FERNANDO PESOA: NIŠTA ME NI ZA ŠTA NE VEZUJE…
KNJIGA NESPOKOJA …
(Odlomci)
Bog me je stvorio da budem dete i ostavio me da čitavog života ostanem dete. Ali, zašto je, onda, dozvolio životu da me bije, otima mi igračke i ostavlja me, samog, u školskom dvorištu da gužvam slabašnim ručicama plavu prljavu keceljicu, svu umrljanu suzama?! Ako, već, ne mogu da živim bez nežnosti, zašto su mi je uskratili?! Ah, kad god vidim na ulici neko dete kako plače, prognano, boli me, više od tuge tog deteta, užas koji je prepatilo moje nespremno iznureno srce. Boli me celom dužinom i širinom mog proživljenog života… i moje su one ruke koje gužvaju keceljicu, moja su ona usta, izobličena od pravih suza, moja je ona slabost, ona samoća, a smeh odraslih prolaznika koristi moju žalost kao svetlost šibica ukresanih na osetljivom tkivu mog srca!…
oOo
Gotovo sam ubeđen da nikad nisam budan! Ne znam da li ne sanjam kad živim – ili ne živim dok sanjam… I nisu li san i život u meni dve izmešane, ukrštene stvari čijim se međusobnim prožimanjem obrazuje moje svesno biće!…
Sumnja… da li postojim…
Ponekad, usred aktivnog života u kom, kao i svi drugi, jasno sagledavam, sebe, okrzne me neko čudno osećanje sumnje – ne znam da li postojim, osećam da je lako moguće da sam nečiji tuđi san! Učini mi se, to, s, gotovo, telesnom opipljivošću!…
oOo
Samo jedna stvar me čudi više od gluposti s kojom većina ljudi živi svoj život: inteligencija koja se krije u toj gluposti!…
Jednoličnost običnih života je, naizgled, zastrašujuća…
Ručam u ovoj prostoj kafani i gledam, tamo, iza pulta, figuru kuvara i ovde, pored sebe, konobara, već, ostarelog, koji me služi kao što, koliko mi je poznato, već, trideset godina služi u ovoj istoj kući.
Kakvi su životi tih ljudi?
Već četrdeset godina ona senka od čoveka provodi, gotovo, čitav dan u kuhinji; retko uzme poneki dan odmora; spava, relativno malo; odlazi, s vremena na vreme, u svoj zavičaj odakle se vraća bez kolebanja i bez žaljenja; odlaže na stranu, polagano, novac koji lagano pristiže, bez namere da ga troši; razboleo bi se kad bi morao zauvek da napusti svoju kuhinju i da se povuče na zemlju koju je kupio u svojoj rodnoj Galiciji… Već četrdeset godina on živi u Lisabonu, a nikad nije prošetao, čak ni do Rotunde, nit je bio u pozorištu, ako ne računamo onaj jedan jedini put kad je gledao predstavu u Koloseumu – klovnove u unutrašnjim ruševinama njegovog vlastitog života… Oženio se, ne znam ni kako ni zašto, ima četiri sina i jednu kćer, a osmeh koji mu zaigra na licu kad se nagne preko pulta, prema stolu za kojim sedim, izražava ogromnu svečanu i samozadovoljnu sreću!… Ali on je ne glumi, niti ima razloga da je glumi… Ako je oseća, to je zato što je zaista srećan…
A star konobar koji me služi i koji, upravo, spušta ispred mene sigurno već milionitu kafu jednog života provedenog u spuštanju šoljica za kafu na stolove?
Vodi isti život kao i kuvar – s razlikom od četiri ili pet metara, koliko iznosi rastojanje između kuhinje i sale za ručavanje.
Što se ostalog tiče, ima, samo, dvoje dece, odlazi, češće u svoju Galiciju, bolje poznaje Lisabon od onog drugog, a poznaje i Porto gde je živeo četiri godine… i podjednako je srećan…
Čovek i genije…
Posmatram, s užasom, panoramu tih života i otkrivam, u času kad me obuzima jeza, revolt i sažaljenje prema njima, da nikakvu jezu, revolt niti sažaljenje ne osećaju, upravo, oni koji bi najviše imali prava da ih osećaju, odnosno, njih dvojica koji takvim životima žive. To je suštinska greška književne imaginacije: pretpostavka da su drugi isto što i mi i da moraju da osećaju kao mi. Ali, srećom po Čovečanstvo, svaki čovek je onaj koji je, a samo je geniju dato da bude još ponešto!
Na čijoj strani je sreća…
Uostalom, sve što je dato, odgovara onom čem je dato. Mala ulična svađa zbog koje kuvar istrčava na vrata, zabavlja ga više nego što mene može da zabavi promišljanje najoriginalnije ideje, čitanje najbolje knjige, najslađi od svih zaludnih snova. A ako je život po svojoj suštini jednoličan, činjenica je da taj kuvar izbegava jednoličnost života uspešnije nego ja. I neuporedivo lakše od mene. Istina nije ni na njegovoj ni na mojoj strani jer ona nije ni na čijoj strani, ali je zato sreća, zaista, na njegovoj.
Mudar je onaj ko monotono živi jer u takvom životu i najsitniji događaj ima draž čarolije. Za lovca na lavove, posle trećeg lava, lov gubi čar pustolovine. Za mog monotonog kuvara, svaka ulična tuča poprima razmere skromne apokalipse. Za nekog ko nikad nije napuštao Lisabon, vožnja autobusom do Benfike predstavlja putovanje do ruba beskraja, a ako jednog dana ode i do Sintre, imaće utisak da je otputovao na Mars! Putnik koji je obišao celu Zemljinu kuglu, posle pređenih pet hiljada milja – ne oseća čar novine jer nailazi, samo, na nove stvari; na svakom koraku nešto novo, starost večite novine, ali apstraktan pojam novine, ostao je na dnu mora, posle drugog susreta s nečim novim…
Čovek, ako je obdaren istinskom mudrošću, može uživati u prizoru čitavog sveta sedeći u svojoj naslonjači, pa, čak, i ako ne ume da čita, pa, čak, i ako ni s kim ne razgovara. Dovoljno je da upotrebi čula i dušu koja ne zna za tugu.
Mogu da zamišljam da sam sve, jer nisam ništa. Da sam nešto, ne bih mogao da zamišljam. Pomoćni knjigovođa može da sanja da je rimski imperator; Kralj Engleske to ne može jer je Kralj Engleske lišen mogućnosti da bude, u snovima, neki drugi kralj, osim onog koji je. Njegova stvarnost ne dopušta mu da sanja!…
LISBON REVISITED (1926)
Ništa me ni za šta ne vezuje.
Želim pedeset stvari u isto vreme.
Čeznem, moren nekom halapljivom žudnjom
Za nečim što ne znam šta je –
Konačno za beskonačnim…
Nemirno spavam i u burnim snovima živim
Kao neko ko nemirno spava i u polusnu sanja.
Zatvorili su mi sva vrata zamišljena i neophodna.
Spustili zavese na sve pretpostavke koje bih mogao videti na ulici,
U sokaku koji sam pronašao ne postoji broj koji su mi dali,
Probudio sam se u istom životu u kom sam i zaspao.
Čak su i vojske iz mojih snova pretrpele poraz.
Čak su i moji snovi osećali da su lažni dok sam ih snivao.
Dojadio mi je, čak, i onaj život za kojim, samo, žudim – čak i taj život…
Shvatam, samo, na mahove,
Pišem u predasima umora;
I neka dosada od dosade – izbacuje me na morski žal…
Ne znam kakva sudbina ili budućnost
predstoji mojoj teskobi bez kormila;
Ne znam koja ostrva nemogućeg Ujga iščekuju moj brodolom;
Ni koje će mi književne palme udeliti, bar, jedan stih.
Ne, ne znam ni to, ni ma šta drugo, ni ništa…
I u dubini svog duha, gde sanjam minule snove,
Na krajnjim obroncima duše gde prebiram po sećanju bez cilja
(A prošlost je, tek, prirodna magla od lažnih suza!), –
Na drumovima i kozjim stazama dalekih šuma
Gde sam umislio da prebiva moje biće, –
Beže, obezglavljeni, poslednji ostaci
Konačne zablude,
Vojske iz mojih snova, nepostojeće, a, već, poražene,
Moje buduće kohorte u Bogu rasejane…
Ponovo te vidim,
Grade mog detinjstva, zlokobno izgubljeni…
Tužni i radosni grade, ponovo u tebi sanjam…
Ja? Ali da li sam ja onaj isti što je nekad živeo, ovde,
I vratio se, iznova krenuo, ovamo, da se vrati.
I nastavio, ovamo, da se vraća?
Ili smo svi, mi, oni nekadašnji Ja koji sam ovde bio (ili bili)
Samo niska živih bisera poređanih na nit sećanja,
Samo niz snova o meni koje neko van mene sanja?!…
Ponovo te vidim,
Srcem sve daljim i daljim, i dušom sve manje mojom.
Ponovo te vidim – Lisabon, i Težo, i sve –,
Ja, zaludan prolaznik u tebi i u sebi,
Stranac, ovde kao i na svakom mestu,
Slučajan gost u životu i duši,
Utvara koja tumara u odajam sećanja,
Gde miševi cijuču i škripe natrule daske,
U ukletom zamku neumitnog postojanja…
Ponovo te vidim,
Senku što promiče kroz senke, i blesne
Ne tren, nekom sablasnom svetlošću, nepoznatom,
I klizi u noć kao što se gubi, za lađom, trag
Na vodi koja se više ne čuje…
Ponovo te vidim, –
Ali, avaj, sebe više ne vidim.
Razbilo se čarobno ogledalo s mojim likom uvek istim,
I u svakoj zloslutnoj krhotini vidim, samo, delić sebe –
Samo delić sebe – i delić tebe!…
Fernando Pesoa
Fernando Pesoa (pravo ime Alberto Kaejro de Silva), rođen je u Lisabonu 1888. i umro u svom rodnom gradu 1935. Ostao je rano bez roditelja, stekao, samo, najosnovnije obrazovanje, a živeo je usamljenički i asketski. Opevao je ono što vidi svojim pogledom „plavim kao nebo“ bez posredništva misli, ideja i imaginacije ili bez potrebe da išta tumači ili vrednuje. Otud su njegove pesme ujedno i svojevrsna ironična kritika upućena svim onim pesnicima zaokupljenim pitanjima stila i jezika, koji „obrađuju svoje stihove kao drvodelja daske“.
Priredio: V. V. M.
oOOo