VELIBOR MIHIĆ: KONKURS ZA KRATKU PRIČU
Retka prilika, moram je iskoristiti!… Konkurs nije za roman ili dramu, znači, nimalo teško, a… osim tog, ni rok nije preblizu, lako ću je napisati…
Jedini problem mi je bio – o čemu da pišem…
Kao strastven čitalac – član sam 4 (i slovima: četiri) biblioteke – Biblioteke grada Beograda, Biblioteke „Milutin Bojić“, Biblioteke „Duško Radović“ i Biblioteke „Laza Kostić“ – petu, već, imam na umu – pročitao sam „brdo“ knjiga pa, razume se, i priča…
Konkurs za kratku priču
Od svih svetskih autora priča, najviše cenim Čehova, Mopasana i O’Haru… Naročito Judžina O’Haru. Umesto studija, O’Hara se zaposlio kao novinar, da bi od 1928. počeo objavljivati priče u američkom časopisu „The New Yorker“… (Za ovaj časopis, i ja sam napisao jednu priču, naslov je „Stepenik“, objavljena je na srpskom ali ne i na engleskom jer nisam imao para da mi je neko prevede tako da nije ni dospela do ovog američkog časopisa, šta da radim, nije mi se dalo. Ako želite da je pročitate, otkucajte na GOGLU velibor mihić stepenik bašta balkana pa ćete je lako pronaći…
Kad sam spomenuo Čehova, Mopasana i O’Haru, zaboravio sam Tolstoja, ima predivne priče ovaj „gorostas iz Jasne Poljane“, nikakvo čudo kad je najbolji, ali… jedna velika želja, ostala mi je neispunjena: nisam uspeo da pronađem Tolstojevu priču „Bunar“, nema-je-pa-nema… nigde!… Ni na srpskom, ni na ruskom, ni na francuskom, ni na engleskom… Ni u Ruskom domu, u Beogradu nisam uspeo da je pronađem. Ni u „Sabranim delima“ Lava Nikolajeviča Tolstoja… ni na srpskom ni na ruskom… A postoji!… Verujem svom drugu koji ju je čitao u mladosti… Kaže – ništa lepše nije pročitao!…
Izvinite na digresiji, vraćam se na konkurs za kratku priču…
Najviše bih hteo da ne izmišljam siže već da imam za osnov nešto iz života. Ima takvih primera, bezbroj, kad se prepliću život i književnost, novinarstvo i književnost… svakako, cenim novinarstvo, pa i Hemingvej je bio novinar, to se zna, ali… ipak, postoji razumljiva granica koja ih deli… U mom „slučaju“ nije konkurs za reportažu već za kratku priču…
Moram naći neku „bombicu“, da žiriju skrenem pažnju. Nešto nesvakidašnje, neobično, koliko-toliko originalno, ne napadno u stilu, ne preopširno u obradi… da se žiri ne umori… već, tako… da se potrudim, imam vremena…
Ali, koju i kakvu „bombicu“?!…
I odlučih se za ogledalo, tj., „bombica“ bi bila u vezi „sposobnosti“ ogledala da odražava naš lik u… u svojoj DUBINI… kao u svojevrsnom „ponoru“ koji je „sposoban“ da „guta“… uostalom, evo te pripovetke koju sam napisao, a naslov je…
Napisao sam je sasvim u duhu nobelovca Isaka Baševisa Singera… čitajte…
PAPUČE
Svake uboge noći, Isak je budio Rebeku da mu skuva čaj, pronađe knjigu i donese papuče.
„Pa šta?!“ – upitaćete se, s pravom. – „Kao da je to nešto?! Pa to…“
Polako, polako… Videće se da li je ili nije. I na šta, sve, to (to s papučama) može izaći, ali, sve u svoje vreme… Dakle, svake noći… Nikad da preskoči, da prespava, da prenoći izvan kuće. Ponekad, čak, i u isto vreme: čaj, knjiga, papuče. Zahteva, naređuje, traži da mu se ispuni volja. Nikud ne žuri, probudi se, strpljivo sedi, čeka da mu se prinese vreo čaj od zove, doda knjiga s drvenim koricama i pronađu papuče… a majstor je bio da ih zaturi!
Ali, i to se dešava na svetu ili, kako bi rekli pesnici stilisti, dešava se, na svetu, sve… Sedamnaeste godine (takve „prakse“) i za neki dan više – Rebeki „puče film“ i kad mu je na sto stavila šolju čaja i knjigu – ona se lepo pokupi i vrati u krevet!…
Molim, lepo, nismo razumeli, drugim rečima, to što se vratila u krevet, šta, znači, to?!…
To što ste pročitali!…
Molim-molim… šta to znači?!…
Dosta od nje, papuče nek traži sam!…
Isak je prvo protrljao oči misleći da sanja. Zatim se uštinuo za naduven obraz (boleo ga je zub) da proveri da li spava. Najzad, pipnuo je čelo da utvrdi da, možda, nije u bunilu zbog, recimo, iznenadne temperature, zato što je sedeo na hladnom kamenu, na obali Neretve… ili jeo zeleno voće kakvog je u to doba godine bilo u izobilju na Luci… ili pio vode posle … posle… e, sad, više nije mogao ni da pretpostavi posle kakvog zalogaja bi mu se ta neprijatnost mogla desiti… to jest da nema papuče!
Zaboravila da mu ih prinese…
Spustio je stopala na go patos da vidi da li će njegova supruga na to obratiti dužnu pažnju…
Ništa, ama baš ništa se nije desilo, osim što je Rebeka već hrkala, zadojena opojnim mostarskim noćnim snom, s primesom dve-tri kapi modre zore…
– Papuče, papuče! – dvaput je viknuo Isak ne dozvoljavajući da civilizacija pođe drugim pravcem. – Papuče!!! – viknu i treći put, što mu se nikad nije desilo.
Rebeka se trže, nije znala šta ju je probudilo…
– Ah, nešto me je probudilo… Stenica, petlovo krilo, grč?…
– Nije „nešto“, nego sam te ja probudio… Nađi mi papuče, ženo!…
Bogami, civilizacija je, očigledno, pošla drugim putem. Zemlja je malo zadrhtala, vasiona jeknula, ali Rebeka nije marila za to! Spavalo joj se. Ona se pokri po glavi, pomisli kako bi to bilo divno da Isak ima šest-sedam pari papuča. A ne ove jedne jedine koje je već sto puta krpila! Ne bi morala da ustaje i da ih traži. U njihovoj skromnoj sobici s ogledalom, lako bi bilo naći jedan od sedam pari, ali, ovako, s jednim parom… Trebalo bi, samo, pružiti ruku (ili nogu) i odmah bi se pronašao neki par. Bilo ona, bilo on… Eh, kad bi Isak hteo da sam pruži nogu, papuče ne mogu biti daleko! Ali, ne vredi. Njeno je bilo da mu doda papuče… Ako ne baš šest-sedam, onda, bar, da ih je pet-šest… Ali, oni su bili… znate, već… mogli su imati samo po jednu knjigu, po jedan čaj, po jedne papuče… sve po jedno… o, i te kako dovoljno za čitav život… život koji je, takođe, samo jedan. I zato…
– Gde su mi papuče?!… Gde?!… Papuče?!…
E, tu počinje zaplet…
– Gde su moje papuče?!…
Ko bi znao kako i zašto, tek zaplet se „ustoliči“.
– Papuče su ti – iza – ogledala – mirno reče Rebeka i utonu u san…
Isak ljutito ustade, približi se, bosonog, ogledalu, prvo nasloni znojavo pametno čelo, pa proturi crven povijen nos i riđu jevrejsku glavu… tražeći papuče…
Nema pa nema. Tačnije, ne vide se, nisu na dohvatu ruke…
Ne znam da li ste razumeli: čovek, ponekad, gleda, a ne vidi; sluša, a ne čuje… a to su ogromne razlike, priznaćete, ne, samo, u stilu, već i u… u… uuuuuuuuuuuuuu…
Pa onda Isak uđe, ceo, u ogledalo i – nestade!…
Ne ostade ni senka… ni miris… ni zvuk…
„Povukle“ ga papuče…
Ujutro, čaj se, odavno, ohladio, knjiga neotvorena… a od Isaka – ni traga ni glasa!
Našla je papuče, ali nema Isaka!
A šta mu je ona rekla?
Šta da uradi?
Otišao, čovek, da ih traži!
Gde?
Hm, pa sama mu je rekla – iza ogledala!…
Zvala ga je, ali nije vredelo. Ko je, još, kog dozvao iza ogledala?!
Mora da se našalila kad mu je rekla da su papuče iza ogledala, a on je shvatio da su u ogledalu i… dogodio se nesporazum!
Čovek nestao u stvari! Dematerijalizovao se u perspektivi ogledala!…
Prođe sedmica dana, prođoše i dve…
– A gde je Isak, ne viđam ga? – upitao je Oren, prvi sused, vrata do vrata.
– Otišao je po papuče?
– Po papuče?… Kako to misliš: papuče?… Da kupi nove?!
Rebeka se nasmeja…
Sutra, oglašava se Oren ispred vrata.
– Je li Isak kod kuće?
– Nije.
– A gde je?
– Ma rekla sam ti, otišao po… Ja se našalila, onako, da su mu papuče iza ogledala, a on, neispavan, kako ga je majka dala, usred noći, poverovao i… ušao u ogledalo! Ušao i otišao… Ali, vratiće se, ne brini, nema, tamo, čorbe od luka, kolača, jabuka… nema sutlijaša s cimetom… da ne nabrajam…
Prođe, još, neko vreme i isti onaj Oren, kad je njegova žena Rifka otišla na tepu, ponovo upita Rebeku:
– Razmišljao sam, Rebeka, sve ovo vreme… Kako to misliš – Isak ‘ušao’ u ogledalo?!… Znaš li ti šta pričaš?!… Niko ne može ‘ući’ u ogledalo, jadna!
– Znam, kako ne bih znala, ali, eto, Isak je ušao… A što ga nema, ne znam, ni sama… Ušao… i nestao – reče Rebeka i zaplaka…
Oren je istog časa zagrli da je uteši, ali je odmah i odgurnu jer naiđe njegova Rifka, nosi u mreži mali pipun i malu karpuzu s tepe.
Prstom ga pozva u kuću.
– A što ti, mužu, grliš Rebeku da te i moje oči vide?!
– Ja grlio Rebeku?! Ja?!…
– Zašto?!
– Ti misliš da… Ma uopšte nije to što misliš, samo sam je tešio.
– Šta ti imaš nju da tešiš, nek je Isak teši?
– Pa u tom i jest stvar…
Oren potanko ispriča kako je Isak otišao po papuče, i kako je otišao, i kud je otišao, to jest… nestao u ogledalu jer drugog objašnjenja nema, na vrata i kroz prozor nije izašao, prema tom…
– I ti veruješ u tu nemogućnu priču?!
– Nisam rekao da verujem, ali Isaka nema… Rebeka je našla njegove papuče, ali Isak se nije vratio… A i njene suze su prave…
Rifka satarom rascopi karpuzu i reče mu:
– Jedi tu svoju polovinu i ćuti… Mislila sam da si pametniji… Samo ti veruj ženskim suzama pa ćeš videti kako ćeš se provesti! Kad ti to jedna žena kaže, i to još tvoja žena, onda… onda…
Oren je posluša, pomisli kako je ovog puta dobro prošao. Ono, kad je. na trenutak, zagrlio Rebeku, nešto malo naklonosti je osetio, mrvu, ali i mrva je deo hleba. Ona mu se uvek dopadala, ali onako, izdaleka, voleo je da joj vidi čelo, da joj čuje glas, pa kako Isaka doziva na ručak, kad se smeje ili kad… Rebeka je bila deblja od Rifke, a Rifka mršavija od…
Uveče, pred spavanje, Rebeka sedi u sobi i gleda u Isakove papuče. Ne može da veruje da Isaka više nema… Pa zaplače… Pa otvori vrata, možda je Oren blizu da je uteši, ne zna zašto na to stalno misli, na nešto što se ne sme… Pa sanja… sanja kako spava… spava i sanja… Isaka… onako debelog, malo povijenog, rumenog, zdravog kao… kako… ljubi neku ženu… bez lica… ne može da je vidi, zaklonjena je Isakovim ramenom… ali kosa joj vijori na vetru kao zastava…
Probudi se sva u goloj vodi, srce joj preskače, čelo ledeno… a pred vratima… znala je!… Oren!
Došao, po mraku, mnogo pre zore, da pita za Isaka…
Same ruke su im se sastavile, prvo ruke, pa čela, nosevi i usne…
Kako tad, tako svake noći, po deset poljubaca, sporih, vrelih, deset poljubaca nije mnogo, manje je od dvadeset, ali više od osam… pa svako u svoju kuću…
Noću, u stvari, u zoru, kad, izljubljena, umorna i otežala zaspi, Rebeka sanja Isaka: gleda je, malo odignut iznad zemlje, bez papuča… I kako koji san, Isak je sve mršaviji, ni nalik na onog krupnog Isaka iz vremena pre papuča… Nešto joj govori, ali ona ne razume, glas mu je unjkav… Da nije gladan, tamo, tamo?…
Uveče mu ostavi u plitici malo jela, ponekad pojede, ponekad ne, kako kad… Jabuku i smokvu nikad ne ostavi, a orah samo razbije… i ona ga, tako i zatekne…
Ima dana kad Rebeka ne može da izdrži od misli koje je progone. Zato ode na obalu, zuri u Neretvu, gleda u modrozelenu vodu moćne reke i plače. Suza suzu stiže. Uzdasi kao talasi. Damari kao čekići. Ne zna da li da popusti Orenu, hoće pa hoće da jednu noć prespava u Isakovom krevetu! Šta da radi? Nije pametna. Da li da mu dozvoli ono što se i njoj sviđa i što želi ili da ga odbije?…
Jednom, sanja Isaka na biciklu. Bicikl joj je dobro poznat, to je Orenov bicikl, ta godinama je stajao do njenih vrata… Isak vozi bicikl ukrug i maše joj. Još mršaviji, ali ima snage da vozi. Bicikl, Orenov, crn, ma Orenov je, ima i mali sepet od pruća, ma…
– Gde ti je bicikl? – upitala je sutradan Orena.
– Ne znam, nema ga… A što pitaš?
– Hajde, ulazi – reče mu Rebeka. – Ispričaću ti, sve sam sanjala…
I život se odmakao…
Rifka se lepo vratila majci, a Oren se još lepše uselio kod Rebeke…
Svake uboge noći, Oren je, kao Isak, tražio da mu skuva čaj, pronađe knjigu i donese… zna se, već, šta…
I ponovi se isti rasplet:
– Papuče su ti – iza – ogledala – mirno reče Rebeka i utonu u san…
Ujutro, ni Orena, ni papuča…
Zajedno će ih, na smenu, obuvati i nositi…
A ona će na dve plitice ostavljati… zna se, već, šta…
A imaju i bicikl…
I vremena, vremena, vremena… beskrajno mnogo vremena, tamo, iza ogledala, iza ogledala, iza… zauma…
oOo
Spakovao sam ovu priču i poslao na konkurs. Šta mislite – kako sam prošao?
NAGRAĐEN SAM!…
Ali – dozvolite mi da se izjadam, pobunim, protestujem… to je moje pravo… osećao sam se kao NAGRĐEN!…
Zašto?!
Pa zato što sam nagrađen DEVETOM NAGRADOM!!!
Kako DEVETOM, pobogu, ima li, to, smisla?!…
Šta je TREĆA TREĆE – nego DEVETA… kao DEVETA RUPA NA SVIRALI!…
Bio sam očajan – iako nagrađen…
Dok mi je predsednik žirija, na velikoj sceni, čitao odlomke iz svoje kritike moje priče, u kojima me je kovao u zvezde – citiram ga: „NIGDE ISPOD KNJIŽEVNOSTI!“ – ja sam, u sebi, kipteo od besa ŠTO SAM TAKO PONIŽEN, NAGRĐEN!… Treća-treće… nagrada… o, Bože, moj!…
Nisam ostao ni na koktelu… Džabe im bili i iće i piće…
Izašao sam iz sale kao vetar dok su mi se oko srca stezaii „prsti nepravde“…
Ušao sam u obližnji kafić, na Studentskom trgu, tačnije, u Uzun-Mirkovoj ulici, i naručio čaj s limunom…
Pre nego sam ga srknuo, „brknuo“ sam ruku u džep – bio sam bez para!…
Kao „poslednja položara“, izmileo sam iz kafića – nisam platio jer nisam ni popio… Plaketom za osvojeno 9. mesto (TREĆA TREĆE) ni čaj ne bih mogao da platim…
Kod kuće, stavio sam plaketu na sto…
Moj mačor Mićko, tog momenta je skočio i na plaketi naoštrio nokte! Svilu, s kaligrafski napisanim mojim imenom, pretvorio je u froncle! Sic transit gloria mundi.
oOOo