MUDROST VREMENA
Dete postavilo pitanje mudracu Šta je vreme i pročitajte kakav je odgovor dobilo. Šta o vremenu piše u starim knjigama
U stara vremena bio je jedan poznati mudrac koji je izučio sve nauke, činilo se da nema pitanja na koje ne bi mogao da da odgovor. I jednom prilikom je kod njega zajedno sa svojim maloletnim sinom došao neki čovek i rekao: „Moje dete mi je postavilo pitanje na koje nisam mogao da odgovorim. Uznemirio sam te, učitelju, kako bi mu objasnio ono što želi da sazna.“
Šta je vreme?
Mudrac se osmehnuo i upitao: „Koje pitanje si, dete, postavio ocu?“
On odgovori: „Pitao sam šta je vreme.“
„Nije valjda da tvoj otac to ne zna?“ začudi se mudrac. „Slušaj me…“
I odjednom se zamislio kao da mu nedostaju reči, kao što čoveku ponekad nedostaje vazduha da bi udahnuo. Dugo je mudrac razmišljao i na kraju prozbori:
„Dođite sutradan i reći ću vam šta je vreme.“
Oni dođoše sledećeg dana, ali im mudrac nije izašao u susret već je preneo da dođu po odgovor za nedelju dana. Zatim je zamolio da to odlože na mesec dana. Kad su ponovo došli rekao im je:
„Pogledaću knjige drevnih mudraca, možda ćemo tamo naći odgovor, dođite za godinu dana.“
Nakon godinu dana dočekao ih je s rečima:
„Knjige mudraca o tome ništa ne govore… Zar je moguće da je sva moja mudrost posramljena pitanjem deteta šta je vreme? Dođite kod mene kroz deset godina, ako budem mogao odgovoriću vam.“
Kad su otac i sin došli nakon deset godina mudraca više nije bilo među živima, ali su im preneli da je pred smrt zapovedio da dođu na njegov grob. Tamo su videli reči urezane na nadgrobni kamen: „Tajna vremena je za čoveka nedokučiva.“
Kao što vetar kida lišće s grana i odnosi ga nekuda u daljinu, smrt otkida iz našeg života ljude koji su nam bliski. Oni iza sebe ostavljaju sećanje u našoj duši: rane mogu da zarastu, ali tragovi od njih ostaju zauvek. Smrti bližnjih jesu nekakve crne rupe u našem životu, neke provalije koje ne reflektuju svetlost. Za neverujuće je smrt bližnjih još i grob u koji je zajedno s kovčegom zakopana nada. Grob je poslednja reč kojom se završava knjiga. Smrt je poslednji zvuk pokidanih struna. To je ogromni piton koji neće pustiti iz čeljusti svoj plen.
Međutim, za verujuće smrt je samo privremeni rastanak, plač nad kovčegom je plač prilikom oproštaja koji obećava susret. Jedan od prijatelja je ranije otišao tamo gde će te čekati. Mrak groba ne obasjava sunce, ali u njega prodiru zraci molitve.
Arhimandrit Rafail Karelin