Мирослав Б. Душанић
Скица за портрет наших предака
Ђура Јакшић, „Ноћна стража“
Наши преци су вијековима навикавани на невоље
И којекакве пометње, на збјегове, потопе, смакове
и ратове
Они су стријељани, вјешани, пробадани, клани
И бацани у шкрапе, јаме и вртаче
Зла времена су тутњала равницом, и бријегом,
и долом
И није било стазе на којој није капао зној или
текла њихова крв
Нешто од тога је остало записано у рукописима
Али онај већи дио, онај мучнији, је прећуткиван
Јер су ћутали, јер су дисали и уздисали нечујно и
кришом
Страх су одгонили враџбинама и окултним
радњама
И гурали зло у бездан и заборав, а када ни то није
помогло
Зло вријеме нису помињали, као да га није ни било
Нерадо су га преносили на оне који тек долазе
Ко зна из којих разлога, можда из неког притајеног
поноса
А можда им је било јако битно да сузе остану
прикривене
Да се нараштаји не обесхрабе на путу ка сутра
Чекајући на сунчевој јари и у хладним ноћима
глас с Неба
Наши преци су себе пред Богом заборављали
Или намјерно запостављали
Па и онда када се Спаситељ није оглашавао,
нити долазио
Нису посумњали у његово постојање
Него су даноноћно вјежбали њежност све до
упокојења
А нарочито приврженост ка миру и љубави
У њиховим молитвама помињали су само нова
покољења
И нису посустали, чак ни онда када су им ножеви
били под грлом
Наши преци су изнад свега цијенили слободу
Мада су је веома ријетко посједовали
Она их је увијек мимоилазила и остављала на
цједилу и у црнини
Тада су у самоодбрани дизали буне,
Хитри као муње оглашавали су се страсно и
громогласно,
Али и поред тога остали су људи, који нам као
светионици
Или најсвјетлије звијезде на пространом небу
Неуморно освјетљавају просторе и путе
Наши преци су и много више од тога што смо
у стању да опишемо
Они су чаробна бића изван нама познате
свакодневице
Вилини коњици из неке друге загонетне
димензије,
Вилине косице, крошњасти храстови, пустињски
пелини
И перунике, чуваркуће, воденице, тајна скровишта,
Топла станишта и оазе са дубоким бунарима, и
извориштима
Са којих још и данас перемо лица и гасимо жеђ
(Само они добро упућени у обичаје и традицију
У необријаним лицима и црним одорама препознају
нашу злу коб)