Priča o vaseljeni – Artur Klark

 

PRIČA O VASELJENI

Kratka naučno fantastična priča o razmerama dubokog svemira koju je napisao Artur Klark

 

ČOVEK JE MERA SVIH STVARI! – blesnuo je slogan na ekranu; a zatim se, preko slova, pojavio čuveni da Vinčijev crtež čovekove figure postavljene u krug.

„Ako ova izreka nije puka taština, već u njoj stvarno ima istine“, poče komentator, „onda možemo da iskoristimo čoveka kao aršin za merenje Vaseljene. Razume se, posredi je sasvim kratak aršin, te ga stoga uvećajmo hiljadu puta…

Zum na kameri se povukao i figura čoveka stala je da se smanjuje, da bi na kraju postala jedva vidljiva. Zatim je pocela da se umnožava stotinama puta duž jedne prave linije – osnovice praznog kvadrata.

„Ovo je naš čovek – naš aršin – ponovljen hiljadu puta. Osnova kvadrata koji vidite iznosi jednu milju. Sada ćemo nastaviti da hiljadostruko umnožavamo razmere, sve dok ne stignemo do ruba poznate Vaseljene. A pošto ćemo napraviti svega nekoliko ovakvih skokova, zapišimo sa strane kao podsetnik svaku novu razmeru do koje budemo došli.

Na donjem delu ekrana pojavio se ispisan broj 1.000. Zatim je kvadrat počeo da se smanjuje, cifre su se brzo slučile u nerazgovetnu mrlju i nestale – a na ekranu se pojavio novi kvadrat, ispod koga je stajao broj 1.000.000. Ova nova merna jedinica, osnovice od hiljadu milja, bila je otisnuta na crtež istočne obale Sjedinjenih Američkih država; prvobitni kvadrat sa osnovicom od jedne milje i dalje se, premda jedva, mogao videti, označen strelicom.

„A sada sledi novi skok, ponovo za hiljadu puta…“

Blesnuo je broj 1.000.000.000 i u kvadratu osnovice milion milja pojavili su se Zemlja i Mesec – izgledajući prilično sićušni. „Već smo stigli do astronomskog prosotra i sada imamo posla sa brojevima čija nas ogromnost sprečava da ih valjano pojmimo. Stoga nam je potrebna neka prikladnija mera i nju ćemo dobiti ako primenimo najbržu stvar u Vaseljeni – samu svetlost…“

„Svetlosni zrak je u stanju da sedam puta obidje naš globus na polutaru u jednoj jedinoj sekundi…“

Tik uz Zemlju bljesnula je jedna tačkica i ubrzo se pretočila u krug, počevši da orbitira oko planete ritmom jednom u sedmini sekunde.

„A da bi stigao do Meseca, potrebno mu je tek nešto malo više od jedne sekunde…“

Tačkica je napustila kružnu orbitu i krenula prema sićušnom disku Meseca, provevši na putu 1.25 sekundi.

„Preduzećemo sada još jedan skok za hiljadu puta – četvrti nakon što smo započeli sa čovekom, dole na Zemlji…“

Pojavio se prizor svih planeta sve do Jupitera – čitav unutrašnji Sunčev sistem: Sunce, Merkur, Venera, Zemlja, Mars i sam Jupiter.

„Pri ovoj rameri planete su odveć male da bi se videle; jedino možemo da prikažemo njihove orbite. Osnovica slike iznosi milijardu milja; svetlosni ili radio talasi mogu da prevale ovu razdaljinu za nešto više od jednog časa. Ova činjenica najbolje odražava zapreminu prostora koji smo počeli da istražujemo; po našim merilima, on je ogroman. Svi ljudi koji su ikada živeli, poredjani jedan uz drugoga, dosegli bi tek do jedne desetine ove dužine. Ali u poredjenju sa razmerama vaseljene, on je ništavan. A sada predjimo na skok broj pet…“

Kvadrat je ponovo stao da se smanjuje i na ekranu je zasvetleo broj 1.000.000.000.000.000. U središtu nove slike nalazila se samo jedna tačkica – Sunce.

„Planete su, razume se, potpuno iščezle. Ali, obratite pažnju: po prvi put se ništa novo nije pojavilo u vodnom polju. Čak ni ovaj hiljadustostruki skok nije nas doveo do nabližih zvezda…“

„Ako hoćemo da ih vidimo, moramo ponovo da skočimo…“

Blesnuo je broj 1.000.000.000.000.000.000 i u novom kvadratu se pojavilo na desetine svetlih tačkica.

„Konačno smo ušli u carsto zvezda. Ima ih nekoliko stotina na slici, za koju je svetlosti potrebno sto pedeset godina da bi je premostila – svetlosti, da se potsetimo, koja od Zemlje do Meseca stigne tek za nešto malo više od jedne sekunde. Medju ovim zvezdama, naše Sunce predstavlja sasvim prosečan primerak. Upravo stoga što je ono tako prosečno, tako normalno – smatramo da mnoge druge zvezde poseduju slične porodice planeta, premda ih, zbog udaljenosti, ne možemo razabrati teleskopima. Ono, medjutim, što je još važnije jeste da držimo gotovo izvesnim da te strane planete takodje moraju da poseduju život.“

„Pri ovoj razmeri, izgleda da su zvezde – naša obližnja sunca – nasumice raštrkane. Ali,kada budemo preduzeli sedmi hiljadostruki skok videćemo da se one ipak pokoravaju jednom ustrojstvu…“

Zasijao je broj 1.000.000.000.000.000.000.000 i istog časa nestale su sve pojedinačne zvezde. Postojala je samo velika spirala blistave izmaglice, koja je gotovo ispunjavala kvadrat.

„Ovo je Galaksija – zvezdani grad koji se lagano okreće i čije je Sunce tek skromni žitelj predgradja – negde otprilike ovde.“

Strelica je pokazala na jednu oblast koja se nalazila na oko dve trećine puta od središta spirale.

Svetlosti je potrebo sto hiljada godina da prevali ovaj ogroman kovitlac sunaca – ovo vaseljensko ostrvo. Osim toga, Galaksija se okreće toliko polako da je od časa kada se život začeo na Zemlji, ona napravila svega desetak obrtaja.“

Ovu skupinu zvezda možemo nazvati i Matičnom Galaksijom. Zvezde koje vidite na noćnom nebu nalaze se u našem širem susedstvu – a većina nam je sasvim blizu. One udaljenije obrazuju sjajno, pramenasto zaledje koje nazivamo Mlečni Put.“

„Šta mislite, koliko zvezda, koliko sunaca sadrži cela naša Galaksija? Ako kažete nekoliko miliona, veoma ćete pogrešiti. Približni bi bilo reci nekoliko milijardi; pravi skor iznosi negde oko sto milijardi zvezda u Galaksiji. Svaka od njih je po jedno sunce – a na svakog muškarca, ženu i dete koji su ikada živeli došlo bi po trideset njih!“

„Vratićemo se ponovo našoj Galaksiji, nakon što razmotrimo jos šire okvire čiji je ona tek sićušan deo. Povećajmo stoga našu razmeru za još hiljadu puta….“

„Da, izgleda kao zvezdano polje, ali to nije; svaka od ovih mrljica svetlosti predstavlja čitavu galaksiju – od kojih bi ova mogla biti naša. Naš blistavi zvezdani grad od sto milijardi sunaca i sam je ovde sveden na puku zvezdicu! Da bi svetlost stigla s kraja na kraj ove slike, moralo bi da protekne sto pedeset miliona godina; to je granica do koje smo stigli nakon osam skokova, od kojih je svaki bio hiljadostruko veći od prethodnog, dok je polaznu tačku predstavljao čovek…“

„A sada – konačno – dolazimo do kraja niza. Jer, ako napravimo još samo jedan skok, prekoračićemo granice samog svemira.“

U središtu ekrana, ispunjavajuci samo mali deo kvadrata koji je oivičavao sve prethodne slike, stajao je globus svetlosti. Rubovi su mu bili pomalo rasplinuti, pretačući se u tamu okolnog prostora.

„Ovo bi mogao da bude sveukupan plod stvaranja – vaseljena galaksija. Izvan ovog područja, ni najmoćniji od naših teleskopa nisu u stanju da prodru; u stvari, možda to izvan uopšte i ne postoji. Na samom kosmičkom obzorju, tamo gde leže krajnje granice našeg vidnog polja, i same galaksije iščezavaju sa vidika, kao da padaju preko ivica svemira. Nije nam poznato šta se tamo zbiva; uopšte nije isključeno da je posredi nešto što naši umovi nisu ni kadri da pojme.“

„Vratimo se stoga sa ovih poslednjih horizonata do naše matične Galaksije, sa svojih sto milijardi sunaca…“

Bleštavi globus Kosmičke Sveukupnosti stao je da se širi vrtoglavom brzinom. A onda se, najednom, njegov jednoobrazni sjaj rastočio u mnogobrojna zrnca svetlosti; ona su takodje nastavila da se šire i razmiču, da bi se ekran ponovo ispunio malim vrtlozima i spiralama – od kojih su neke bile zbijene u jata, a druge stajale same. Jedna od njih se izdvojila i počela da raste, sve dok se nije raskrilila preko celog neba, a njene slučene ivice se kondenzovale u zvezdana čvorišta.

„Ponovo vidimo našu Matičnu Galaksiju sa svojih sto mlijardi sunaca“, objavio je komentator. „Većina njih nije veća od našeg Sunca -što znači da su odveć sitna da bi se mogla videti. Sve zvezde koje sada gledate predstavljaju džinove; naša je, medjutim, samo patuljak, iako to nama tako ne izgleda.“

„A od sto milijardi sunaca, velikih i malih – koliko njih greje svetove koji nose na sebi život? Možda većina, budući da materija ima ista svojstva širom cele Vaseljene. Poznato nam je da se život javio nezavisno na Zemlji i Marsu; takodje verujemo da on automatski niče na svim svetovima koji nisu ni odveć topli, ni odveć hladni, koji imaju u izobilju kiseonika, ugljenika i vodonika i koje obasjava sunčeva svetlost nekoliko milijardi godina.“

„Pa ipak, iako je život verovatno čest slučaj u Vaseljeni, inteligencija je možda retka; u dugoj istoriji Zemlje, ona je nestala samo jednom. No, uprkos tome, nije isključena mogućnost da širom Galaksije postoje milioni razvijenih kultura – premda bi njih razdvajale provalije koje bi i sama svetlost godinama premošćavala.“

Pojavile su se dve strelice, upravljene na zvezde koje su toliko bile blizu jedna drugoj da je na fonu proredjenih spoljnih krakova Galaksije izgledalo da su susedi.

„Ako bi ovo bilo naše Sunce i ako bismo uputili radio-signal do planete koja kruži oko obližnje zvezde, proteklo bi dve hiljade godina dok ne bismo dobili odgovor… Odnosno, posmatrano iz perspektive prošlosti, upravo bi sada valjalo očekivati odgovor na poruku koja je poslata negde na početku naše ere… A ne zaboravite da je ovde posredi opštenje sa jednim od naših najbližih suseda!“

„Pa ipak, iako su potrebne hiljade godina da bi se putovalo sa zvezde na zvezdu, rasa koja je ostvarila odista veliki napredak mogla bi se latiti tog poduhvata. Za takve istraživačke misije njoj bi na raspolaganju stajale robotske letelice – baš kao što je i Čovek najpre poslao sonde kao prethodnicu budućih ekspedicija na Mesec i planete.“

Na ekranu se pojavi niz nezgrapnih automatskih svemirskih letelica – od kojih su neke bile poznate, a druge, pak, očigledno izmišljene – krećući se preko zvezdanog zaledja ili upravljajući svoje televizijske oči prema svetovima pored kojih su prolazile.

„Druga mogućnost je da se sazidaju ogromni kosmički kovčezi – pokretni planetoidi, koji bi bili u stanju da stolećima putuju izmedju zvezda, dok bi se na njima radjala i umirala mnoga pokolenja…“

„Moglo bi se pribeći i hibernaciji, odnosno zamrzavanju u san lišenom bilo kakvih promena, osoben za stanje odloženog oživljavanja; budjenje bi u tom slučaju izvršili roboti kada bi se vekovno putovanje približilo kraju…“

„Ovim nisu iscrpene sve mogućnosti. Veoma razvijena civilizacija bila bi kadra da napravi takve brodove koji bi mogli da dostignu gotovo svetlosnu brzinu. Prema Ajnštajnu, ni jedan materijalni predmet ne može da se kreće brže od svetlosti; posredi je prirodna brzinska granica, ugradjena u same temelje naše Vaseljene. Medjutim, što joj se više približavamo, samo vreme počinje sve sporije da protiče. Svemirski putnik mogao bi da prevali rastojanje do neke zvezde za samo nekoliko meseci – ili čak nekoliko časova – mereno njegovim lokalnim časovnikom.“

„Ali samo i jedino mereno njegovim lokalnim časovnikom. Kada se bude vratio iz svoje misije, ustanoviće da su u medjuvremenu protekle godine ili vekovi, da su mu svi prijatelji poumirali, a možda čak i da mu je matična civilizacija iščezla. To predstavlja neizbežnu cenu zvezdanih istraživanja – razmene Vremena za Prostor, bez mogućnosti povratka. Ipak, ta cena bi mogla da bude privlačna za stvorenja čiji je životni vek znatno duži od našeg.“

„Konačno, možda ni Ajnštajnova teorija – kao ni tolike druge teorije u prošlosti – ne govori punu istinu. Nije isključeno da postoje neki tanani načini da se zaobidju neka ograničenja i tako premaši brzina svetlosti. Možda ima i takvih puteva kroz Vaseljenu koje još nismo otkrili – prečice kroz više dimenzije, odnosno „crvotočine u tkivu svemira“, kako ih je nazvao neki matematičar; kroz takvu „rupu“ moglo bi se zakoračiti – da bi se istog trena izišlo na udaljenosti od hiljadu svetlosnih godina.“

„Ali čak i da se sve to ispostavi kao tačno – premda većina naučnika smatra da je u pitanju puka maštarija – na istraživanje Vaseljene i dalje će morati da bude utrošeno nezamislivo mnogo vremena. U kosmičkim prostranstvima ima više sunaca nego što na svim obalama Zemlje postoji zrnaca peska; a na svakoj od tih trunki mogu da postoje civilizacije u poredjenju s kojima bismo izgledali kao primitivni, glupi, divljaci.“

„Šta ćemo reći žiteljima sa takvih svetova, kada se najzad sretnemo s njima? I šta će oni reći nama?“

 

Artur Klark