Gluvo doba – Preci i naslednici, deca janičari i danak u krvi

 

SRPSKI DANAK U KRVI DANAS

Naši preci su nam dali i podarili život ali ne i pamet. Otuda naši naslednici ponovo postaju deca janičari

 

Radjaj majko danak u krvi, spremaj oče decu da ti budu janičari.

Nekada su Turci uzmali danak u krvi, decu su odvodili u janičare, danas to radi zapadna Evropa, Amerika, Australija. Otmu dete i pretvore ga u janičara, vojnika najamnika. Deca janičari su posle kao odrasli vojnici, bili oni koji su nas najviše kinjili, koji su progonili svoj narod. I tako, uzimali su nam decu da postanu njihovi a ne da budu naši i naš ponos. Preci naši se u grobu prevrću i na nebu plaču gledajući kako danas deca očeva komunizma nestaju po bespućima sveta. Kako su radili bezbožnici, tako su im se i koreni zatrli. Njihova deca i unuci će biti amerikanci, nemci, skandinavci, australijanci, i sutra možda budu ratovali protiv sopstvenog naroda kao janičari.

Naše nasledje, sinovi i kćeri ove zemlje postaju deca janičari zato što su im se preci i roditelji obezbožili.

Deca istinskih hrišćana ne idu u inostranstvo, oni nasledjuju svoju očevinu i na njoj ostaju. Naravno, to nije apsolutno tačno, jer ovi prostori su promenljivi, seobe su stalne usled ratova i sukoba, životne okolnosti, karijera, škola, napredovanje pozovu nekada nekoga u strane zemlje, a nekada i sam Gospod Bog uputi nekoga u druge zemlje iz samo njemu znanih razloga. Ali mi sada govorimo o opštoj pomami da se deca što pre šalju u inostranstvo gde će živeti bolje, lepše i dostojanstvenije. Jer, ovde je sve tako loše, a tamo je toliko bolje, da naši mladi prinčevi i princeze svakako moraju da odu, da nadju parče svoje materijalne sreće. O duhovnom životu niko više i ne vodi računa, a kamoli o precima. Mamon je obuzeo roditelje i decu da moraju sve da imaju, po svaku cenu. Nema veze što će kuće i grobovi naših predaka zapusteti. Oni su odslužili svoje – misle mladi, sad je na nas red da pokažemo svoju pamet i zaslužimo slavu.

Ko veruje u Boga i živi hrišćanski, retko kad pomisli da pošalje dete u inostranstvo da tamo živi. On sluša pouke svetitelja o pravednom i bogougodnom životu. Zato su njemu putevi i u ovoj, kao i u svakoj drugoj zemlji poravnati. Njemu sam Gospod Bog pomaže. Njemu Bogorodica pomaže i prekriva ga svojim pokrovom. Za njega se svetitelji zauzimaju. Njemu sveti preci sa nebesa pomažu.

Zato oni sadašnji roditelji koji ne veruju u Gospoda ili veruju u razna druga božanstva, uvezena iz celog sveta, oni gledaju da svoju decu udome tamo gde će im po njima biti bolje, lepše, mirnije, uzvišenije. Svaki roditelj misli o svojoj deci, to je prirodno stanje uma i duše, ali malo ko duhovno razmišlja o svom nasledju, da li će mu deca biti janičari ili nastavak njihovih korena i korena predaka, koji leže duboko u prošlosti. Jer, da nije bilo naših predaka, ne bi bilo ni nas danas. Oni su bili dobra loza, izdržljiva, plodnosna, bogougodna. Da nisu bili Gospodu po volji, ne bi bilo ni nas danas. Ali nam oni nisu mogli preneti duhovnu pamet, da verujemo u Boga u koga su i oni verovali, da slušamo Njegove zapovesti jer su ih i oni slušali, da će nam to održati lozu. Mi sami moramo da dodjemo do Bogopoznanja a Bog će nam pomoći, jer ako poštujemo svoje pretke od kojih smo došli na svet, poštujemo i Njega koji nas je stvorio. Mnogo je važna ta duhovna vertikala, ko je ima opstaje, ko je nema nestaje.

Zato se našim precima mora stalno odavati počast, praviti pomen i uznositi molitve Gospodu za njihovo bivstvovanje na nebesima. Tada će i nama i našoj deci doći blagoslov sa neba i niko neće ići u strane zemlje da dopunjava i popravlja njihov DNK materijal.

Ko poštuje Boga i veru pravoslavnu, svoje pretke i duhovni poredak, njemu se otvaraju vrata ovoga i svakoga drugoga sveta, njemu se putevi poravnavaju i tom domu dobro ide i u ovoj i u svakoj drugoj zemlji. Otuda blagoslov prati sve one pobožne i blagočestive porodice i ljude, i otuda se gubi korenje i kidaju veze onih porodica i domova koji se okrenuše od svojih predaka, svoje vere i svojih korena. Oni postaju danak u krvi koji drugi uzeše. A da su deca komunizma obezboženi ljudi, to je svima jasno, kao što je i jasno da je njihovo nasledje rasejano po svetu i da nije više ni njihovo a ni naše. Istrebili su sami svoje seme, jer kako su radili takva im je i plata. Sad sami i napušteni tuguju, ostavljeni od svoje dece, zaboravivši na radost kada su decu u svet slali po bolji život. Deca su se možda i materijalno snašla ali se sreća nije našla u roditeljskom domu, ostade pust i jalov.

Pogledajte samo generacije unazad i koliko se stotina hiljada novovekovne dece janičara iselilo i koliko njih će se još iseliti. To vam je i slika razmera neverujuće Srbije.

To je tako teška tema. Uznemirujuća. Slojevita i kompleksna. Od ekonomskih, društvenih, kulturnih uzroka koji prouzrokuju da deca postaju novi janičari, da roditelji svoju decu sa radošću šalju napolje, do toga kako naša elita o svemu tome ne vodi ni najmanje računa, jer je ona sama obezbožena do srži. Elita i ljudi koji se smeju veri, psuju Crkvu i Boga, koji veruju u paganske obmane ili samo u materijalno bogat život praznine, koji svoje roditelje ostavljaju po bolnicama da umiru u samoći, koji se ne sećaju ni svojih predaka a ni ne mole se za njih, svi oni postaju žrtve stihije i očaja. Očaja i histerije da se po svaku cenu živi bolje.

Zato mi plaćamo danak u krvi, zato naši najmiliji odlaze i postaju deca janičari u nekom belom svetu.

 

Š.V.

 

Biblija – Jevandjelje po Mateji, glava 13.

 

1 I onaj dan izišavši Isus iz kuće seđaše kraj mora.

² I sabraše se oko Njega ljudi mnogi, tako da mora ući u lađu i sesti; a narod sav stajaše po bregu.

³ I On im kaziva mnogo u pričama govoreći: Gle, iziđe sejač da seje.

⁴ I kad sejaše, jedna zrna padoše kraj puta, i dođoše ptice i pozobaše ih;

⁵ A druga padoše na kamenita mesta, gde ne beše mnogo zemlje, i odmah iznikoše; jer ne beše u dubinu zemlje.

⁶ I kad obasja sunce, povenuše, i budući da nemahu žila, posahnuše.

⁷ A druga padoše u trnje, i naraste trnje, i podavi ih.

⁸ A druga padoše na zemlju dobru, i donošahu rod, jedno po sto, a jedno po šezdeset, a jedno po trideset.

⁹ Ko ima uši da čuje neka čuje.