ŠTA JE NOVA GODINA – ISKRIVLjEN SMISAO I ZNAČAJ
Ljudi čestitaju srećne „Novogodišnje i Božićne“ praznike… Da li je, to, tako rečeno, ispravno?… Ili: „Novu… godinu, Božić i Srpsku Novu godinu“!… Je li, to, dobro napisano?!… – NIJE!…
Ta praksa, primetna je i, ne malo, rasprostranjena u srpskom narodu. Skoro svi neizostavno čestitaju svojim poznanicima, prijateljima, saradnicima Novu godinu 1. januara po novom kalendaru, a mnogi dodaju tom, u nastavku – i „božićne praznike“!
Retki su oni koji znaju da je ispravno, samo, čestitati „Božić i Novu godinu“, a još ređi oni koji shvataju smisao ovih praznika i njihovog redosleda.
Gospod Isus Hrist
Ta zbrka, pometnja nastaje oko velikog hrišćanskog praznika Rođenja Hristovog – Božića, odraz je ogromnog neznanja i nepoznavanja Srba samih osnova svoje vere, pa i nezainteresovanosti da se uloži i najmanji trud kako bi se naučile, makar, najosnovnije stvari.
Gde su koreni neznanju i zaboravu…
Objašnjenje je lako naći u višedecenijskom periodu vladavine komunista koji su na početku svoje vladavine, posle nasilnog i bezakonog preuzimanja vlasti 1945, uveli i nametnuli srpskom narodu praznovanje Nove godine po novom kalendaru 1. januara, zapravo, „dočekivanje“ Nove godine uz slavlje, pesmu, veselje, „ludovanje“, putovanje…
Do tad, u srpskom narodu taj običaj „dočekivanja“ Nove godine 1. januara nije bio rasprostranjen. Pravoslavni Srbi su se u tom periodu nalazili u postu (i danas se nalaze, naravno), i pripremali se za Božić – Rođenje Hristovo, koji se proslavljao 7. januara po novom kalendaru (25. decembra po starom kalendaru).
Novu godinu su 1. januara (po novom kalendaru) praznovali rimokatolici i protestanti, pri čem su oni Božić već bili proslavili 25. decembra (po novom kalendaru). Stoga je njima prirodno 1. januara sledovala Nova godina.
Pravoslavni se u tom periodu nalaze još uvek u periodu 40-dnevnog božićnog posta, kad ih od Božića deli samo još nekoliko dana, i kad se treba umom i srcem što više usredsrediti na predstojeći praznik, kako bismo ga što dostojnije i spremnije dočekali.
Uostalom, šta imaju pravoslavni s praznovanjem rimokatoličke Nove godine, to nije njihov praznik. O tom nije bilo ni razmišljanja, to je bilo strano pravoslavnom verniku. Kao što i rimokatolici nisu nikad težili da praznuju s pravoslavnima Novu godinu 14. januara po novom kalendaru. Niti to danas teže. To su granice koje su bile jasno povučene i koje se nisu prelazile. Dok, danas, živimo u vreme kad Srpska crkva izdaje džepni kalendarić u kom se nalaze navedeni ne samo i papistički praznici, nego čak i jevrejski praznici i postovi! I sve, to, već, godinama (mirne savesti) blagosiljaju svi Arhijereji Srpske crkve! Da li možda Jevreji u Srbiji kupuju pravoslavni džepni kalendar kako bi se rukovodili kad im koji praznik dolazi i kad im je post? Svakako ne! I da li rimokatolici kupuju džepni kalendar Srpske pravoslavne crkve kako bi pratili svoje praznike? Ili, možda, pravoslavni vernici kupuju i koriste jevrejski kalendar kako bi ga upotrebljavali tokom godine za praćenje svojih praznika i postova? Naravno da je besmisleno o tom i razgovarati! Zašto se, onda, već, godinama, u pravoslavnom džepnom kalendaru navode i jevrejski i rimokatolički praznici, kad je izvesno da ih koriste samo pravoslavni vernici? Kakvu, to, poruku treba da prenese pravoslavnim Srbima, pošto je već bez ikakvog značaja za Jevreje i rimokatolike? Šta, to, arhijereji Srpske crkve žele da poruče svojim vernicima? Da su sve vere iste? Da je isti Bog pravoslavnih, papista i Jevreja? Da li je to dosledno sledovanje duhu globalizacije i novog doba, koji teži izjednačavanju svih i stvaranju jednog sinkretističkog verovanja? To su pitanja koja svaki vernik treba da uputi svome arhijereju i da od njega traži odgovor.
Besmisleno je potpuno slaviti najpre Novu godinu (1. januara po novom kalendaru) a zatim slaviti Božić (7. januara po novom kalendaru)! Da li to, iko, radi osim pravoslavnih Srba? A zatim, posle, ne mali broj njih slavi i „Srpsku novu godinu“! Pre svega, ne postoji nikakva „Srpska nova godina“! Kao što ne postoji ni ruska, grčka, bugarska, poljska, afrička… Radi se o jednom vrlo nesrećnom nazivu koji je često izgovor za nekakvo „srbovanje“ i izražavanje kvazi-patriotizma, jer se te proslave i dočeci svode uglavnom na jelo i piće (ili čak prejedanje i opijanje), zatim (skarednu) muziku i slične stvari, koje su sve samo ne hrišćansko pravoslavno praznovanje velikih praznika…
Hrišćani slave na sledeći način…
Prvo Božić – 25. decembra
Zatim Novu godinu – 1. januara
Rimokatolici i Pravoslavne Crkve koje su prihvatile novi kalendar slave Božić 25. decembra po novom kalendaru, pa zatim Novu godinu 1. januara po novom kalendaru.
Pravoslavne crkve koje nisu menjale kalendar praznuju Božić 25. decembra po starom kalendaru, pa zatim Novu godinu 1. januara po starom kalendaru.
Razlika je u tom što promena kalendara, tj., uvođenje novog, ima za posledicu da 25. decembar stiže 13 dana ranije, pa otud i razlika u praznovanju. Odnosno, Pravoslavne crkve koje nisu menjale kalendar slaviće Božić 7. januara po novom računanju vremena, a Novu godinu 14. januara.
Prvo Božić pa, zatim, Nova godina!
Karakteristično je da u svesti pravoslavnih Srba preovlađuje shvatanje kako Božić dolazi na početku godine, dok se Božić, zapravo, proslavlja na kraju godine! I, zatim, logično iza njega sledi Nova godina. To je, dakle, prirodan i jedino mogući (redo)sled – PRVO BOŽIĆ PA ZATIM NOVA GODINA!
Nikako nije moguće da Nova godina prethodi Božiću, pa da se prvo „dočeka“ Nova godina, a da se zatim praznuje Božić!
Otuda je i neprihvatljivo da se u čestitkama piše – srećni NOVOGODIŠNjI I BOŽIĆNI PRAZNICI! Jednom rimokatoliku, to se nikad neće desiti; ali pravoslavnom Srbinu se, i te kako, često dešava. Moguće je i ispravno je samo obratno, kako smo naveli: prvo Božić pa, onda, Nova godina…
Tako pravoslavni Srbi imaju „privilegiju“ da dva puta, u roku od 15 dana, „dočekuju“ Novu godinu! Da bi sve to dobilo malo smisla, ova druga po redu je dobila naziv „srpska“ Nova godina! Tako da skoro svi slave „redovnu“ Novu godinu, a oni koji su nošeni posebnim osećanjem patriotizma i rodoljublja neće propustiti da proslave i „srpsku“ Novu godinu!
Ono što čudi, pa i zabrinjava, je činjenica, kako da se ljudi ne zapitaju – otkud, to. da slave dve Nove godine; i da li je to ispravno; pa, čak, i da li je normalno! Da li je, to, „privilegija“ Srba, ili, zapravo, „pad“ Srba, njihova „vansebnost“. Dokle ćemo živeti u toj šizofreniji?! Kad ćemo, jednom, početi da stupamo sigurnim korakom (na putu spasenja) a ne da „hramljemo na obe noge“! Gde je Patrijarh da o tom upozori pravoslavne Srbe, vernike i svoje sunarodnike?! Gde je poziv tolikim dušama koje propadaju i „luduju“ da skrenu s puta pogibli?! Gde je pastirska aktivnost Patrijarha, ili se on iscrpljuje, samo, u politici i, tzv., crkvenoj diplomatiji, a, zapravo, neprekidno i uporno podilazi aktuelnoj crkvenobornoj i pogubnoj po Srpstvo vlasti!
Poznato je da „dočeci“ i proslave „srpske“ Nove godine najčešće nemaju nikakve veze s Crkvom, Verom, s Predanjem, s onim što, zapravo, Crkva tog dana, zaista i proslavlja. Uglavnom se pretvore u zabave, terevenke, paganska i dionizijska izopačenja Hristovog praznika i Svetitelja koji se tog dana proslavljaju.
Na dan 1. januara, Crkva proslavlja obrezanje Gospoda i Boga i Spasitelja našeg Isusa Hrista i pomen među svetima oca našega Vasilija Velikog, arhiepiskopa Kesarije Kapadokijske.
Kao što se u crkvenoj himnologiji tog dana navodi: Hristovim obrezanjem, obrezan je Zakon; i obrezanjem Zakona, uvedena je blagodat.
I na drugom mestu Crkva kroz usta himnopisca peva: Sišavši Spasitelj rodu čovečijemu, primio je pelenama povijanje; nije se uzgnušao telesnog obrezanja, osmodnevan po Majci, beznačalan po Ocu…
Takođe i: Nije se zastideo svedobri Bog telesnim obrezanjem da se obreže, nego je dao sebe obrazac i primer svima ka spasenju; jer Zakona tvorac (propise) Zakona ispunjava i prorocima objavljeno o njemu. Koji sve sadržiš u šaci i pelenama povivši se, Gospode, slava Ti!…
Telesno obrezanje Gospoda Isusa Hrista, prema učenju Crkve, u osmi dan od Rođenja, predstavlja potvrdu ovaploćenja i nepromenljivog primanja od strane Boga Logosa savršene čovečanske prirode. Telesno obrezanje Gospoda našeg Isusa Hrista, koje je primio Gospod saglasno odnosnom propisu Zakona, ali s ciljem ukidanja ovog propisa kako bi uveo duhovno i nerukotvoreno obrezanje, tj., Sveto krštenje, predali su nam Sveti Oci da proslavljamo svake godine. Jer Gospod, kao što je prihvatio radi nas telesno Rođenje i primio sve osobine ljudske prirode, one koje ne podležu osudi (αδιάßλητα πάθη, neukoriznenija strasti), tako je prihvatio da primi i obrezanje koje je propisivao Judejski Zakon.
Obrezanje je Gospod primio, uglavnom, iz sledećih razloga…
Prvo, da bi zatvorio usta jeretika koji su imali drskosti da tvrde kako nije primio istinsko ljudsko telo, nego je postao čovek po pričini. Kako bi, međutim, bio istinski i obrezan, ako nije primio istinsko ljudsko telo?
Drugo, da zatvori usta Judejcima koji su ga optuživali da ne poštuje Subotu i da ne drži Zakon.
Prema svetom Jovanu Damaskinu, obrezanje je bilo obraz Krštenja, nerukotvorenog obrezanja kojim čovek odbacuje grehe. Obrezanje je zapravo bilo praslika Krštenja, koje će doći s očovečenjem Logosa.
Stvaranje i spasenje, sve milosrđe i čovekoljublje Svete Trojice, ispunjava se u Bogočoveku Hristu koji je svojim ovaploćenjem i obrezanjem, ali i svim tajnama svog telesnog pojavljivanja, otkrio hristološki i hristocentrični koren i perspektivu svake stvarnosti i cele tvorevine.
Zato Crkva i peva Hristu:
Obličje čovečije, nepromenljivo si primio,
Bog, budući, po suštini, mnogomilostivi Gospode, i ispunjavajući Zakon, obrezanje telesno voljno primaš, da bi ukinuo prolazno, i podigao pokrivalo strasti, naših…
Dok u kondaku mu kliče:
Gospod svih trpi obrezanje, i čovečija pregrešenja kao blag obrezuje; daje spasenje danas svetu; raduje se na visinama i Tvorčev Jerarh i svetonosac, božanstveni tajnik Hristov Vasilije.
Istog dana, 1. januara (odnosno 14. januara po novom kalendaru), Crkva proslavlja i veliko svetilo vaseljene svetog Vasilija Velikog, kom i peva u troparu:
Po svoj zemlji iziđe glas tvoj jer ona primi reč tvoju, kojom si bogodolično bogoslovstvovao, prirodu bića objasnio, čovečije naravi ukrasio. Carsko sveštenstvo, oče prepodobni, Hrista Boga moli, da nam daruje veliku milost.
Molitva, vrline, posvećenost Bogu… u krugu porodice…
Svetog Vasilija, velikog podvižnika i bogoslova Crkve, i obrezanje Gospoda našeg Isusa Hrista (14. januara po novom kalendaru/1. januara po starom kalendaru), kako možemo proslavljati uz pijanke, prejedanje, uz rasejanost uma i nezasitost očiju. To je praznik koji se proslavlja molitvom, vrlinom, posvećenošću Bogu, trudom na razumevanju njegovog smisla, u krugu porodice.
A šta, tek, reći za „doček“, tzv., Nove godine, koji biva 1. januara (po novom kalendaru)?
Nikakva, tad, Nova godina ne „dolazi“ da bi je Srbi „dočekivali“ i slavili!
Naprotiv, tad je vreme strogog posta. Božić je na pragu, post je pri kraju!
Hoćemo li ga, tad, narušiti?!
I, to, radi čeg – radi proslave jednog „praznika“, koji, zapravo,i nije praznik! I kako ćemo, posle tog, dočekati i primiti Novorođenog Bogomladenca Hrista?!
Bezumno je, braćo, Srbi…
Bezumlje je dočekivati, tzv., Novu godinu, i, uz to, još prepuštati se terevenkama, „ludovanju“, pohoti očiju, grehu!
Niti je tad praznik, niti je dozvoljeno razrešavati i prekidati Božićni post!
Nemojmo služiti, na taj način, đavolu i vršiti njegovu volju!
Nego – naprotiv:
Držimo, dosledno, post do praznika Rođenja Hristovog!
Budimo pričasnici Svetih Tajni, i u svoje vreme proslavimo praznik obrezanja Gospodnjeg, kojim Hristos „čovečija pregrešenja obrezuje“ i ukida „pokrivalo strasti, naših“!
Izvor: http://www.eparhija-prizren.org
Priredio: V. V. M.
oOOo