VELIBOR MIHIĆ: PTIC I PTICA

(Književna minijatura)

Nema, tu, mnogo da se priča. A i da ima, sažeo bih jer, u protivnom, ne bi bila minijatura već, možda, zapis, notica, beleška/zabeleška i sl., zato, nek tako ostane…

Čekaju me, svakog jutra, već mesecima!

Više se ne sećam kako je počelo i ko je od njih dvoje započeo „druženje“, samo kad su mi oboje pred očima, razlikujem ih. Ujutro im dam „zalogaj“ hrane, oni ga podele, i to je sve!…

On je ptic – a ona je ptica…

Kad su zajedno, primetim da je on malo veći, a kad su odvojeno, retko, ne znam, pa, tako, ne znam ni da li mi je pred očima ptic ili ptica…

Ko su, kako se zovu, ove dve moje ptice, drage-predrage, takođe ne znam. Da li su gačac i gačica, vran i vrana… odnosno, gavran i gavranica… ne znam odgovor. Znam, samo, da se ponavlja jedan isti scenario: on kljunom uzme komadić hrane i stavlja joj u njen kljun – jer ona neće da se sagne, da sama uzme delić tog „zalogaja“ koji im bacim na zemlju. Zašto, nije mi jasno. Svašta sam pomišljao: da joj je povređena kičma, da joj je oslabio vrat, da, čak, ne vidi, ali… kako bi letela, slepa, to je nemoguće, tek, ptica neće sama da uzme ni mrvu, čeka da joj ptic stavi u usta, tj., u njen poluotvoren kljun!… (Poluotvoren… da nije, tu, odgovor?)…

Desi se da ih, nekog jutra, nema, izostanu. Okrećem se, osvrćem levo-desno, tražim ih po drveću… i tog dana, ako ih ne nahranim, osećam se jadno, malaksalo i kao bez nade, sve se bojim da im se nešto desilo pa ih nema…

A sutra… gle!… nadlete mi iznad glave, bešumno, veselo, s mnogo pažnje i postave se na obližnje drvo: čekaju…

Ptic i ptica… I danas su bili, i sutra će!…

Ali, najgore od sveg, desiće se, znam: jednog jutra, izostaću, ja…

Video-prilog

NjIH ČETVORO I JEDNO GNEZDO

Rooks at the nest with young, trajanje: 2:30 minuta

Klikni, dole: