OGNJANOVIĆI NAŠE STVARNOSTI
MNOGO JE PRIMERA GDE SE ZARADJUJE NA TUDJOJ NESREĆI,
ALI JE MALO PRIMERA DA SE ZARADJUJE NA LIČNOJ NESREĆI I TRAGEDIJI.
GDE JE ISTINA U SLUČAJU OGNJANOVIĆA?
Uvek su me iritirale informacije u medijima o osobama koje zaradjuju na tudjoj nesreći, bilo da su to lekari ili nadrilekari, iscelitelji, vidovnjaci, raznorazni prevaranti, pa čak i humanitarni radnici i sveštenici. Svima je zajedničko to što koriste teške trenutke u životu nekoga da bi mu uzeli novac ili imovinu, beskrupulozno mu dajući lažnu nadu da će mu pomoći da se oslobodi tereta koji ga pritiska.
Ognjanovići
Nisam našao odgovor na pitanje da li se takvi radjaju, da li ih tako vaspitavaju ili vremenom, pod tudjim uticajem i pritiskom, postaju takvi, ali sam siguran da su takvi talog na dnu, nasuprot površine gde vladaju čovečnost i ljudskost, poštenje i moral.
Medjutim, užasnulo me je saznanje da to dno nije kraj. Mnogo je primera gde se zaradjuje na tudjoj nesreći, ali je malo primera da se zaradjuje na ličnoj nesreći i tragediji.
Verujem da je većina, posle početne euforije i nade, sa mučninom pratila dešavanja oko porodice Ognjanović, posle smrti male Tijane. Osećaj ponosa zbog pripadnosti tolikom frontu ljudi, ujedinjenih u iskrenoj nameri da se pomogne detetu željnom života, davao nam je i dodatnu nadu da za nas kao naciju, kao državu, ima još šanse da postanemo mesto normalnog življenja. Nizale su se SMS poruke, novčani prilozi pojedinaca, preduzeća i ustanova; dobrotvorni koncerti, sportske manifestacije sa transparentima podrške sportista i navijača. Radovali smo se odlasku Tijane za Ameriku i sa nadom očekivali dobre vesti. Kad su one izostale, vratili smo se u svoju svakodnevnicu, bogatiji za probudjeni osećaj plemenitiosti karakterističan za srpski narod.
Poštujući roditeljsku bol i osećanja, nikom nije padalo na pamet, do obraćanja glumca Sergeja Trifunovića, da postavi pitanje koliko je uopšte sredstava prikupljeno, koliko je potrošeno, da li je nešto ostalo. A onda su počele da se dešavaju nemile stvari, koje su uzburkale javnost i unele sumnje u sve što je uradjeno i izgovoreno, pa čak i u ono što je preduzeto od trane nadležnih organa.
Kao grom iz vedra neba zatekla nas je poslednja vest da su Ognjanovići, u istražnom postupku, angažovali advokatsku kancelariju Tomanović. Ni manje ni više. Za potsećanje – advokat Zdenko Tomanović zastupao je Miroslava Miškovića, Milana Beka, Darka Šarića, Sretena Jocića i Slobodana Miloševića. Zar je stepen (ne)dokazane krivice Ognjanovića tog nivoa da je potrebna ova renomirana kancelarija?
Ovakav rasplet dogadjaja sada možemo opravdano nazvati SLUČAJ OGNJANOVIĆ i pokušati da dodjemo do istine, ma koliko ona bila sakrivena od očiju javnosti. Ukoliko uporedimo informacije objavljene u medijima uočićemo da postoje mnoge kontradiktornosti i nelogičnosti, koje unose „osnovanu sumnju“ u sve što se dešavalo u poslednje dve godinea, od kako je započeta humanitarna kampanja. U prilog tome posebnu težinu imaju informacije koje se plasiraju poslednjih dana, koje očigledno imaju za cilj da se „smiri situacija“, da se umanji negativan publicitet Ognjanovića i prikažu u drugom svetlu. Čak su se po prvi put obratili javnosti, prikazujući se kao žrtve odredjenih pritisaka, a da se njihove dobre namere tek sad ostvaruju pozivom za doniranje ostatka sredstava za lečenje druge bolesne dece. Mediji beleže na prvim stranama i javne izjave zahvalnosti roditelja čija će se deca lečiti od tih sredstava. Da li se na javnoj sceni sprovodi „uputstvo za upotrebu“ angažovane advokatske kancelarije?
Ne možemo a da se ne zapitamo – zašto kancelarija Tomanović? Da li se zastupanje naplaćuje po advokatskoj tarifi, ili je usluga probono, ili se dogovoreni honorar isplaćuje iz humanitarnih sredstava? Ognjanović, kao suspendovani državni činovnik, sa prethodno umanjenom zaradom, teško da može da plaća advokatske usluge i po redovnoj advokatskoj tarifi. Da li je možda finansijer advokatskih usluga neko ko je u sve umešan, a ko ne sme da dozvoli da mu se ime pojavi u medijima i poveže sa ovim slučajem?
Ognjanovići su dužni da daju odgovore na mnoga pitanja, jer novac dat namenski u humanitarne svrhe ima samo tu namenu. Sve što odstupa od toga je prevara, koja se kažnjava po zakonu. Da li je to razlog angažovanja advokatske kancelarije Tomanović?
KOLIKO JE SREDSTAVA BILO POTREBNO ZA LEČENJE TIJANE
Na početku svake humanitarne kampanje objavljuje se iznos sredstava koje je potrebno prikupiti. Prema izjavi Nataše Jeremić objavljene u aprilu 2013. godine, njihovim zalaganjem (Vuka i Nataše Jeremić) bolnički troškovi su umanjeni sa prvobitnih 1,000,000 USD na 700.000 USD odnosno oko 550.000 EUR. Uplatom depozita od 500.000 USD odnosno 390.000 EUR stekli su se uslovi da Tijana bude upućena u bolnicu radi preduzimanja potrebnih priprema za buduću transplataciju.
Prema izveštaju policije ukupna uplata na ime humanitarne pomoći iznosila je oko 2,600,000 EUR. Računica pokazuje da je prikupljeno 2,050,000 EUR više od osnovnih troškova neophodnih za transplataciju.
ŠTA JE SA OSTATKOM SREDSTAVA
Koliko je sredstava bilo potrebno da se pored transplatacije podmire i drugi neophodni troškovi? Ako laički procenimo da je 1,000,000 EUR bio potreban iznos za operativne i postoperativne troškove, transport i druge imenovane i neimenovane troškove, zbog čega posle prikupljenih milion evra nije zvanično objavljeno da su prikupljena potrebna sredstva i da se uz zahvalnost svim ljudima dobre volje prekine akcija prikupljanja sredstava? Podsetio bih da se radilo o namenskom prikupljanju sredstava a ne o finansiranju humanitarnog fonda. Zar nije obaveza da se obelodani koliki je višak sredstava i isti vrati donatorima, ili zatraži njihova saglasnost gde ih dalje usmeriti? Svako lično zadržavanje i korišćenje viška sredstava predstavlja prevaru i zloupotrebu poverenja.
DEŠAVANJA I REAKCIJE JAVNOSTI
Od jula 2013. kad je okončana humanitarna akcija pa do danas prošlo je više od godinu i po dana. Javnost je počela da reaguje jer se osetila prevarenom i izmanipulisanom. Zid ćutanja Ognjanovića na otvorene pozive da se deo neutrošenih sredstava upotrebi za lečenje druge dece uneo je sumnju u sve što se dešavalo i otvorio prostor za opravdane zahteve za polaganje računa.
Posle svake reakcije javnosti davana su neubedljiva objašnjenja. Ostavinski postupak, koji se u našim uslovima završava za par dana, pogotovo kad je ovakav slučaj u pitanju, trajao je više meseci. Da li je taj postupak obuhvatio samo ona sredstva koja je na svom namenskom računu imala mala Tijana, ili je obuhvatio i sredstva koja su Ognjanovići preneli na svoje račune (bilo u zemlji ili inostranstvu) zbog navodne lakše manipulacije sredstvima. Možda grešim, ali račun u banci može da ima svako, pa i maloletno dete, s time što su roditelji ovlašćeni da bez ograničenja raspolažu sredstvima na računu. Zašto je bilo potrebno prebacivati sredstva na račun roditelja, ima li to neku drugu svrhu?
Ponovo, posle pritiska javnosti, saopšteno je da će se sredstva utrošiti u opremanje dečije bolnice. Ugovor sa bolnicom je proglašen poslovnom tajnom!! Ko je dao „mandat“ Ognjanovićima da po svom nahodjenju i u tajnosti raspolažu tudjim sredstvima? Zbog čega Ognjanovići ni do današnjeg dana nisu javno obelodanili podatke o prikupljenim, utrošenim i neutrošenim sredstvima? Zbog čega policijska istraga ni posle toliko vremena nije okončana?
Da li su ovo normalna dešavanja? Za zemlju Srbiju izgleda da jesu. Ognjanovići su eksponirani, za druge potencijalne učesnike u očiglednim manipulacijama ne znamo i verovatno nikad nećemo ni saznati ukoliko ih ima. A da ih ima postoji sumnja, jer čim policija, tužilaštvo i prvosudje toliko dugo istražuju nisu u pitanju obični prevaranti. Ovde se verovatno krije nešto mnogo veće. Možda je zato potrebno iskustvo renomirane kancelarije Tomanović.
Aleksandar Zlatar