MITSKA BRAĆA
Što više razmišljam, sve više shvatam da su u pravu i srpski pan-Slavisti i pan-Atlantisti: naša braća su i Rusi i Amerikanci.
Srbija sa obe zemlje deli najvažniju mentalnu karakteristiku, psihološke bukagije koje sve tri nacije trenutno vuku ka civilizacijskom dnu: nesposobnost da se suoče sa realnošću.
Sve tri zemlje zavise od mitova kao zamene za odraslu i stabilnu nacionalnu ličnost. Sve tri pate od identitetske nesigurnosti. Sve tri odbijaju da odrastu i bekstvo od realnosti i izazova modernog sveta traže u fikciji. I nacionalnoj, i kulturnoj.
Mitska braća Rusi i Amerikanci – neobična ruska babuška
Jedan od najvećih tumača mitova u modernoj civilizacij, Gustav Jung, iznad ulaznih vrata u svoju kuću ugravirao je natpis, ‘Prizvan ili ne, Bog će doći’. Natpis nije religiozan, već duboko naučan; ne zagovara nikakvu hrišćansku nadu u neminovno iskupljenje, samo duboko razumevanje ljudske psihe: kada ljudi nisu u stanju da objasne svoju realnost, pribegavaju mitovima.
Identitet i ličnost su proces, dinamika. Kreiranje individualnog karaktera i ličnosti Jung je nazvao procesom ‘ideacije’: pomirenjem i integracijom različitih sila koje deluju na ljudsko biće: naša genetika, porodica, okruženje, nacija… Ličnost je interakcija, igra slaganja, psihološko-emotivni ‘tetris’ gde prelazak na viši nivo zavisi od uspešnog redjanja mnogih blokova. Emotivnih i racionalnih, internih i spoljašnjih. Odrasla ličnost, koja je prošla kroz punu ideaciju, zna ko je i šta je i, što je najvažnije, gde je u svetu. Ima manje neuroza i više samopouzdanja. Retko lupa nogom u pod, u nemoćnom besu ili osvetničkom likovanju.
U tom smislu, naše tri bratske nacije nisu još potpuno formirane, emotivna nezrelost je glavni modalitet njihovog karaktera i odnosa prema svetu. Srbija i Rusija, zbog tragičnih istorijskih trauma; Amerika, zbog infantilnosti. Drugim rečima, Sloveni su zlostavljani, Amerikanci su razmaženi; jedni nikada nisu imali dovoljno, drugi su imali previše. Svima troma mitovi trebaju iz istog razloga iz koga su privlačni i tinejdžerima: kao nadogradnja, i često zamena, neadekvatne realnosti. Kao uteha. Mitovi su za tri nacije plišani meda koji zaklanja ogledalo.
Nije slučajno da je Holivud nastao u Americi, ne u Švedskoj: nedovoljno neuroze, nedovoljno gladi za eskapizmom, nedovoljno liberalnog kapitalizma koji se hrani na mitu heroja, usamljenog vuka, pionira, često i superiornog bića – biološki, emotivno, intelektualno. Nedovoljno individualizma koji pojedinca ostavlja surovosti urbanih džungli, sa potrebom da svoju slabost prevazidje, ako treba i nad-realnim, imaginarnim, sredstvima. Holivud je priča o slabosti, o potrebi za utehom. U životu normalnih ljudi nema mnogo drame; normalnost je mala.
Niti je Holivud mogao da nastane u Rusiji ili Srbiji (uprkos Kulešovu, Ezenštajnu i Vorkapiću) , jer je zahtevao kapital i intelektualnu trivijalnost, glad za komercijalnim profitom, kao i kreativnu i žanrovsku slobodu.
Ako bi se posmatrale iz scenarističkog ugla, sve tri bratske nacije imaju isti narativni luk: dugo putovanje od arhetipa ka stereotipu. U početku: herojstvo, junaštvo, čojstvo, plemenite namere; danas: karikaturalni simbolizam tih tema i malo stvarnog ponašanja. Ništa tako brzo ne potone u predrasude i neznanje kao osećanje lične i istorijske povlašćenosti: da se bude žrtva, ili da se bude pobednik. I najgore, srpski slučaj: da se ne zna da li smo jedno ili drugo…
Najveća tragedija mitova je da se, ako se ne odraste, od psihološke pomoći pretvore u zaludjenost; pošto su zatvoreni i nepromenjivi, mitovi zaustavljaju učenje, ubijaju nijanse, odbijaju analizu. Mitovi su Rambo, ne Čehov: trenutna, refleksna reakcija, bez mnogo razmišljanja. Mitovi, kada se ne ostave za sobom i zamene analitičkom procenom realnosti, su tužni.
Kao i zemlje koje od njih pate. Kao i njihove istorije, i njhove budućnosti.
Lazar Džamić
Članak je izvorno objavljen kao autorski tekst u časopisu Novi Magazin kao deo feljtona „Čaj od šljiva“ autora Lazara Džamića.
Prenosimo ga uz dozvolu i ljubaznost redakcije Novog Magazina.