantacije pluća nedeljno, tamo će se usavršavati, a onda ćemo konačno i u Srbiji krenuti sa transplantacijom pluća. To ostaje kao još jedna oblast koju lično želim da pokrenem za svog radnog veka i da odem u zasluženu penziju.

Često se u javnosti izvlači argument da ste ispunili uslove za penziju, a i dalje ostajete?

– Moj tim je sada potpuno osposobljen da radi sam. Sutra mogu da odem u penziju i znam da će ovi mladi ljudi nastaviti istim tempom i entuzijazmom. Stvarno se stalno priča o mom odlasku u penziju, ali za svog radnog veka nikada nisam bio nijedan dan na bolovanju. Čak i kada sam otišao na operaciju u Švajcarsku (trostruki baj-pas) bio sam na godišnjem odmoru. Tek kad sam napunio 65 godina krenuli smo sa programom transplantacije, a to zahteva danonoćno prisustvo na klinici. Drži me energija: znam da sam to mogao još 1992. godine, a sada su se ostvarile mogućnosti da mi niko ne brani i ne smeta… Na moju radost i na zadovoljstvo pacijenata koji su operisani, to je ispalo dobro.

Stalno se govori o velikom jazu između starijih generacija lekara i mladih i o pretnji da ćemo se vrlo brzo suočiti sa nedostatkom specijalista.

– Taj jaz se već sada oseća.

Svojevremeno ste ukazali da sa našeg Medicinskog fakulteta veliki broj studenata stiže sa svim desetkama, ali da je njihovo stručno znanje tanko. Kakvo je znanje i stručnost naših lekara?

– Loše i to vidim kada me pozove prijatelj i zamoli me da mu obezbedim pregled kod urologa ili specijaliste sa kojima godinama sarađujem. Imamo 101 kardiologa, a dogodi se da su meni poznati lekari na godišnjem odmoru ili na kongresu, pa ja zovem redom… Kada „prođem” listu od prvih deset, dođem do jedanaestog, verujte mi da do sto prvog nemam poverenje ni u jednog! To nije uobraženje, to je istina. Jako brzo ćemo se sresti sa problemom stručnosti u zdravstvu. Dobijam mnogo primedaba rodbine pacijenata na lečenje i umiranje, pa stalno formiram komisije i te istrage traju mesecima. Tu nešto mora da se promeni.

Da li je sporan kvalitet nastave?

– Ne, nego sistem polaganja ispita. Ispiti treba da se polažu pod šifrom i preko testova i tada niko ne može da utiče na rezultat. Sada se zna da određeni student polaže kod određenog profesora i to je providno! Zovu, intervenišu… Generalno gledano, mladi lekari što mi sada dolaze sa prosekom 10 sve su profesorska deca. To je epidemija u zadnjih nekoliko godina.

Imate li problema zbog svojih izjava i stavova?

– Imao sam više pohvala nego problema.

Da li „bez veze” može da se dobije dobra lekarska pomoć?

– Iskreno, ne može! Izabrati pravog lekara redovnim putem je teško. Pacijent koji nema vezu osuđen je da čeka duže na preglede i medicinsku pomoć nego što je to predviđeno po proceduri. Zato sam na Klinici za kardiohirurgiju uveo pravilo da svaki pacijent koji je došao jer mu nije bilo dobro, mora da se primi i da nema ostavljanja od petka za ponedeljak. Takođe primamo i pacijente sa Instituta „Dedinje”, kojima se operacije zakazuju za dve godine. Na javnim skupovima sam već kazao da mislim da kapaciteti „Dedinja” nisu dovoljno iskorišćeni.

Da li srpsko zdravstvo ima budućnost?

– Teško je bez novca. Zdravstvo treba organizovati tako da bude lekar što dostupniji. Treba vratiti i porodičnog lekara koji živi i radi u neposrednoj blizini svojih pacijenata, kome može da se obrate i u dva sata izjutra. To nisam izmislio, video sam to u inostranstvu.

Da li bi nam bilo bolje kada bismo privatnu praksu integrisali u zdravstveni sistem osiguranja u većoj meri nego što je to sada? U kojim oblastima je to potrebno uraditi?

– Apsolutno se zalažem da se privatnoj praksi da puna ravnopravnost sa državnom. Ja nemam ambicije, niti sam ikada radio nešto u privatnom sektoru: bio sam volonterski direktor prvog privatnog Beogradskog kliničkog centra na Novom Beogradu, ali sam video da to ne može da funkcioniše na način da vlasnik koji nije doktor, a uložio je novac, ima pravo da odlučuje o svemu. U svim granama medicine, od ginekologije do ušnog, ne bi bio problem organizovati privatnu praksu, ali to mora da se reši tako da deo troškova snosi Republički fond zdravstvenog osiguranja (RFZO). Kada imamo liste čekanja, država je u obavezi da obezbedi lečenje i to ne u inostranstvu, već i u zemlji, u privatnim ustanovama. Ali privatne ustanove su ozloglašene. Neka inspekcija Ministarstva zdravlja bi trebalo da obiđe hiljadu privatnih ambulanti i da kaže koje kriterijume zadovoljavaju i da im se plaća cena usluge kao u državnom domu zdravlja ili bolnici.

Kako se slažete sa ministrom zdravlja dr Zlatiborom Lončarom?

Nije lako biti ministar zdravlja u ovoj situaciji: tu je nestašica novca, nedostaje oprema, kapaciteti… Međutim, kada realno sagledavamo stanje: zdravstvo u Srbiji ipak funkcioniše.

Da li je potez o vraćanju volonterskih specijalizacija posle 13 godina opravdan?

To je jedno prelazno rešenje: one neće iznedriti kvalitetne specijaliste, jer lekar na volonterskoj specijalizaciji ne može da radi u bolnici, da stavi svoj potpis. Inspekcije prvo gledaju ko je šta potpisao u istoriji bolesti, a ovi lekari nisu zaposleni u zdravstvenoj ustanovi. Volonterima treba što pre obezbediti stalni radni odnos i tek tada će moći maksimalno da se iskoriste na poslu i da se obuče.

Kakva je vaša saradnja sa Medicinskim fakultetom u Beogradu?

– Sa dekanom imam jako lošu saradnju. Medicinski fakultet pri kraju svake godine organizuje trodnevni simpozijum „Novine i stremljenja u medicini”, ali nisu stavili na program nijednu temu iz naše specijalnosti, a uradili smo 45 intervencija vrednih pažnje, a bilo je tema koje nemaju veze sa novinama. Dobili smo priznanje u Evropi, ali ne i kod kuće. Dekan je takođe lekaru iz Užica, vrednom i talentovanom, uskratio užu specijalizaciju iz kardiohirurgije, iako ju je ministarstvo odobrilo.

Čime objašnjavate ove poteze?

– Neozbiljnošću i sujetom. Lekari su najsujetnija profesija. Kad imate pacijenta to lako vidite: kod prvog lekara je dobio jedan lek za visok pritisak, drugi mu je kazao ko ti je napisao taj lek, evo ti ovaj, a u stvari je reč o istom leku. Onda ga je treći lekar pitao šta je tražio kod prvog i drugog lekara, a napiše mu opet isti lek.

Olivera Popović

Izvor: www.politika.rs