DVA ODLOMKA IZ BISER-KNJIGE „CATENA MUNDI“

 

DVA ODLOMKA IZ BISER – KNJIGE CATENA MUNDI

Enciklopedija Catena mundi – knjiga za zdravu pamet i čist obraz!

Vladimir Dimitrijević: „Ova knjiga će vama i vašoj deci pomoći da sačuvate pamet i čist obraz i da nastavite putem Nebeske Srbije. A Kijuku, divnom Srbinu,  Hristovom, koji nas je ovom knjigom obdario: Vječnaja pamjat!“

Prvi odlomak

Keltsko-slovenske veze po Milošu Crnjanskom…

Catena mundi se ozbiljno bavi pričom o našoj narodnoj drevnosti. To nije jeftina, dvodimenzionalna priča kojoj su danas mnogi skloni. Tako se Kijuk opredelio i da donese razmišljanja Crnjanskog o toj temi. Čuven srpski pisac, uočio je mnoge toponimijske, hidronimijske i slične „otiske“ Kelta kod nas. Evo šta on kaže:

„Trag Kelta u imenima britanskih reka i ostrva nije mnogo poznat u javnosti, ni na britanskim ostrvima, van krugova arheologa. Taj trag, međutim, zaslužuje pažnju i naših arheologa. Već samim tim da je, neverovatno, slavofon. To neće biti zasluga scriba srednjeg veka.

Evo kakva sam imena nalazio u arheologiji Škotske, Engleske, Irske, Velsa, u keltska i antička vremena, i na antičkim, geografskim kartama britanskih ostrva: Liig, Varar, Cenen, Drem, Murav, Cegin, Cethen, Don, Limina, Voyan, Vechan, Lagan, Tama, Idris, Lab, Ultava, Thaya, Malena, Machno, Nen, Vedra, Sochan, Prosen, Braid, Iscir, Tuessis, Bar, Bach, Dobronos, Bingos, Peukh, Oboka, Tolka, Stour, Waya, Thamesis, Nith, Buna, Mur, Derwent, Ram. A u imenima potoka, na primer: Tromie, Malkie. I za „osnovca“ u arheologiji ta imena moraju biti zaprepašćujuće slavofona.

I pored latinskog prepisa o izvorima i na geografskim kartama i u hronikama, običnom analizom, svaki će naći odgovarajuća imena, čak i sinonime za ta imena u našim rekama, od starina. Na primer: Liig, sa istim značenjem, keltskim, u našem Ljigu. U starovelškom je protumačen kao „utoka reke koja je blatna“. A river mouth ending in mood. Pored te reči, za utoku, na antičkim kartama, ovde, javlja se i „usc“. Protumačeno je kao sinonim za istu hidrografsku pojavu, za ušće. (Iako jedan britanski arheolog predlaže baskijsko, alarodijsko tumačenje, jasno je da je kod nas ostavila ta reč keltski trag.)

Varar, Vardanos, javlja se na kartama već u Skitiji, Južnoj Rusiji, u blizini varoši Kerč. Kao i u Kubanu. A nalazi se docnije u Makedoniji. Koren tog imena je keltski. Za vodu.

Drem, Murav, imaju sinonime u slavenskim Murama, Morišima, Moravama. Cegin i Cethea, ostavili su traga u Crnoj Gori, i Dalmaciji. Limina je latinizovan sinonim za Lim, rečica u Kentu. Irski Boyan ne treba ni tumačiti. Bohana. Veshan, Vechan su protumačeni u britanskoj keltskoj toponimiji kao hladne reke. Kao i naš Zvečan. lagan i tama su, bez daljeg, upadljivo slavofoni.

Idris je ostavio ime jednoj reci Istre. Lab je poznat naziv  slovenskih reka (Lab i Sitnica). Ultava je Vltava. Česka je eminentno keltska zemlja u preistoriji. Upadljivo su slavofoni i Thaya i Machno. Nen ima traga u Dalmaciji. Prosen, u V. Brit., protumačen je kao senovit, – shadowy, a ima ga tako i u Sloveniji. Iscir je ostavio trag u Bugarskoj. I u imenu Dunava. Tuessis je Tisa. Grčki Pathisos. Wedra i Wear su jasno slavofoni, a nemaju anglosaksonskog tumačenja. Sochan je naša Soča. Dobronos nema tumačenja saksonskog.

A slavofoni su, naročito za Ruse, i Birgos, i Oboka i Tolka. Peukh je pek, zlatonosan Pek. Tako je protumačen i u Engleskoj. Stour i Waya su zanimljivi u Slovačkoj. Javljaju se u reči i nazivi reka: Vah, Gway, Wye. Nith, keltski je protumačen kao virovit (wirrling). Nalazi se u našoj reči za vir, a isto tako je sačuvan i u Srbiji, kao i Ness, Nesae, Nith, Naissus, danas Nišava. Buna, Bana, Bonatia, u staroj Irskoj, ostavila je traga u korenu reka i kod nas, kao i Boyan. Murev, Muravia, ovdašnja, u imenu slavenskih reka na više mesta. Murev je, na primer, utoka u Varar, već kod Ptolomeja. A Morava je zapisana tako u Češkoj već godine 822. Derwent i Ram, nisu samo slavofoni, nego ih ima i u Bosni, eminentno keltskoj zemlji u preistoriji.

Keltski koreni u nazivu svih tih reka, u Evropi, iz preistorije, sami po sebi možda i ne bi bili toliko čudnovati za nas, kao substrat. Ono što je začuđavajuće, to je njihova jaka slavofonost. Ako se uz te nazive reka na britanskim ostrvima (naročito u Škotskoj) prosto ispišu imena naših reka, uopšte, slovenskih reka, počev od Herodota, rezultat je još čudniji. Ister, ca Boristhenes, ca Tanais, ca Don, nalaze se i u Škotskoj. Evo na primer, kako nazivi naših reka, staju pored ovih na britanskim ostrvima iz keltskog doba: Mura, Sora, Kokra, Sutla, Sana, Una, Korana, Idris, Soča, Dragona, Drava, Dobra, Koritnjača, Krka, Koruna, Arsa, Vipava, Lika, Cetina, Ukrina, Spreča, Lim, Drim, Isker, Osma, Vid, Lab, Karaš, Tamna, Pek, Morača, Bojana, Vardar, Nis, Buna. Sva su keltskog korena i porekla“.

Drugi odlomak

Srbija i Vizantija…

Srednjovekovnu Srbiju, „rodila“ je Vizantija, ali Srbija nije bleda kopija Vizantije, i to zahvaljujući Svetom Savi. O njemu u enciklopedij piše dr Marko S. Marković:

„Da li je srpska kultura, samo, varijanta vizantijske kulture ili je početak jedne nove kulture? U tom obliku, pitanje je pogrešno postavljeno. Srpski narod, pod uslovima u kojima se nalazio, nije odmah mogao pretendovati na svetsku kulturu. On je, prvo, morao da prođe kroz period učenja, kroz vizantijsku školu. I za sve, to, vreme, pa u izvesnom smislu i do kraja, bio je samo „varijanta“ vizantijske kulture stvarajući u njenim izražajnim oblicima. Osećala se, međutim, i pojava nečeg tipično nacionalnog: to je bila želja i volja za stvaranjem. Onaj koji otkriva u sebi stvaralačke snage, ne može biti običan podražavalac. Svi stilovi se na srpskom tlu ukrštaju, ali svi se i menjaju. Čak i strani arhitekti, kad se kod nas pojave, unose izmene jer odmah osećaju oko sebe, pa, možda. i u sebi, nešto drugo, ono specifično srpsko. Tako je bilo i kod Rusa kad im je na poziv Petra Velikog u XVIII veku došao velik italijanski neimar Rastreli: njega je odmah ruska zemlja nadahnula da zida građevine koje više nisu bile italijanske!

Sveti Sava, Rastko Nemanjić, freska u Kraljevoj crkvi, u Studenici – Šta je, to, po čem se srpska specifičnost najbolje ogleda? Sveti Sava. Taj odgovor zvuči paradoksalno. Pa ipak, Sava će na celokupno srpsko srednjovekovno stvaralaštvo utisnuti pečat svoje ličnosti i po obimu i po sadržini. On je svoj krug završio i zatvorio, potpuno, a put koji je prešao, obeležio je granice tadašnjeg sveta vizantijske kulture. Od Srbije i Svete Gore, proputovao je, on, preko Soluna, Carigrada, Nikeje, sve do Antiohije, Svete Zemlje i Jerusalima, Aleksandrije i Kaira u Egiptu, pa se s drugog „puta oko sveta“ vratio preko Crnog Mora u Bugarsku i tu umro. A pre tog je na konju ili pešice prokrstario i svoju rođenu zemlju sve do najzabačenijih krajeva propovedajući Evanđelje i zidajući crkve. Bio je, dakle, svetski putnik. Sva je ta zemlja bila duhovno njegova i s pravom bi se mogao nazvati „građanin vaseljene“, kao što je, za sebe, govorio sveti Metodije Olimpijski“.

Potražite u knjižarama ovu predivnu i prevrednu knjigu, naša je preporuka.

Izvor: http://www.catenamundi.rs

Priredio: V. V. M.

oOOo