SRPSKOJ NAUČNICI ORDEN PREDSEDNIKA AUSTRIJE
Gordana Popović je poznatija u Briselu i Beču nego u Srbiji. Život je posvetila nauci i porodici, u slobodno vreme kuva i plete. U duši Srpkinja, u Briselu Austrijanka, u Austriji Belgijanka
Profesor Gordana Popović i orden predsednika Austrije
Ona voli da kuva, plete, veze i hekla, opušta se tako što sluša muziku i kuva, a čitanje kuvara joj je najbolja antistres terapija. U Srbiji je poznata kao Perina žena, koji je velemajstor šaha i prvak Jugoslavije, a ona je zapravo čelična ledi – profesorka koja drma naučnim krugovima Austrije i Belgije.
Profesor dr Gordana Popovićprva je Srpkinja koja je dobila orden predsednika Austrije Hajnca Fišera, visoko odlikovanje koje je kao „Austrijski časni krst za nauku i umetnost”, ustanovljeno još daleke 1887. godine.
Na nedavnoj ceremoniji dodele ordena rečeno je da joj se orden dodeljuje za zasluge u oblasti nauke i istraživanja kao jednom od pionira u stvaranju mikrotehnike u Austriji, zbog doprinosa u stvaranju visokih škola u Austriji, stvaranja mosta i saradnje između domovine Srbije i Austrije i predstavljanja austrijske nauke i van granica zemlje…
Ona je profesorka na Tehničkom fakultetu u Beču, ali je i u Upravnom odboru Univerziteta „Salcburg” i izaslanik Austrije u Savetu za nauku i istraživanje Evropske komisije u Briselu.
U razgovoru za „Politiku” kaže da je izuzetno počastvovana zbog priznanja.
– Priznanje me je stvarno iznenadilo, a naročito moje prijatelje, familiju, porodicu. Oni me svi vide u isključivo privatnom izdanju, a ono se veoma razlikuje od službenog života. „Privatna Gordana” kuva za porodicu i prijatelje, sačekuje goste, ima sve domaće obaveze i nikada ne priča o poslu. Moja deca su već bila velika kada su u školi rekla da misle da im je mama lekar, jer ima dr ispred imena, ali pošto uvek zove lekara kada su bolesni, nisu baš sigurni – priča dr Popović koja je doktorirala na Elektrotehničkom fakultetu.
Ona je već 12 godina u Briselu u EU institucijama, ali je često u Austriji, jer je i dalje na dva univerziteta. Iako je mislila da je Austriji daleko „iz vida”, ovaj orden je pokazao da to nije tako, da je uvek imala podršku kolega i zato i ovo odlikovanje vidi kao priznanje svih svojih kolega.
– Često smo i u Srbiji, gde su familija, kumovi, naše drage komšije i prijatelji. Stariji sinovi su u Londonu, tako da zapravo trčim između četiri zemlje, što jako iscrpljuje. Najdraže bi mi bilo kada bi se svi okupili na jednom mestu – kaže dr Popović, koja na početku karijere kao inženjer elektrotehnike nije mogla da dobije posao u Srbiji.
Tada je već bila udata i imala decu, tako da je odlazak sa biroa na Tehnički univerzitet u Beču bila porodična odluka. Ona priznaje da nije bilo lako otići iz zemlje, ali je imala jednu prednost – bogatstvo raznih kultura upoznala je još kao dete. Odrasla je u Nemačkoj, gde je njen otac Tomislav Petrović radio kao lekar, do povratka u Jugoslaviju. Tada je imala 15 godina.
– Ja definitivno posedujem mešavinu srpskih i nemačkih karakteristika – nemačka glava i način razmišljanja, a srpske emocije. Kako sam se gde kretala, tako me je pratio dah prethodnog podneblja. U Nemačkoj školi su me zvali Jugoslovenka, a kada sam se vratila u Jugoslaviju, zvali su me Nemica. U Austriji na univerzitetu su me videli kao Srpkinju, u Briselu radim kao Austrijanka, a kada odem u Austriju, tamo moje kolege u šali kažu: „Stigla nam je naša Belgijanka” – kroz osmeh prepričava Gordana.
Srbija joj mnogo nedostaje, naročito rodni Negotin, što se vidi i čim se pređe njen kućni prag: iz kuhinje mirišu naša jela, sluša se naša muzika, na zidovima su ikone, iz džezve miriše naša kafa i svi u kući, uključujući i trojicu sinova, isključivo pričaju srpski, bez akcenta i naglaska, iako govore tečno i engleski, nemački i francuski.
– Moj suprug Petar u šali kaže da kada je on u Srbiji poznata sam „kao nepoznata”. U pravu je, jer me u Srbiji ljudi uglavnom znaju kao Perinu ženu. On je velemajstor šaha, bio je prvak Jugoslavije, član šahovske državne reprezentacije, igrao je svetska prvenstva i učestvovao na olimpijadama. Njega veliki broj ljudi zna, a mene samo kao njegovu suprugu – priča profesorka.
Ne možemo a da je ne pitamo da nam uporedi studije u ovim državama, a ona odgovara da se u Austriji vodi računa o razvoju kreativnog razmišljanja tokom obrazovanja, da se ne uči puno napamet, već da ima više praktične obuke. Ona u Beču sreće mnogo naših studenta, misli da ih iz godine u godinu ima sve više i nije im lako, jer moraju da uče jezik i paralelno studiraju.
Razgovor neće da završi a da ne spomene svoje roditelje koji su joj uzor u životu:
– Aleksandra i Tomislav Petrović su ljudi koji su ceo svoj vek radili naporno i gledali da drugima pomognu. Moja mama je član Kola srpskih sestara u Negotinu i ove godine je dobila od Svetog arhijerejskog sinoda SPC Orden carice Milice – prepodobne Evgenije za humanitarni rad. Kada vidim njihov trud i život, ne mogu a da ne pomislim na reči vladike Nikolaja Velimirovića: „Što god nameravaš, oslušni savet neba. Što god tkaš, vezuj konce za nebo…”
Sandra Gucijan
Izvor: Politika