Beograd – prestonica Srbije ili bezlični megalopolis

 

BEOGRAD, PRESTONICA ILI MEGALOPOLIS?

Šta je bio Beograd i u šta želi da ga savremena srpska politička elita pretvori. Prestonica Srbije ili bezlični megalopolis novog svetskog poretka. Piše Dragoslav Bokan

 

Nikada nećemo zaboraviti one besmrtne reči srpskog majora Dragutina Gavrilovića iz 7. oktobra 1915-te, izrečene ratnicima Drugog bataljona Desetog puka pred kafanom „Jasenica“ na Dorćolu, trenutak uoči paklene ofanzive austrougarske i nemačke armije.

Vojnici, tačno u 15 časova neprijatelja treba razbiti vašim silnim jurišem, razneti vašim bombama i bajonetima.

Obraz Beograda, naše prestonice, mora da bude svetao.

Vojnici!

Junaci!

Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz brojnog stanja.

Naš puk je žrtvovan za čast Beograda i Otadžbine.

Vi nemate dakle, da se brinete za živote vaše, oni više ne postoje.

Zato napred, u slavu! Za kralja i Otadžbinu! Živeo kralj, živeo Beograd!

 

Vojnici pridošli sa juga Srbije, predvođeni rođenim Čačaninom Gavrilovićem su zajednički objavili svoju bezuslovnu spremnost da umru braneći do poslednjeg daha svoju prestonicu, Despotov „beli grad“.

Beograd je u njihovoj svesti bio srpska prestonica, ali, ne manje – i ona večna srednjovekovna tvrđava srpske časti i slave, posvećena Presvetoj Bogorodici.

Naime, poput Svete Gore, i Beograd je bio duhovno zaštićena Bogorodičina oblast. Ovu retku čast je dobio 1403. godine, odlukom Despota Stefana Lazarevića, kada je ponovo izgradio razrušeni Beograd, proglasio ga svojom prestonicom i obnovio drevnu mitropolijsku crkvu posvećenu Uspenju Bogorodičinom.

Igrom Božije Promisli, taj sveti hram se nalazio upravo na mestu sa koga je major Dragutin Gavrilović održao svoj legendarni govor (u Donjem gradu, ispod kalemegdanskih zidina).

U njemu su se nalazile čudotvorna ikona Bogorodice, mošti Svete Petke i Svete Teofane (supruge vizantijskog cara Lava Šestog Mudrog), koje će zauvek „napustiti Beograd“ po njegovom padu pred moćnom turskom vojskom 1521. godine…

I baš tu, na ovom sakralnom mestu naše duhovne i svetovne istorije, na obali Dunava, herojski major srpske vojske je okupio svoja tri voda, Sremski odred i dva voda 3. bataljona i vođen unutrašnjim nadahnućem, praktično izmislio naredbu Vrhovne komande kako ih je „izbrisala iz brojnog stanja“, žrtvujući ih „za čast Beograda i Otadžbine“. Osećajući samu suštinu smisla srpske borbe, on je u svoj komandantski govor izrečen pred odlučnu bitku ubacio ove legendarne rečenice bezuslovne odanosti svom narodu, beogradskoj prestonici i srpskoj Otadžbini.

Poput spartanskog vladara Leonide, imenjak srpskog kralja Dragutina Nemanjića je zatim lično poveo junake iz Balkanskih ratova u samoubilački kontranapad prema neuporedivo nadmoćnijem naprijatelju.

Srbi iz svih srpskih zemalja (od Stare i Južne Srbije, preko Mačve i Šumadije do Pomoravlja i Srema) su, okićeni bosiljkom na reverima svojih uniformi, složno kao jedan pošli u susret smrti i večnoj slavi.

Srbija je tako dobila svoj Termopilski klanac, a Beograd svoje besmrtne branioce i mitske heroje.

Beograd su, kao prestonicu, branili svojim životima Srbi iz svih srpskih krajeva – kako iz oslobođenih, tako i iz još neoslobođenih oblasti naše Otadžbine. I nikom nije padalo na pamet da će, sasvim uskoro, isti ovaj veliki grad na vekovnoj liniji razdvajanja Evrope i Azije postati objekt spontane mržnje mnogih među našim sunarodnicima. Da će mesto stradanja vojnika pod komandom majora Gavrilovića, ona prestonica čiji „obraz mora da bude svetao“ postati samo još jedan od razloga razdora među još preostalim Srbima.

Prvog decembra 1918-te je prestala da postoji Kraljevina Srbija, ukinute su (i promenjene) naša zastava, grb i himna, a srpska prestonica Beograd je postala glavni grad novoformirane države „Srba, Hrvata i Slovenaca“. I sve je promenjeno, trajno i sa (malo je reći) tragičnim posledicama po junake sa Kajmakčalana i Solunskog fronta i formalne pobednike iz Velikog rata.

Srbija je prestala da bude Otadžbina, a Beograd se od knjaževske i kraljevske srpske prestonice pretvorio u „metropolu“.
Dogodio se zlosrećni i potpuno neočekivani unutrašnji preobražaj pobožnog i svojom istorijom ujedinjenog naroda u obične „građane“, koji su, umesto kosovskog Zaveta i svetosavskog Predanja, sada imali samo još da poštuju Ustav i Krivični zakonik novoformirane države.

Dogodilo se ono što se danas naziva „globalizacijom“, neka vrsta nevidljive „unutrašnje revolucije“, kojom su Srbija i Beograd zajedno sa njom izgubili svoj nekadašnji oblik i smisao, pretvarajući se u nešto suštinski sasvim različito od prethodnog stanja (pre stvaranja Kraljevine SHS).

Beograd je „dobio zadatak“ da bude moderni Megalopolis, a ostatak Srbije je počeo da se, silom ovih promena, pretvara u zaostalu „provinciju“. Time je počeo spolja podstaknut razdor između „građanske“ i „seljačke Srbije“, između hiper-urbanog Beograda i ostatka tradicionalno orijentisane zemlje osuđene na lagano propadanje pred civilizacijskim promenama međuratnog perioda.

O tome piše Arčibald Rajs u svojoj opominjućoj ispovesti, objavljenoj pod nazivom „Čujte Srbi!“. O potpunom unutrašnjem slomu jedne naizgled srećne, višestruko uvećane i pobedničkim ratnim vencem ovenčane zemlje.

I sve od tada do dana današnjeg, u kontinuitetu traje ovaj dezintegracioni, autodestruktivni proces, koji sa svoje strane kobno dovršava sve druge naše poraze i istorijska nesnalaženja.

Megalopolis, kao pojam, svoju sušinu ne gradi kroz iskustva prošlosti, već upravo suprotno – odbacujući sve prošlo, fanatično se okrećući „ka budućnosti“.

Time se gubi i poriče značaj „zajedničkog iskustva“ i ovako usmeren grad (Beograd) se oštro suprotstavlja Tradiciji na kojoj počivaju nacionalno još neobeskorenjeni delovi zemlje (Srbije).

Nacionalna i verska ravnodušnost ovako ustrojenih građana beogradskog Megalopolisa potcrtava pomenutu razliku između bivše srpske prestonice i svih Srba van beogradskog atara.

Inaugurisana je politika sveopšte amnezije, u kojoj se mera plemenitosti srpskog naroda određivala količinom našeg odricanja od svega vezanog za sopstveni verski i nacionalni identitet: od Vidovdana, pravoslavlja, ćirilice, narodnih junačkih epskih pesama, Nemanjića, srpskih vojvoda i junaka iz velikog rata, svetosavlja, Miloša Obilića i Gavrila Principa, Cera i Kajmakčalana, manastira i narodnih običaja, kao i kompletne srpske duhovne kulture.

Odmah posle stvaranja nove države, zvanično je ukinuta proslava Vidovdana, čime je odbačen, izdat i pogažen Kosovski zavet (na kome je, u ratnom ognju, izgrađena Jugoslavija).

Time je iz svetog hrama srpske istorije izbačena najvažnija, ona prestona ikona srpske duše, a nesrećni kralj Aleksandar Karađorđević je uspostavio „vrli novi jugoslovenski poredak“ (koji će njemu doći glave, a nas upropastiti). Ova spolja nametnuta, ali iznutra prihvaćena „perestrojka“ dovešće nekada slobodoljubiv i ponosan narod u zombirano stanje unutrašnjeg ropstva, samozaborava, samoporicanja i sveopšte nemoći.

Centar ove dekadencije i dezintegracije postao je Beograd, sada nepojamno daleko od Despotovog „Bogorodičinog grada“ i onoga što su na njegovim obalama branili heroji majora Gavrilovića.

Sve što je bivao spolja veći i izgrađeniji, on je u stvari bivao duhovno manji i beznačajniji, zapušteniji i otuđeniji od sopstvene suštine.

Kao rezultat svega toga, srpsko selo je od nekadašnje suštine Srbije postalo predmet ismevanja i simbol „zaostalosti“ za novu, međuratnu elitu. A kao odgovor, dobili smo uzvratnu, isto tako snažnu mržnju sela i svih srpskih varoši (proglašenih „nižom formom postojanja“, „provincijom“) prema Beogradu.

Time se zatvorio krug uzajamne netrpeljivosti, kao klica budućeg građanskog rata i svih međusobica koje se ni danas ne smiruju.
Ove otvorene rane na našem telu ne zarastaju i postaju sve dublje i bolnije.

Beograd je postao slika i prilika onoga što je tako anatomski precizno i nemilosrdno opisao Nušić u svojim dokumentarnim tragikomedijama. Veliki majstor satire i lični prijatelj Svetog Justina Popovića (koji Nušića naziva, verovali ili ne: junakom kosovske zavetne misli) ne ismeva srpstvo, ni tradicionalno patrijarhalno srpsko društvo, već jugoslovenstvom izobličeno građanstvo novouspostavljene države. Ismeva pokondireno kvazi-srpstvo državnih činovnika i žandara koji narod mrze a Crkvu preziru, diveći se svim našim neprijateljima i svemu tuđinskom.

Stvorena je beogradska birokratija, a nekadašnja srpska prestonica je u svom jugoslovenskom obliku postala najobičnija pozornica dvorskih spletki, javnih i tajnih afera.

Naši intelektualci i političari su tada zaraženi opasnim virusom antisrpskog „jugoslovenstva“, koji uspeva da u svojim mutiranim oblicima savlada (sve do danas) čak i mnoge među nacionalno osvešćenim pojedincima.

U tom marionetskom pozorištu nezajažljivih ambicija, sujeta i pohlepe, ratni profiteri postaju ministri i senatori, dok viteški nosioci ordena Obilića i Karađorđeve zvezde s mačevima prose po beogradskim bulevarima, a Milunka Savić, sigurno najveća heroina čitavog Prvog svetskog rata, radi kao čistačica u banci.

Nemački filosof i sociolog Georg Zimel to precizno objašnjava govoreći o „tipičnom psihološkom stavu čoveka velegrada“, o njegovoj „blaziranosti“ („rezervisanosti prema drugima koja neizbežno prelazi u antipatiju“).

Sve one nekadašnje „krvne“ i „duhovne“ veze su sad svedene isključivo na „prostorne“ i „slučajno-sudbinske“, a bezlično „pravo“ zamenjuje nekada svetu „čast“. Odnosi među ljudima postaju „depersonalizovani“, bez ikakvih moralnih i emotivnih međusobnih obzira.

Živeći između ravnodušnosti i bezdušnosti, orijentisan samo motivima lične koristi i „idealima“ preživljavanja po svaku cenu, „velegrađanin“ Megalopolisa postaje dovršeni „malograđanin“ (sad i bez ono malo duše još sposobne da reaguje na ma šta od opšte koristi i nacionalne važnosti).

Fanatični potrošač i opsesivni „kupac na kredit“, apatrid i nomad, čovek novoformirane „velegradske“ svesti se odriče nacionalne i svake druge bliskosti sa svojim sunarodnicima (svedenim na „sugrađane“) i okreće se „svetu predmeta“ – svom ultimativnom cilju i jedinoj čežnji. Umesto organskog dela svog naroda, on postaje samo deo bezličnog urbanog „življa“, „čovek mase“ i bezuslovni korisnik svakodnevne propagandno-medijske infuzije.

Ubeđen u svoju navodnu „neponovljivost“ i „izuzetnost“, čovek – mase je hodajući stereotip bez ičeg samosvojnog i autentičnog.

Ovaj robotić na navijanje je poverovao da je „neko i nešto“ („Niko, niko kao ja!“), ko „mnogo više zna nego ljudi iz prošlosti“.

Sa svoje lažne visine, uz frapantnu količinu naivnosti i prostote, on ismeva neuporedivo suptilnije i pametnije vekove, ljude i institucije (obožavajući „savremenost“ i samog sebe).

Umesto „biti“ tu je sada samo važno – „imati“ i „izgledati“, a sav nekadašnji „smisao“ se svodi na banalni i prividni, makijavelistički „uspeh“…

Sve to ovde opisano se dogodilo nekadašnjoj srpskoj prestonici i njenim građanima, uz sva druga prošlovekovna stradanja i raspeća.

Zato se nemojmo čuditi onolikom insistiranju na „promeni svesti“ i „bezuslovnom okretanju ka budućnosti“ nove gradske i srpske vlasti, gde jedine norme ponašanja postaju gruba i demonski uprošćena „računica“ i brutalna „logika novca“.

„Beograd na vodi“ i jeste logično finale jednog čitav vek dugog procesa u kome srpski narod konačno treba da se odrekne pouka Svetog Kneza Lazara i Svetog Save i, tako izmenjen, posluša ultimativne zapovesti Maksa Vebera („Protestantska etika i duh kapitalizma“, „Politika kao poziv“) i Radomira Konstantinovića („Filozofija palanke“).

To što su obojica (svaki na svoj način i u svom vremenu) strasno mrzeli srpski narod nije nimalo slučajno, pošto proizilazi iz same suštine njihovih nadobudno-vizionarskih, hiper-sekularnih, anti-tradicionalističkih i ateističkih ubeđenja.

To je samo otvoreno izrečena objava odavno započetog pada i propasti jedine zemlje koja je u svojoj velikoj pobedi pronašla svoj najveći poraz i jedinog naroda koji se sam odrekao sopstvenih pobedničkih prava i za nagradu dobio mržnju onih kojima je tako lakoverno oprostio zločine nad sobom.

„Beograd na vodi“ zato nije samo usko-stručno arhitektonsko i urbanističko pitanje, već nešto mnogo važnije od toga.

To je moderna objava stare jugoslovenske i titoističke ideje o sravnjivanju sa zemljom svega našeg autentičnog i tradicionalnog, zaista srpskog i stvarno beogradskog.

Dragoslav Bokan

Izvor: FB profil autora