NIKOLA TESLA I PTICE
Nikola Tesla i bela golubica su jedinstvena ljubavna priča koju je ispričao sam naučnik svojevremeno. Kako je Tesla voleo ptice
(Srpska narodna poslovica)
U kraju gde je odrastao Nikola Tesla, bilo je raznih ptica. One su bile, još u detinjstvu, dragi Teslini prijatelji. Koliko je, samo, puta mali Nikola posmatrao ptice kako kruže u vazduhu ili slušao njihovo dražesno cvrkutanje!…
Kod svoje kuće, Tesla je gajio golubove. On im je, svakog dana, donosio hranu i toliko ih pripitomio da su mu golubovi sletali na ramena i jeli hranu iz njegove ruke.
Nikola je znao, ponekad, zajedno sa svojim drugovima, da se penje po drveću, u obližnjoj šumi i da vadi jaja iz ptičijih gnezda, ili da ponese mladunce da bi ih odgajio i kad odrastu pustio da odu, slobodno, u prirodu.
Tako je, jednom, doneo kući mlade orliće koje je držao u svom kavezu za ptice. Nije se ustručavao ni da kradom vadi parčad mesa iz lonca s ručkom da bi hranio svoje ljubimce.
Teslina velika i nesebična i iskrena i trajna ljubav prema pticama, koju je stekao u detinjstvu, nije, tako, prestajala kroz sav njegov dug život.
Kao odrastao čovek, radeći, neumorno, do kasno u noć, on bi, pre spavanja, pošao malo da prošeta do obližnjeg parka. Sa sobom je uvek nosio pune kesice zrna kukuruza, pšenice i druge ptičije hrane. Ptice, naročito golubovi, već, naviknuti na njegov dolazak, budile bi se i obletale oko Tesle.
Golubovi bi mu sletali na ramena i jeli hranu iz njegove ruke, onako kako su, to, nekad, činili i njegovi golubovi u Smiljanu i Gospiću. Ukoliko je neki golub bio bolestan, Tesla bi ga nosio u svoj hotelski stan da se ogreje i oporavi. A kad se oporavi, Tesla ga je vraćao njegovom jatu.
Eto, tako se Tesla, kroz sav život, starao, ne samo, o budućnosti čovečanstva, već i o životu tih lepih i dragih bića – ptica …
Nikola Tesla i bela golubica
Iz teksta Tesline vizije prenosimo odlomak kakav „ljubavni odnos“ su imali Nikola Tesla i bela golubica koju je on hranio.
O jednom belom golubu i Teslinom prisnom odnosu s njim pričaju Teslini prijatelji O’Nil i Vilijam Lorens, naučni novinar Njujork Tajmsa. Oni su zabeležili nesvakidašnju Teslinu ispovest dok su sva trojica sedeli u predvorju hotela Njujorker.
Džon ONil, član mnogih okultnih društava, primetio je neke mistične simbole u pegama Teslinog belog goluba. Tesla im je tada ispovedio nešto što će Lorens i drugi kasnije nazvati “ jedinom ljubavnom pričom iz Teslinog života“.
„Hranio sam golubove, na hiljade njih, već godinama“, rekao je, „Hiljade njih, jer ko bi ih sve zapamtio. Medjutim, bio je jedan golub, divna ptica, čisto beo sa svetlosivim pegama na krilima; on je bio nešto drugo. Bila je to ženka. Mogao sam je prepoznati bilo gde. I ona je mene mogla da pronadje na svakom mestu. Trebalo je samo da pomislim na nju, da je pozovem i ona bi doletela. Ja sam nju razumeo i ona je razumela mene. Zavoleo sam tu pticu. Da, voleo sam tu golubicu kao što muškarac voli ženu, i ona je volela mene. Kada je bila bolesna, osećao sam to; došla bi u moju sobu i ja bih bdeo nad njom danima. Negovao sam je dok ne ozdravi. Taj golub je bio radost mog života. Ako sam joj bio potreban, ništa drugo nije bilo važno. Dok sam nju imao, imao sam i svoj životni cilj. A onda, jedne noći dok sam u mraku ležao na krevetu i kao i obično rešavao neke probleme, uletela je kroz otvoren prozor i sletela na moj sto. Znao sam da sam joj potreban, htela je da mi saopšti nešto važno pa sam ustao i prišao joj. Gledao sam je i znao da želi da mi kaže – da će umreti. A onda, kada sam to shvatio, video sam svetlost kako izbija iz njenih očiju – snažan snop svetlosti.“
Tesla je zastao, i zatim, kao da je očekivao pitanje, nastavio. „Da, bila je to stvarna svetlost, snažna, blještava, zaslepljujuća svetlost, snažnija od svetlosti i najjače lampe u mojoj laboratoriji. Kada je taj golub umro, nešto je nestalo iz mog života. Do tada sam bio sasvim siguran da ću završiti sve svoje zamisli, i ako sam imao ambiciozan program, ali kada je golubica nestala, znao sam da je moje životno delo okončano. Da, godinama sam hranio golubove, i dalje ih hranim, na hiljade njih, jer konačno, ko zna… „(J. O’Neill, Prodigal Genious, p. 309-10)
Izvor: kuliranje
oOOo