DUHOVNI PROBLEMI SRPSKOG NARODA – O UZROCIMA NAŠIH RAZDORA
Kuda nas to vodi Srpska elita. Nacionalna svest, duhovno jedinstvo, nacionalna pripadnost, sve su to pitanja koje analizira istoričar i akademik porfesor Vasilije Krestić
Duhovno jedinstvo danas je jedno od najznačajnijih pitanja srpskog naroda. Da ne bi bilo zabune, ističem da pod duhovnim jedinstvom podrazumevam svest o istoj nacionalnoj, verskoj, kulturnoj i civilizacijskoj pripadnosti, svest o istim težnjama, ciljevima i interesima, bez obzira na geografske prostore na kojima Srbi žive i ideološku i partijsko-političku pripadnost.
Svaki iole objektivniji i obrazovaniji posmatrač nacionalno-političkih kretanja i zbivanja među Srbima u nekoliko proteklih decenija, moraće doći do zaključaka koji neće biti prožeti optimizmom. U mnogim oblastima života, i na razne načine, među Srbima su ispoljene razlike koje valja uočiti, o kojima treba dobro razmisliti i pronaći načine i sredstva kojima bi se razlike, razmimoilaženja zaustavila, a svest o jedinstvu ojačala.
Skupština Srbije
Da bi se mogao pronaći lek kojim će bolest biti zaustavljena i izlečena, moraju se razotkriti činioci koji su je izazvali. U najkraćim potezima pokušaću da ukažem na neke od tih činilaca, bez pretenzija da budem sveobuhvatan, da kažem sve što se o tome može i mora reći. Uveren sam da je trenutak tako ozbiljan da se o problemu duhovnog jedinstva mora govoriti bez uvijanja, emocija, strasti i licemerstva, otvoreno i objektivno, sa željom da se sagleda istina kako bi se ispravilo i dovelo u red ono što se da ispraviti. Na istinama moramo uobličavati mentalitet našeg naroda, jer se taj toliko ozbiljan i odgovoran posao ne može prepustiti bolesno ambicioznim, slavohlepnim i sebičnim političarima i njima sličnim intelektualcima.
Ispitivanjem uzroka koji su uticali i koji utiču na razbijanje duhovnog jedinstva srpskog naroda mogu se uočiti činioci koji su neodvojivi deo našeg nacionalnog bića i mentaliteta. Ti činioci su tokom istorije u nas usađeni pa su postali deo naše prirode i našeg načina življenja. Uz to, postoje činioci koji utiču na naše duhovno jedinstvo ali deluju spolja, mimo nas, naše volje i želje, čak i protiv naše volje.
Dezintegracioni čnnioci, koji su u nama, čine deo naše prirode i utiču na naše ponašanje, nastali su kao rezultat specifičnog istorijskog razvoja. Jedna od tih specifičnosti je prekid našeg duhovnog kontinuiteta. Posle propasti srpskih srednjovekovnih država Srbi su se rasuli na širokom i međusobno udaljenom geografskom prostoru. Oni su dospeli pod tursku, austrijsku i mletačku vlast, gde su živeli odvojeno u raznolikim ali neprijateljskim, međusobno suprotstavljennm, verskim, civilizacijskim i kulturnim sredinama. Stotine godina življenja pod tuđinskom vlašću Turske, Austrije i Mletačke nije moglo ostati bez posledica na izgrađivanje mentaliteta, karaktera i svesti o duhovnom jedinstvu našeg naroda. Ako se i danas susrećemo s razlikama u ponašanju, postupcima, pogledima, težnjama i ciljevima, moramo biti svesni činjenice da je reč o istorijski uslovljennm pojavama, koje će nestajati tokom vremena, drugačijim državno-pravnim okvirima, administrativno-političkim sistemima, podizanjem nivoa nacionalne svesti, znanja i obrazovanja.
Druga vrlo važna specifičnost našeg istorijskog razvoja, koja je uticala i još uvek utiče na naše duhovno jedinstvo jeste nepostojanje društvenog kontinuiteta. Srbi spadaju u red onih malobrojnih nacija Evrope koje nisu imale uslova da do kraja ižive feudalni sistem, da prođu faze njegovog razvoja i očuvaju društveni kontinuitet. Mi smo nacija bez društvenog kontinuiteta, a posledice diskontinuiteta nisu male.
Prodorom Turaka i propašću srpskih srednjovekovnih država Srbi su brzo i u potpunosti izgubili onovremenu društvenu elitu — velikaše, nosioce vlasti, moći, bogatstva, znanja i ugleda. Obezglavljen još u srednjem veku, srpski narod do danas nije uspeo da se oporavi, da uspostavi ravnotežu u sopstvenom društvu i da stekne istinsku elitu.
Umesto domaće — srpske — feudalne aristokratije, koja bi svojim ugledom, imanjima i bogatstvom, pa i znanjem, mogla da uliva poštovanje, da utiče na nagrađivanje u feudalnom društvu karakterističnnh odnosa nadređenih i podređenih, da bude regulator vrednosnih kriterija, Srbi su za vlastodršce imali Turke, koji ne samo da im nisu imponovali nego su s njima bili u višestrukom i neprestanom sukobu, ili su se nalazili ne u kmetskoj već u rajetinskoj potčinjenosti.
Zbog svega rečenog nije slučajno što je nas Srbe snašla i što nas snalazi, (kakoje zapazio Slobodan Drašković) “Jedna od najgorih nevolja koja može snaći jedan narod a to je da nema vođstva, nema odgovornih, nema čelnih (…), nema jednog čoveka ili nekoliko ljudi koji bi Srbe predstavljali (…)“.
Baš zato što dugo nismo imali, što i danas nemamo, društvenu elitu čija bi se reč slušala, nemamo jedinstvena nacionalna merila kakva postoje kod zapadnoevropskih naroda. Baš zato smo jednim delom Srbi, drugim Jugosloveni, trećim Crnogorci, četvrtim Muslimani, petim Makedonci, potom smo internacionalisti i kosmpoliti, četnici i partizani, komunisti i antikomunnsti, republikanci i monarhisti, autonomaši i antiautonomaši, teisti i ateisti i tako redom, u nedogled.
Imajući u vidu ovakvo stanje među Srbima, već je uočeno da kod nas “svako ima svoju posebnu filozofiju, sopstvena merila, svoje posebne račune“. Drugim rečima, naša merila najmanje su srpska, jer kod nas “niko nikog ne sluša, niko ne određuje, niko ne naređuje, niko ne izvršava“.
Takvi kakvi smo, nejedinstveni, razbijeni i međusobno zavađeni, mi nikome ne možemo biti i nismo uzor na koji se valja ugledati. Zbog toga i nemamo privlačne snage, ali ni otpornosti. Zato smo lakše asimilovani no što smo bili u stanju da druge asimilujemo. Na taj način smo lakše, brže i u većem broju postajali Hrvati, Albanci, muslimani no što su oni postajali Srbi. Zbog toga i spadamo u grupu naroda, kao što su, na primer, Jevreji i Jermeni koji su podložni masovnom uništavanju. Navikli da se borimo i ginemo za slobodu, mi nismo naučili da cenimo život onako kako ga cene drugi, kulturniji i civilizovaniji narodi. A kad sopstvene živote ne cenimo ni sami, zašto bi naše živote cenili oni koji nam ne žele dobro, kojima smetamo samom činjenicom što postojimo i što nastanjujemo one geografske prostore s kojih nas zbog etničke i verske čistote žele proterati?
Kad govorimo o teškim posledicama društvenog diskontinuiteta po duhovno jedinstvo našeg naroda, potrebno je ukazati na prekid društvenog razvoja do kojeg je došlo napadom Hitlerove Nemačke na Jugoslaviju i pobedom komunizma. Tim događajima i srpsko građansko društvo, poput feudalnog, sasečeno je u trenutku kad je trebalo da doživi pun uzlet. Nasilno presecanje građanskog kapitalističkog razvoja društva i surov obračun s tim društvom, posebno s njegovim vodećim slojem naneli su srpskom narodu teške udarce od kojih će se, po svemu sudeći, morati oporavljati tokom nekoliko generacija.
Tvorci novog tzv. besklasnog društva, nisu se zadovoljili samo fizičkim istrebljivanjem vodećeg građanskog sloja. Revolucionarno-klasnom brutalnošću oni su nametnuli potpuno nova merila ponašanja, morala, vrednosti, trudeći se da u svemu raskinu vezu s onim što je prethodilo i stvore čoveka novog kova, koji po shvatanjima neće ličiti na klasno žigosanog građanina ili bogatijeg uglednog seljaka proglašenog za kulaka. Potpun raskid sa starim vrednostima — građenim na istoriji, kulturi, religiji, tradiciji i stoletnom životnom iskustvu pokidao je sve dotad postojeće integrativne spone srpskog naroda i doveo do njegovog duhovnog rasula. U velikoj meri izgubili smo nacionalni identitet. Izgubili smo i onu slabašnu društvenu elitu koja bi, možda, bila sposobna da preuzme kormilo naroda i države. Izgubili smo patriotska osećanja. Postali smo povodljivi, snishodljivi i potkupljivi. Stekli smo inteligenciju koja nikada nije bila brojnija a manje kreativna, koja se znatnim delom otuđila od naroda dajući mu malo, a želeći da mu uzme sve. Duhovno razbijeni, mi danas ne znamo šta hoćemo i šta možemo. Kao posle svakog nevremena, nama je na površinu izbio talog koji zagušuje tok matice.
JUGOSLOVENSTVO KAO DEZINTEGRACIONI ČINILAC
Pred našim očima događa se nova seča srpske društvene elite. Zbog okolnosti u kojima se našla zemlja, na stotine hiljada najškolovanijih i najkreativnijih stanovnika napustilo je domovnnu za sva vremena, ili na duže rokove. Kako je sasecanje našeg društva periodično, teško je oteti se uverenju da ti ritmovi nisu uslovljeni i geopolitičkim položajem.
Da bismo se oslobodili taloga, da bismo znali koji su naši putevi i ciljevi, da ne bismo ponavljali greške koje su nas skupo stajale, kao kolektiv moramo biti svesni najbitnijih istorijskih činjenica koje su nas učinile ovakvima kakvi jesmo. Moramo sebe dobro upoznati sa svim vrlinama, o kojima ovde namerno neću ništa reći ali i s brojnnm manama.
Jugoslovenska ideja, jugoslovenska politika i Jugoslavija kao država, kako prva tako i druga, razorno su delovale na duhovno jedinstvo srpskog naroda. Srbi su prihvatili jugoslovensku ideju i zalagali se za politiku zasnovanu na toj ideji, uvereni da je to najbolji i najbezbedniji put ne samo za njih već i za ostale jugoslovenske narode, na osnovu koje mogu izgraditi državu u kojoj će živeti zajedno. Zbog takvih namera Srbi su se lako odricali svoje nacionalne posebnosti, uvereni da će slično njima činiti i ostali partneri u jugoslovenskoj državnoj zajednici. Obavljena ispitivanja pokazuju da su Srbi, u svim krajevima bivše Jugoslavije, najviše, najbrže i u najvećem broju postali Jugosloveni, da ostali jugoslovenski partneri ni približno Srbima nisu bili spremni da se odreknu svoje nacionalne posebnosti za ljubav jugoslovenskog imena, jugoslovenske ideje i Jugoslavije.
Jugoslovenska ideja i politika, i Jugoslavija kao država, tako su postale podesan instrument za rasrbljavanje, lako otpadanje od srpskog korena i stabla, ali i brzo utapanje u neko drugo nacionalno tkivo, posebno hrvatsko i muslimansko.
Pored toga što je jugoslovenstvo biološki iscrpljivalo i slabilo Srpstvo, ono je na našu naciju delovalo kao moćan dezintegracioni činilac. Za mnoge Srbe, pristalice jugoslovenskog opredeljenja, ideja jugoslovenstva bila je primarna. Srpska misao za njih ne samo da je bila kao nevažna odbacivana, već je i demonizovana kao opasna, neprijateljska, ona koja preti i ugrožava. Tako je jugoslovenstvo samo po sebi za Srbe postalo razorno, jer su se oni, takvi kakvi su, isključivi i borbeni, u opredeljenjima za i protiv njega, međusobno pocepali i sukobili.
OPASNOSTI MONDIJALIZMA
Znatan doprinos duhovnom razbijanju srpskog naroda dao je komunistički internacionalizam. Poput jugoslovenske ideje, i ideja internacionalizma privukla je znatan deo Srba na svim prostorima bivše Jugoslavije. Stoga što je srpska nacija od Kominterne i Komunističke partije Jugoslavije bila proglašena za “ugnjetačku“ i “hegemonističku“, srpski komunisti su, za razliku od ostalih komunista, koji su prpadali tzv. “’ugnjetenim nacijama“, najlakše, najbrže i najbezbolnije prihvatali ideju nnternacionalizma. To nisu činili samo zbog istinske nacionalne širine, već u prvom redu zato što su želeli da iskažu svoju partijsko-političku pravovernost, što su osećali potrebu da se od nje, kao pripadnici žigosane nacije, distanciraju i pobegnu. Bežanjem od sopstvenih korena i stupanjem pod barjak internacionalizma, srpski komunisti su hteli da skinu sa sebe “ljagu“ koju nisu stekli nekim svojim činjenjem ili nečinjenjem ili nekom svojom krivicom, već rođenjem. U svakom slučaju, komunistički internacionalizam u srpskoj sredini širio se poput zaraze. On je postao deo jedne snažne i opsenjujuće ideologije, a potom i vladajućeg sistema. Postalo je ne samo pomodno već i poželjno odreći se sopstvene nacije i proglasiti se internacionalistom. Zavisno od stava prema ideji internacionalizma u dobroj meri bila je i ocena o tome da li je neko “napredan“ ili “nazadan“. “Naprednima“ je bila obezbeđena karijera pa je tako i svojevrsnom korupcijom jačala ideja internacionalizma u srpskoj sredini na račun Srpstva koje je slabilo. Prividno niža svest, nacionalna, zamenjena je jednom prividno višom svešću, internacionalnom. Nacionalni ideal je poništen jednim internacionalnim idealom.
Tokom 19. i početkom 20. veka ulagali su višestruke napore svi odgovorni činioci države i društva da se prevaziđu, smanje i nestanu istorijski stečene razlike među Srbima rasejanim po širokom području Balkana da se oni što više međusobno približe i duhovno postanu jedinstveni. U ratnom periodu (1941—1945), a naročito u posleratnom, do danas procesi su išli, i još uvek idu, u obrnutom smeru. Činjeno je sve da se srpski narod duhovno razbije i razjedini, da se biološka veza obezvredi, a njoj nasuprot ojača veza po klasnoj, ideološkoj i partijskoj pripadnosti. Već sam rekao da su kao droga delovali razorno na duhovno jedinstvo Srba komunistički internacionalizam i od države i vladajuće partije forsirani jugoslavizam. Tih opijuma nismo se još oslobodili a već nam je stigla nova droga oličena u mondijalizmu. Kao što je komunistički internacionalizam proglašavan za progresivnu i elitnu misao — tako se danas mondijalističke ideje predstavljaju kao ideje budućnosti najnaprednijeg i najcivilizovanijeg dela čovečanstva. Te ideje, pogubne za duhovno jedinstvo Srba, imaju moćnu moralnu i materijalnu podršku inostranstva, a slabu otpornu moć unutar naše države, tim slabiju što se pristalice ideja komunističkog internacionalizma i jugoslavizma u mnogo čemu podudaraju sa mondijalistima u ignoraciji, nebrizi, pa čak i u odioznosti prema srpskoj naciji.
Donedavni predsednik francuske vlade, Eduar Baladir, u svojoj knjnzi “Mode i ubeđenja,“ kritički se osvrnuo na mondijalizam u srcu Evrope. O tome je, između ostalog, napisao: “Sa ljudskog stanovišta, a to će reći sa stanovišta vekova koji dolaze, nacije će ostati bitna činjenica internacionalnog života. Već dugo vremena pokušavaju nas uveravati da je reč o fenomenu koji pripada prošlosti. Da organizacnja ljudskog društva ne mora više počivati na naciji, koja je primitivno optužena kao nešto dekadentno, nešto što će internacionalizam, socijalizam i regionalizam u potpunosti zameniti…“ Ako Baladir može tako da misli i ocenjuje značaj nacije, iz Pariza, sa stanovišta razvoja koje je dostiglo francusko društvo, onda se sa puno razloga može postaviti pitanje zašto naši pomodni internacnonalisti, kakvi su mondijalisti, na stepenu razvoja našeg društva, koje se ne može meriti sa francuskim, i sa okruženjem koje imamo, žele da zbrišu srpsku naciju? Kako to da se oni, ako vode računa o narodu i zemlji čiji su pripadnici i državljani, ne zapitaju, zašto se i nama susedni narodi ne opredeljuju za, kako ga naziva Baladir, pomodni internacnonalizam? Tu nama susedni narodi, naprotiv, kao i svi vodeći narodi Evrope, pridaju dužno poštovanje i značaj svojim nacijama, a mi se spremno i raskalašno odričemo svojih korena, iako je nzvesno da je to samoubilački put, put koji vodi zatiranju. Ako je to tako, a izvesno je da jeste, onda se postavlja pitanje kome služe mondijalisti? Možda ne bi bilo pogrešno odgovore na ovo pitanje potražiti u ustanovama iz inostranstva koje finansijski stoje iza svih akcija duhovnog razbijanja srpskog naroda, nudeći mu, poput beskrupuloznih dilera, najopasnije droge, posle čijeg korišćenja nema povratka zdravom životu.
U poslednjih nekoliko godina, neodgovornost i nemar prema duhovnom jedinstvu srpskog naroda pokazala je partija na vlasti. Od partije koja je verbalno, često i prenaglašeno, svoju politiku gradila na nacionalnim osnovama, ona se, posle povezivanja s jugoslovenskom levicom, pretvorila u organizaciju s neodređenim i anemičnim nacionalnim ciljevima. Sve to skupa, u situaciji ratnih poraza, gubitaka teritorija, masovnog izbeglištva, široko rasprostranjene demonizacije, ekonomskih sankcija, opšteg osiromašenja, lopovluka i kriminala, deluje deprimirajuće i uveliko dezorijentiše šire slojeve naroda, koji u materijalnoj bedi jedva egzistiraju.
Duhovno razbijen, sa poljuljanom i oslabljenom nacionalnom svešću a ojačalim regionalnim i partikularnim osećanjima, srpski narod izgubio je otpornu moć. On je do te mere zbunjen da ne zna šta je patriotizam, šta nacionalizam a šta šovinizam. Nisu retki slučajevi da se pri samoj nacionalnoj identifikaciji, pri samom pomenu o srpskoj pripadnosti, ljudi odmah pravdaju da “jesu Srbi al nisu nacionalisti“. Srbima je jednom perfidnom i duboko smišljenom antisrpskom politikom utisnut žig opakih nacionalista. Dugo vremena, između dva svetska rata, cilj čitavog obrazovnog sistema bio je da neguje jugoslovenski patriotizam, najpre na temelju nacionalnog a potom i državnog unitarizma. Posle Drugog svetskog rata negovan je socijalistički i samoupravni patriotizam.
O sopstvenoj naciji srpski đaci u osnovnim i srednjim školama saznavali su više o “velikosrpskim težnjama“, “Velikoj Srbiji“ i “srpskom hegemonizmu“ nego o svetlim trenucima borbe svog naroda. Zbog takvog, skroz pogrešnog, antisrpskog vaspitanja, mnoge generacije đaka izašle su iz škola s trajno oštećenim osećanjem nacionalne pripadnosti, s okrnjenom svešću o duhovnom jedinstvu srpskog naroda. U obrazovnom sistemu ponešto se izmenilo ali ne toliko da bi iz naših škola izlazili ljudi s jasnim znanjima, ponosni što pripadaju jednom malom ali poštovanja vrednom narodu. Ako se želi ojačati nacionalna svest i reafirmisati duhovno jedinstvo našeg naroda, ideologizovani i politizovani obrazovni sistem mora pretrpeti temeljne izmene.
Obrazovni sistem nije jedini krivac za našu nisku nacionalnu svest i prigušeno osećanje duhovnog jedinstva. Za to glavnu krivicu snosi zvanična politika, kako ona za vlade Josipa Broza, tako i politike koje su sledile posle njegovog odlaska. Sasvim je prirodno da sve što je preterano, žestoko, izazovno i netrpeljivo ne samo da nije dobro već je štetno i opasno. Prema tome, svaki nacionalizam koji dobija osobine šovinizma, bez obzira na to gde se pojavi, morao bi biti obuzdavan i suzbijan. Međutim, mi Srbi, zbog sklonosti da u svemu preterujemo, u obračunu s ekskluzivizmom i šovinizmom, ugušili smo i zdravo nacionalno i patriotsko osećanje. Nismo imali mere u ocenama i procenama šta je Srpstvo; šta je srpski patriotizam i srpsko rodoljublje, šta su srpska istorija, tradicija i kultura. Sve smo to, olako, nedotupavno i grubo odbacivali i žigosali kao srpski nacionalizam i šovinizam. Apsolutna prednost svugde je davana klasnoj svesti, partijskoj pripadnosti, ideološko-socijalističkoj samoupravnoj opredeljenosti, najnovijoj istoriji koja se ticala narodnooslobodilačkog rata i narodnooslobodilačke borbe, tzv. bratstvu i jedinstvu a potom zajedništvu s ostalim narodima i narodnostima bivše Jugoslavije. Rezultat tog preterivanja i zastranjivanja, posmatran sa stanovišta srpskog patriotizma i duhovnog jedinstva više je nego porazan. Za razliku od svih ostalih naroda bivše Jugoslavije, Srbi su, kako sam već rekao, najlakše i najbrže postajali Jugosloveni. Oni su bili najmanje otporni, jer su se najlakše pretapali i utapali u druge nacije i najmasovnije transformisali u novokomponovane nacije.
TREĆA JUGOSLAVIJA ILI SRPSKA DRŽAVA
Politički sistemi prožeti ekskluzivnom levom ideologijom naneli su štetu duhovnom jedinstvu našeg naroda. Pobednici u ratu i revoluciji obračunali su se s pripadnicima poražene strane brutalnim metodama klasno-revolucionarne borbe. Nacija je ne samo raspolućena već i teško antagonizovana. Bilo je nade da će vreme i opasnosti koje su zapretile Srbima u trenucima kriza i raspada Jugoslavije delovati lekovito, da će ublažiti međusobne sukobe i smanjiti tenzije, da će razum nadvladati strasti. Međutim, bile su to samo želje dobronamernih, mržnjom neopterećenih istinskih patriota, kojima nije stalo do ovih ili onih grupnih, već globalnih nacionalnih interesa. Umesto duhovnog objedinjavanja, nacionalnog sabiranja i okupljanja, ponovo se začuo borbeni poklič: nema pomirenja i neće ga biti ni za stotinu godina, ni za hiljadu godina. Na tako kratkovido plitkoumno razmišljanje, suprotstavljena strana, željna revanša, uzvratila je nimalo razboritim usklikom “Bando crvena!“ Tako su nam ponovo došli na scenu partizani i četnici, petokraka i kokarda, ideološki simboli surovog građanskog obračuna. Umesto da su ti simboli i taj nesrećni građanski obračun postali predmet istorijskog izučavanja, oni su ponovo postali predmeti nacionalnog raskola i mogućeg krvavog sukoba. Odgovornost za vraćanje na staro, već viđeno, stanje snose obe strane, ali više oni koji su na vlasti nego oni u opoziciji. Očigledno je da dobre volje i mudrosti nije bilo ni na jednoj strani. Vlastodršci su po svaku cenu i svim raspoloživim sredstvima želeli da sačuvaju vlast i da se ponašaju kao pobednici, koji su nepomirljivi i neporecivi. To, u mnogočemu bahato i primitivno ponašanje, umišljanje da je jednom postignuta pobeda večna, delovalo je izazovno, pa nije slučajno što je u ovom trenutku duhovno jedinstvo samo željeni cilj onih koji uviđaju svu tragediju nesrećno sukobljenih a bolesno ambicioznih i zakrvljenih suparnika. Za temu o kojoj raspravljam nije bitno ko je prvi obnovio sukob, ko je više a ko manje kriv za tako netrpeljivo ideološko, politički i stranačko konfrontiranje. Istorija će o tome dati svoj sud. Bitno je da sukob postoji, da se ne smiruje, već, na protiv, iz dana u dan raste i preti krvavim obračunom.
Duhovno jedinstvo srpskog naroda veoma je razoreno dugogodišnjim militantnim komunističkim ateizmom. Jedan deo naroda se, pod pritiskom, iz oportunizma ili uverenja, priklonio zvaničnoj ateističkoj politici a drugi je ostao privržen svojoj crkvi i svojoj veri. Tako je i po verskoj osnovi naprslo nacionalno jedinstvo. Ono ne bi bilo toliko bolno da između jedne i druge strane postoji više uzajamnog poštovanja, manje izazovnog primitivizma i rigidnosti. Kako to nije slučaj, nacija je, po osnovi ateizma i teizma, ozbiljno pocepana. U svoje vreme, naročito tokom 19. veka, Srpska pravoslavna crkva duhovno je objedinjavala naciju po verskoj — pravoslavnoj osnovi, jer je Srbe identifikovala po verskoj pripadnosti. Zbog toga su od srpstva otpadali pripadnici katoličke i muslimanske veroispovesti. Osim ne tako retkih izuzetaka, kakvih je bilo, Srbe su po pravilu činili samo pripadnici pravoslavne veroispovesti. Ako su se Srbi “spasli“ deobe po verskoj osnovi, nisu uspeli da se odupru deobi po osnovi ateizma i teizma. Ta deoba, ako se kultiviše, ako se ne shvati i ne prihvati osnovno ljudsko pravo na slobodu savesti, može u određenom trenutku postati kamen spoticanja unutar srpskog naroda.
Ozbiljno pitanje, koje može da izazove nepotrebne nacionalne potrese, je pitanje oblika državnog uređenja. Jedan deo naroda je za republiku, drugi za monarhiju. Tenzije zbog rata rastu, strasti se raspaljuju i ako se ovako nastavi gotovo je sigurno da ćemo se uskoro deliti na republikance i monarhiste, koji će, u skladu sa našim nesrećnim adetima, ukrstiti koplja. Raskol koji je na pomolu treba kanalisati u mirne tokove i omogućiti narodu da se, u pogodnom trenutku, referendumom izjasni da li želi monarhiju ili republiku.
Nesporazumi unutar našeg naroda postoje oko toga da li je posle razbijanja druge Jugoslavije trebalo stvarati treću, ili je, umesto nje trebalo obrazovati srpsku državu. Sa tim u vezi nesaglasnosti postoje i oko toga da li naša država treba da bude nacionalna ili građanska, kao da nacionalna država ne može u isto vreme biti i građanska.
Poslednji nesrećni rat sa tragičnim posledicama, iznuđena blokada na Drini, posebno ideološko-politička propaganda vođena iz Beograda protiv Srba u Republici Srpskoj i njenog rukovodstva, delovali su pogubno po duhovno jedinstvo našeg naroda. Isto tako, razorno deluje odnos naše vlasti prema izbeglicama i izbegličkom pitanju. Istina je da većina naroda živi u siromaštvu, ali država se nije dovoljno, na odgovarajući i pametan način, pobrinula da se siromaštvo podeli, da se beskućnici ne osećaju kao nezvani gosti, kao građani bez elementarnih građanskih prava, kao apatridi u sopstvenoj domovini. Izgubivši ognjišta. izbeglice su, sasvim prirodno, potražile utočište u Srbiji, a Srbija ih nije dočekala kao majka, već kao maćeha. Ponela se prema njima kao prema krivcima, a ne kao prema unesrećenim žrtvama. Time im je zadala nove rane, teško zalečive, iza kojih ostaju neuklonjivi ožiljci. Tih ožiljaka nije bilo posle nesrećne bežanije 1941—1945. godine, kada se Srbija nalazila pod okupacijom i u materijalnim nedaćama gorim od ovih koje nas danas pritiskaju. Duhovno jedinstvo ne može se graditi političkim floskulama, nepromišljenim potezima i uvredljivim izjavama, ksenofobičnim ponašanjem i tvrdičlukom. Ono se gradi dobro osmišljenimm kulturno-prosvetnim, društvenim, ekonomskim i političkim projektima i akcijama, kao i nesebičnim materijalnim ulaganjem. U slučaju sa izbeglicama, i kad je bilo dobre volje, bilo je malo mudrosti a mnogo improvizacija, ružnog politikanstva i šarlatanstva.
Ovom tekstu nije zadatak da bilo koga osuđuje, niti oslobađa odgovornosti. Njime sam izneo svoje viđenje stanja našeg duhovnog jedinstva sa željom da, neopterećen bilo kakvim ideologijama ili partijskim pripadnostima, ukažem na probleme, kako bi bili uklonjeni, ili, bar, ublaženi. Moguće je da neka od pitanja nisam postavio kako valja, a da sam, izvesna, zanemario i zaobišao. U svakom slučaju, to nisam učinio svesno. Usudio sam se javno da iskažem ono što mislim o jednom, po mom shvatanju, izuzetno važnom pitanju za našu naciju i državu. Učinio sam to stoga što sam uveren da nismo toliko brojni i jaki da bismo imali pravo na suludo rastakanje snaga kojima raspolažemo. Nemam iluzija da ću ovim pisanjem zalečiti staru srpsku boljku koja se naziva nesloga i deoba, ali njime želim da podstaknem sve dobronamerne i one koji umeju da misle da se angažuju, i, koliko mogu, doprinesu što tešnjem povezivanju našeg naroda, kako bi porasla njegova otporna snaga prema svima neprijateljskim naletima, dolazili oni spolja ili iznutra. Ako Srbi ne reše suštinska pitanja koja se tiču njihovog duhovnog jedinstva, sa sigurnošću se može reći da napretka neće biti, da im tada neće biti potrebni spoljašnji neprijatelji, već da će oni sami sebe dovoljno zavezati u nerazmrsivo klupko, iz kojeg neće uspeti da se ispetljaju u doglednoj budućnosti.
Akademik Prof. Dr. Vasilije Dj. Krestić