BAJKA O VILAMA
Imena svih kontinenata su ženskog roda. Osim jednog. I to nije slučajno, kao ni to da ovo i ne važi u svim jezicima kojima danas govore ljudi.
Oni mudraci, gospodari istine iz Bajke o šumi, morali su da potope zauvek mesto Principovog preobražaja. Od tog njihovog moranja, pričaju ljudi, postala je taština. A potapanjem bi se zatrlo sve, pa i istina. Naravno da to nije moguće, inače ni mi danas ne bi bili istina.
Ona dva stabla, iznikla iz grudi Žene, prestala su da rastu onog dana kada se izvor svetla potpuno prigušio. Međutim, hodočašće nije prestalo. Iz svih pravaca su i dalje stizali željni svetlosti, one silnije od Sunca. Kada bi i dosegli usahlo mesto izvora, nisu se mirili sa činjenicom da svetla više nema. Kažu, iz tog nemirenja nastala je vera. Tako kažu.
U to doba, ljudi su se prvi put podelili. Hodočasnici koji su imali hrabrosti da pogledaju u oči Žene, koji su imali želju da shvate izvor istine, pa i onda kada su napustili mesto postanja, pre svog povratka u zavičaj okupljali su se ispod listopadnog drveta. Oni ostali, pratioci prvih, oni koji su uvek bar jedan korak iza, željni bezbednog mesta, čuvari senki onih prvih, okupljali su se ispod zimzelenog drveta. Tu, ispod stabala, prvi su uzdisali. Oni drugi jeli su njihove uzdahe. Prvi su se ushićeno divili, drugi su žedno pili prosuto divljenje. Prvi su razmišljali, naglas i jako, drugi su krali te misli, sve za neke, kako kažu, crne dane.
Od prve grupe ljudi nastala su plemena u čijim su jezicima svi kontinenti ženskog roda, osim jednog. Ostali narodi, koji i dan danas muški kontinent, Antarktik, zovu ženskim imenom, Antartctica, nastali su od druge grupe ljudi.
Krošnje drveća prve šume, ona dva stabla iznikla iz grudi Principa, Žene, jedino znaju kako je nastala svađa. A nastala je, otprilike, ovako:
Ljudi prve grupe, oni ispod listopadnog drveta, izgladneli od uzdaha, ožedneli od divljenja, pred povratak u zavičaj krepili su se voćem koje je padalo sa njihovog stabla. Oni drugi mogli su brati samo šišarke, ali nisu to činili. Trpeli su svoju sitost i napitost, kažu, do mučnine i povraćanja. Po njihovoj trpnji često su padale šišarke, a od zvukova koji su nastajali od te čudne kiše, kažu, nastala je dosada.
U neko doba, baš onda kad je svetlost iz Ženinih očiju usahla, listopadno drvo prestalo je da rađa. To je ljude prve grupe nateralo da probaju da utole glad i žeđ šišarkama. Ali druga grupa ljudi, sa nevericom je gledala kako polako nestaju zvuci njihove čudne kiše. Uplašeni za svoju dosadu, po prvi put su počeli da misle. Iz tih misli nastala je ideja, rešili su da obore svoje zimzeleno drvo. Napravili bi brod, za njega zakačili ostrvo postanja i otpolovili, na neko bolje mesto, gde bi se uspostavio prethodni poredak. Kada su svoju ideju saopštili prvoj grupi ljudi, prvo je zavladao muk, od koga je, kako kažu, i nastala potpuna tišina. Kažu da je tišina osnov svake svađe. Tišinu je prekinuo najgladniji iz prve grupe: „Kuda?“. Iz njegovog pitanja, kako kažu, kasnije su nastala sva ljudska pitanja.
Najsitiji iz druge grupe ljudi, stao je između dva stabla, okrenuo se ka mestu iz kog je do skoro izbijala čarobna svetlost, pružio ruku pred sebe i rekao:“Ovuda!“ Najgladniji je odmah uzvratio:“Zašto?“. Brzo je stigao odgovor:“Zato!“ Nakon toga, svi su progovorili, svako je počeo da troši muk, i tako je rođena svađa.
Ljudi nisu mogli da se dogovore. Ali imali su sreće da su se zatekli na mestu postanja. Niko dugo nije primećivao jednu devojčicu koja je skupljala lišće listopadnog drveta i šišarke zimzelenog. Samo ona nije učestvovala u svađi. Niko u stvari nije ni znao čija je, sa kim je došla.
Do kolena je ušla u Pantalasu, i naizmenično na vodu polagala, prvo list, a potom šišarku. Kako bi joj se ruka odvajala od lista, on bi zaplovio, noseći u sebi zrak svetla. Slično bi bilo i sa šišarkom, jedino što bi svetlo probijalo iz njene unutrašnjosti. Zato kažu da uvek postoje dve istine, jedna je otvorena, a druga zatvorena. Samo jedna istina koja nije podeljena, onako kao i narodi, ljudi, to je ona o poreklu te devojčice. Kažu, ona je došla iz utrobe Žene, donoseći usahlo svetlo nazad. Kažu, to je Princip hteo da pokaže put.
Od te devojčice potiču sve vile. A neki kažu, i nevinost. Ko zna? Jedno je sigurno. Prva grupa ljudi prevukla je ostrvo postanja na jug. Ono i danas pluta iznad vode. Oni ga zovu muškim imenom. Oni se nikad nisu odrekli Principa. Druga grupa ljudi je odvukla ostrvo postanja na sever. Tamo su ga sakrili ispod površine vode. Tamo je ono u stalnoj senci koju mu prave svi ostali kontinenti, stalno se smenjujući na toj dužnosti.
I niko ne zna kako jedno ostrvo može biti na dva mesta u isto vreme. Niko osim vodene vile.