SENZUALNA MISTERIJA VENECIJANSKIH MASKI
Kako su nastale venecijanske maske i u čemu je njihova posebna senzualnost
Da li ste nekada poželeli da se sakrijete, da anulirate svoje lice? Da li bi vam to donelo posebnu, novu slobodu, da li biste uradili nešto što niste? Da li bi povećalo požudu?
Ako jeste, razmislite o Veneciji. Ne morate obavezno otići tamo za vreme karnevala, mada je to jedna od želja koju bi svakako trebalo da realizujete, Venecija može da bude sa vama ovde i sada, gde god da ste. Jer ono što želimo nije daleko, naprotiv, uvek je tu, oko nas.
Devojka iza Venecijanske maske
Kada je u 12. veku Mletačka Republika donela uredbu da se proslavi pobeda nad Urlikom, akvijelejanskim patrijarhom i vizantijskim vazalom, slavlje je počelo. Svi su izašli na ulice i festivalsko raspoloženje je trajalo do zore. Stotinak godina kasnije nastaje karneval jer je Mletačka Republika zakonski odredila poslednji dan posta kao neradni. Tog dana je festival hedonizma mogao da počne, a tradicija se, uz obnavljanje, održala do danas.
Maske na licu su se u Veneciji nosile još od antičkih vremena a savršeno su se uklopile u raskalašno i raskošno slavlje na ulicama jer je lakše odati se i prepustiti se kada se obraz ne vidi. Venecijanske maske skrivaju lice ali otkrivaju postupke, štite identitet ali otvaraju vrata promiskuitetnim aktivnostima. Venecijanske maske dodaju zavodljivost jer traži se ono što nije pristupačno, juri se ono što je misteriozno. I tako skriveno postaje želja i dovodi do otkrivanja druge vrste. Maske, pak ostaju i dok šušte suknje, podsuknje i svila jer je najlepše spojiti znanje i neznanje – oseća se koža, njen senzualni miris i mekoća, spozna se svaki detalj na telu osim obraza, čela i usana. Zna se crno a ne zna se belo. A doživi se ružičasto.
Venecijansko skrivanje ispod maski je nastalo u atmosferi izlaska iz kulturne i religijske represije koja je trajala tokom srednjeg veka. Kada bi se stavila maska na lice, nestajala su prosuđivanja i osude, ti najveći neprijatelji slobode i slobodnog izražavanja senzualnih želja. Venecija nije veliki grad i u njoj su se tada skoro svi znali a Venecijanske maske su donosile jednakost. I svi su u senzualnom balu bez granica skidali unutrašnje i spoljašnje plašteve, uz osmeh koji se čuje a ne vidi, uz oči koje gore, uz zaštićen obraz kretali u osvajanja slobode. Početkom devetnaestog veka karneval u Veneciji je izgubio značaj ali je zvanično ponovo uveden 1979. godine.
Obnovavljanje karnevala je imalo za cilj da vrati njegov najraskošniji i najznačajniji period – osamnaesti vek u kome su se seksualna zadovoljstva tokom perioda prepuštanja najviše i dešavala. Sluga je bio plemić a plemić sluga, a svi su imali drugo lice od porcelana koje je imalo moć da pusti maštu na ulicu. Početak karnevala je označavao i otvaranje sezone opera i komedija i cela Venecija je iščekivala sve glasove, radost i smeh. Tada su u Veneciji živeli Vivaldi i Kazanova, a šta je veći začin strasti od senzualnosti zavodljivih reči i žovijalne, slojevite muzike? Doduše, pod maskom koja stoji pored vas mogao je biti i špijun i vaš sopstveni bračni drug, ali gde ima prelaženja granica bez izvesne doze rizika, gde ima dobijanja bez kocke, gde ima majstorstva u igri bez kršenja pravila?
Zato, zamislite karneval u Veneciji, stavite masku, da li je ona od čipke, gipsa ili kolaž papira nije bitno, samo napravite intrigu. Ludo je zavodljiva zato što igra na kartu jednog veoma moćnog osećanja – znatiželje. Znatiželja preoblikuje snebivanje.
Ana Atanasković
www.anaatanaskovic.com