Веселинка Стојковић
Дошао сам на школску славу – Светога Саву,
дошао сам да видим свога учитеља
(Светислав Антанасијевић, потпуковник, Ратаје, 1. мај 1910–Београд, 13. март 2011)
6. јул 1969. Моји деда и баба, Јован и Олга Стајић
(Ратаје, 1888; рођ. Митић, Г. Нерадовац, 1885), са својом децом:
Роска (1921), с лева на десно – близанци Урош и Добри (1913; после њих, умрли близанци), Живојин (1924), Светислав (1910, Антанасијевић), Владимир (1918). Сви су били дуговеки.
Ратаје, Врање, Јагодина, Шабац, Београд, Бујановац (Ниш).
Пред кућом (д. крило, спор. степ.), у којој сам одрасла. Кућа, цела окренута ка југу, и у прозорима, са широким двориштем, окућницом и воћњаком, увек је била у сунцу.
Фотографија Владимира Васиљевића, мога учитеља у 2. разреду.
Вероватно најстарији Ратајчанин
Светислав Антанасијевић, потпуковник, рођен у Ратају, недалеко од Врања, 1. маја 1910. године. Војну академију завршио у Сарајеву. Службовао у многим местима Југославије. Преживео логор у Немачкој. (Рат је заковитлао целу породицу Стајић: заробљеништво Немачка, Бугарска, ратиште Србија.) Живи у Београду. Вероватно је најстарији Ратајчанин (Записи, 1. мај 2010).
(Моја баба и њена сестра Младена, удата у Дубницу, преживеле су век за 4, односно 6 година.)
Памтим ујакове шкрте приче о логору у Немачкој, о четири године заробљеништва, пошто су га покупили као краљевог официра у Другом светском рату, о корењу и корама од кромпира са земљом скуваним што им је било храна, када је било хране, и о „Врањанцу-музичару“, како је говорио, у то време наставнику Учитељске школе у Врању, „добром и драгом и вредном Јосифу Стошићу“ – чика Јоску нашем, који је био с њим.
Памтим како је постао једини Антанасијевић у породици.
„Дошао сам у школу, одвојио сам се од деде, твога деде, прилазио сам учитељу“, причао је ујак.
„Још нисам ни стигао да му приђем:
– Како се зовеш? – пита ме учитељ.
Кажем му.
– Како ти се отац зове?
Кажем му и то.
– Мајка?
Кажем.
– Имаш ли још браће?
– Имам.
– А како ти се деда зове?
– Антанас! – грмнем као из топа.
– Е, бићеш Антанасијевић. Антанасијевић, јеси ли чуо? Упамти, Ан-та-на-си-је-вић!
Тако ја постадох Антанасијевић, а сви други остадоше Стајићи.
Прво ме је учила учитељица, после учитељ.
Светислав Антанасијевић – из албума његовог сина Србољуба Антанасијевића (Београд)
Сећао сам се школе често, лепа су то сећања, па сам 1935. године дошао из Босне, где сам био на служби, дошао сам на школску славу – Светога Саву, дошао сам да видим свога учитеља.“
(Одломак из посланице „Драга моја Антонина“, 20. јануар 2008, Дан Светог Јована; име моје прабабе Злата.)