Веселинка Стојковић: Висине

Веселинка Стојковић

ВИСИНЕ

 

У сну није као по дану.

У сну си на брду

а брда иду у недоглед

и свуда су наоколо.

На њих се стиже лако:

подигне те нешто неосетно,

у трен.

Само јавиш драгима доле

да си стигао.

У сну су поља и горе од сунца,

од светлости, бескрајне, меке;

и у сенкама je бескрај и мекоћа.

У сну је све у висинама.

 

У сну људи имају друга лица,

од љубави, од доброте;

нема буке, уздаха, прекора,

нема гужви, саплитања.

У сну је све нежно и речито,

топло, јасно и драго

као у пролеће, у рано лето.

У сну си исти а други,

ведар и лак.

Траве, валови, куће, бескрај,

срећа, небо – све је друкчије.

У сну су висине.

У сну је дан.

 

Да ли нам душе тамо стижу

када се одавде селе?

 

(Сан. Врање, 9. фебруар 2015;

након 3 године од једног

мучног болничког дана

у Београду – 9. фебруара 2012.

Исти заспали час,

исти вечерњи час буђења.)