Stiven Hoking i film Teorija svega

 

KRATKA ISTORIJA NAUČNIKA

Film Teorija svega je autobiografski film o čuvenom kosmologu i naučniku Stiven Hoking-u, koji je produbio naše razumevanje kosmosa i crnih rupa. Intervju sa Stivenom Hokingom

 

Gledali smo u porodici odličan film Teorija svega koji je posvećen čuvenom britanskom naučniku Stivenu Hokingu i njegovom životu. Film Teorija svega (engl. The Theory of Everything) je britanska biografska ljubavna drama iz 2014. režisera Džejmsa Marša, za koju je scenario napisao Entoni Makarten. Film je inspirisan memoarima njegove supruge Džejn Hoking „Putovanje do večnosti: Moj život sa Stivenom“ i prikazuje vezu fizičara Stivena Hokinga i njegove dugogodišnje supruge Džejn, kao i njegovu borbu sa Lu Gerigovom bolešću i uspon u naučnoj karijeri.

Glavne uloge tumače Edi Redmejn koji je dobio Oskara za tu ulogu i sjajna Felisiti Džouns koja je dominirala glumom u filmu, a pored njih u filmu nastupaju Čarli Koks, Emili Votson, Sajmon Makberni i Dejvid Tjulis.

Stiven Hoking (eng. Stephen William Hawking) 8. januar 1942, engleski teoretski fizičar i kosmolog; unapredio razumevanje prostora, vremena i prostor-vreme singulariteta.

Stiven Hoking je diplomirao fiziku na Oksfordu, potom je s temom iz teorije relativnosti doktorirao na Kembridžu, gde je nastavio svoju akademsku karijeru. Postao je član Kraljevskog društva 1974, profesor matematike 1979. Kao student dobio veoma progresivnu neuromotoričku bolest koja veoma onesposobljuje i ograničava kretanje i govor. Svoj matematički rad je nastavio mentalno i saopštavao ga tek u završnom obliku. Njegov životni rad predstavlja izvanrednu pobedu nad teškom fizičkom onesposobljenošću.

Film Teorija svega nam se dopao na više nivoa, vrlo je vizuelno lep, emotivan i gledljiv, poetičan na momente, zanatski vrhunski odradjen i nema u njemu ničega preteranog. Film Teorija svega dodiruje glavne tačke života Stivena Hokinga ne pretendujući da vas uči fizici, niti da rešava globalne probleme kojima se Stiven Hoking danas bavi, već se na jedan fin način, uz fenomenalnu glumu, bavi životom samim.

Moram priznati da sam lik i delo Stivena Hokinga počeo da drugačije posmatram nakon ovog filma. Pročitao sam davno njegovu bestseler knjigu Kratka istorija vremena ali ga jednostavno nisam dalje pratio, tim pre što je Hoking jedna od ikona ateizma i ideologije antropocentričnosti, mada se u filmu pokazuju detalji koji ga možda odslikavaju i u drugačijem svetlu. Film i biografski podaci su ga prikazali kao jednog šarmantnog i duhovitog momka koji je uvek spreman na šalu.

Stiven Hoking je započeo proučavanje opšte teorije relativnosti, primećujući da Ajnštajnova teorija ne objašnjava kvantnomehaničku prirodu fizike i nije u stanju da adekvatno opiše gravitacione singularitete poput „crnih rupa“ ili „velikog praska“. U knjizi The Large Scale Structure of Space-Time (G. F. R. Ellis, 1973) pokazao je da se prostor-vreme singularitet mora pojaviti na početku univerzuma i samo prostora i vremena; to je bio „veliki prasak“ (tačka beskonačno visoke gustine prostornovremenske zakrivljenosti). Univerzum se od te tačke pa nadalje širi.

Stiven Hoking je veoma unapredio naše znanje o crnim rupama – one su singularitet u vremenu i prostoru, koji su uzrokovani masom dovoljnom da zakrivi prostor tako da je onemogućen prolazak svetlosnih talasa (fotona).

Ono što je za nas u zemlji fascinantno je sam akademski život velikog naučnika. Iako paralizovan, on je ostao na Oksfordu kao profesor i istraživač skoro 30 godina. Da mu se to desilo u našoj zemlji, bio bi po hitnom postupku poslan u invalidsku penziju da nikada više ne vidi fakultet, dok je u Britaniji on ostao da radi, zbog čege je svetu doneo nova naučna saznanja. Ta crta britanskog mentaliteta je za svaku pohvalu, ta vrsta solidarnosti. Mada u filmu ostaje pitanje nerazjašnjeno, kako je on uspeo da nakon dijagnoze bolesti u 21 godini i predvidjanja lekara da će živeti svega 2 godine, doživi dubokih 75 godina. Misterija koju film Teorija svega nije objasnio.

Sjajan film, treba ga pogledati sa decom. U nastavku pročitajte jedan zanimljiv intervju sa njim koji je dao britanskom novinaru a koji je preneo magazin Vreme.

Zlatko Šćepanović

—-

Intervju: Stiven Hoking – Kratka istorija budućnosti

„Današnji kompjuteri su i dalje manje složeni od mozga jedne kišne gliste, vrste koja nije poznata po svojim intelektualnim sposobnostima. Ali, kompjuterska brzina i složenost udvostručuju se svakih 18 meseci, i taj trend će se verovatno nastaviti sve dok se ne dostigne složenost slična ljudskom mozgu.„

Možda najveći, i svakako najpoznatiji mislilac u nauci posle Ajnštajna sedeo je u svojim motorizovanim invalidskim kolicima i pokazivao rukom prema vratima, uputivši mi širok osmeh. „Pogledaj iza vrata“, kaže profesor Stephen Hawking svojim kompjuterskim glasom. Bacio sam pogled. Na zidu pored vrata je stajala uramljena crno-bela fotografija na kojoj je profesor u prvom planu, a Merilin Monro, naslonjena na „kadilak“, pozira iz pozadine. Nasmejao sam se. Možda je profesor ovih dana uradio fotografiju i sad je svima pokazuje; pretpostavljao sam da nije želeo komentar, već da je to bio njegov način pozdravljanja i probijanja leda.

Svi razgovori sa Hokingom dugo traju, čak i oni kratki. Profesor diže obrvu kada hoće da kaže „da“, namiguje levim okom za „ne“, i uglavnom komunicira pomoću uređaja za sintezu glasa brzinom od 15 do 20 reči u minuti. Profesor Hoking pati od bolesti motornih nervnih ćelija, veoma retkog oboljenja koje degeneriše centralni nervni sistem i dovodi do denervacije mišića. Bolest motornih nervih ćelija ne utiče na druge funkcije mozga, kao ni na čula, i prvi put je utvrđena kada je Stiven Hoking imao 21 godinu. Lekari su mu tada saopštili da može da živi još najduže dve ili tri godine; profesor Stiven Hoking danas ima 57 godina.

Pobedio je smrt, ali je njegovo telo ostalo paralizovano – jedini pokreti koje može da načini jesu mali pokreti prstima. Nije u stanju normalno da upotrebljava tastaturu za kucanje već koristi ‘ručne miševe’ pomoću kojih bira slova, reči i izraze iz indeksa na kompjuterskom monitoru. Proces pisanja je užasno spor, a u trenutku kada profesor Hoking konstruiše celu rečenicu ili pasus na monitoru, aktivira se glas robota. Čovek sa čudovišnim, briljantnim i kreativnim mozgom osuđen je da zauvek izražava svoje misli brzinom imbecila! Stoga nismo imali vremena za kratke razgovore. Na prekretnici milenijuma, u Odsek za primenjenu matematiku i teoretsku fiziku Univerziteta u Kembridžu, gde je Hoking zaposlen na mestu profesora (nekada je Isak Njutn radio na tom mestu), došao sam sa pitanjem šta čovečanstvo čeka u budućnosti. „Ako svetsko stanovništvo nastavi da se uvećava kao do sada – udvostručuje se svakih 40 godina – do 2600. godine neće biti dovoljno mesta za sve stanovnike planete Zemlje.“ Da li ćemo, upitao sam, biti u stanju da se proširimo na druge planete? Njegove ruke su počele da se kreću. Jedini zvuci koji smo mogli čuti u prostoriji bili su kliktanje ‘ručnog miša’ i zujanje kompjutera. Elektronski glas se začuo pet minuta kasnije: „Vrlo je verovatno da će u toku sledećeg veka biti izveden let na Mars sa ljudskom posadom“, kaže Stiven Hoking. „Međutim, planeta Zemlja je ubedljivo najpovoljnija planeta za život u Sunčevom sistemu. Mars je mali, hladan i bez mnogo atmosfere, kao i ostale planete koje su potpuno neodgovarajuće za ljudska bića. Moraćemo da naučimo da živimo u svemirskim stanicama ili da putujemo do sledeće zvezde, a to nećemo izvesti u sledećem veku.“

Upitao sam Hokinga kojom ćemo brzinom putovati do sledeće zvezde. Pauza, a potom odgovor: „Plašim se da, bez obzira na to koliko ćemo možda postati pametni, nikada nećemo moći putovati brže od svetlosti. Da je moguća brzina veća od svetlosne, bilo bi moguće i putovanje kroz vreme, a do sada nismo videli posetioce iz budućnosti. To znači da će putovanje do zvezda biti spor i mukotrpan posao, putovaće se raketama pre nego letelicama koje postižu svetlosnu brzinu. Kružno putovanje do centra galaksije trajaće 100.000 godina. Do tog vremena ljudska rasa biće izmenjena do neprepoznatljivosti, ako ne i dovedena do samouništenja.“

Prozori u Hokingovoj sobi su bili otvoreni iako je napolju bilo zaleđeno, i duvao je oštar vetar; njegov asistent Kris objašnjava da profesor bolje misli u hladnoj prostoriji. Pokušao sam da sprečim cvokotanje zuba dok sam pitao da li će ljudska vrsta nastaviti da se menja, ili će možda dostići svoj konačan nivo razvitka i znanja. Začulo se ‘klik, klik, klik’: „U narednih 100 godina, ili čak u sledećih 20 godina, moguće je da ćemo otkriti kompletnu Teoriju o osnovnim zakonima univerzuma (takozvanu Teoriju svega u kojoj je Kvantna teorija sjedinjena sa Ajnštajnovom Teorijom relativiteta), ali neće postojati granica složenosti bioloških ili elektronskih sistema koje možemo da izgradimo pod ovim zakonima.“ Upravo sam se spremao da postavim dodatno pitanje kada su se njegove ruke ponovo pokrenule. Za nekoliko minuta nastavio je izlaganje: „Ljudska tela su daleko od najsloženijih sistema, a u proteklih 10.000 godina u ljudskom DNK nije bilo značajnih promena. Ali uskoro ćemo biti u stanju da povećamo složenost našeg sopstvenog zapisa, našeg DNK, i nećemo morati da čekamo spori proces biološke evolucije. Verovatno ćemo biti u mogućnosti da redizajniramo naš genetički kod u narednih 1000 godina tako što ćemo, na primer, povećati veličinu mozga. Naravno, mnogi smatraju da će genetički inženjering na ljudima biti zabranjen, ali ja mislim da je njegov razvoj nemoguće sprečiti. Primena genetičkog inženjeringa na biljkama i životinjama biće opravdana iz ekonomskih razloga, a neko će zagristi i pomeriti granice. Ukoliko ne budemo imali totalitaran svetski poredak, naći će se neko ko će pokušati da usavrši ljudsku vrstu.“

Profesorova predviđanja, naročito njegove ideje o usavršavanju ljudske vrste, zvuče još ubedljivije dok ih on lično saopštava. Vreme je još relativniji pojam kada ste u njegovom društvu; tokom dugih pauza između pitanja i odgovora čini mi se da vreme protiče sporije nego inače. Intervju je trajao četiri sata sa pauzama, kada je medicinska sestra ulazila i tražila od mene da napustim sobu. Profesor je imao operaciju na jednjaku početkom prošle godine kojom je sprečen ulazak hrane u pluća, ali još uvek mu je neophodna svakodnevna sukcija. Nisam, međutim, morao da napustim sobu kada je sestra došla sa gomilom lekova. Dok je sestra radila svoj posao, profesor je strpljivo nastavljao sa sastavljanjem rečenica i pasusa na monitoru kompjutera. Upitao sam ga da li će sa razvitkom i usavršavanjem ljudi nastati veliki socijalni i politički problemi u odnosu na ‘nepoboljšane’ pojedince. „Ja ne zagovaram humani genetički inženjering“ , stiže Hokingov metalni odgovor. „Samo kažem da je vrlo verovatno da će se to dogoditi, i da moramo da naučimo kako da se nosimo sa tim. Na neki način, ljudskoj vrsti je potrebno usavršavanje njenih mentalnih i fizičkih kvaliteta da bi se suočila sa nadolazećim kompleksnim problemima i izazovima, kao što je putovanje u svemir.“

„Da bi biološki sistemi bili u prednosti nad elektronskim, potrebno je dodatno usavršavanje ljudske vrste. Kompjuteri trenutno imaju prednost u brzini, ali ne pokazuju nikakve znake inteligencije. To ne iznenađuje pošto su današnji kompjuteri i dalje manje složeni od mozga jedne kišne gliste, vrste koja nije poznata po svojim intelektualnim sposobnostima. Ali, kompjuterska brzina i složenost udvostručuju se svakih 18 meseci, i taj trend će se verovatno nastaviti sve dok se ne dostigne složenost slična ljudskom mozgu.“ Ali, ako se to desi, da li će kompjuteri zaista imati pravu inteligenciju? „Ako vrlo komplikovani hemijski molekuli utiču na to da ljudi postanu inteligentni, onda podjednako komplikovana elektronska kola mogu takođe da učine da se kompjuteri ponašaju inteligentno. A ako su oni (kompjuteri) inteligentni, verovatno će moći da stvore kompjutere koji su još inteligentniji i složeniji od njih.“

Nijedan od uobičajenih zakona društvene interakcije nije moguće primeniti u razgovoru sa profesorom Hokingom, i već posle pet minuta duge pauze u razgovoru prestaju da budu neprijatnost. Široki, razoružavajući osmeh i izražajne oči koje zrače ponekad govore jasnije nego monotoni kompjuterski glas. Kada sam ga upitao da li će se trend porasta biološke i elektronske složenosti nastaviti u nedogled ili će doći do određene prirodne granice, oči su mu zasijale, a ruke se frenetično bacile na posao. Deset minuta nakon toga uređaj se oglasio monotonim tonom: „Posmatrano sa biološke strane, do danas su granice ljudske inteligencije bile uslovljene veličinom ljudskog mozga koji prolazi kroz kanal za rođenje“, kaže profesor Stiven Hoking. „Posmatrajući rođenje moje troje dece, shvatio sam kako je teško izvaditi glavu deteta prilikom rođenja. Ali, očekujem da ćemo u narednih sto godina naučiti kako da pravimo bebe izvan ljudskog tela, i granica će biti otklonjena. Konačno, sa uvećanjem volumena ljudskog mozga putem genetičkog inženjeringa suočićemo se problemom hemijskih poruka u mozgu koje su zadužene za mentalnu aktivnost, ali se relativno sporo kreću – stoga dalje usavršavanje složenosti mozga odvijaće se na uštrb brzine. Bićemo ili brzi na pameti ili inteligentni, ali ne i jedno i drugo.“

Profesor nastavlja da objašnjava da elektronska kola imaju isti problem kao i ljudski mozak – složenost-nasuprot-brzini, i da je već danas jedino brzina svetlosti praktična granica brzine kompjutera. „Jedan od načina da se usavrši sistem je pravljenje manjih elektronskih kola unutar kompjutera. Najzad, postojaće granice određene samom atomskom prirodom materije. Drugi način na koji elektronska kola mogu da povećaju svoju složenost u brzini je ‘kopiranje’ ljudskog mozga. Ljudski mozak nema jedinstveni procesor, poput kompjutera koji obrađuje pojedinačne komande u nizu, već milion procesora koji istovremeno rade. Takav grupni paralelni proces biće takođe budućnost ‘veštačke’ inteligencije.“

Vreme je da postavimo veliko pitanje: „Da li ćemo ostvariti kontakt sa vanzemaljcima u sledećem milenijumu?“ Hoking se smeje dok prstima artikuliše svoje misli. Odgovor dolazi sedam minuta kasnije: „Ljudska vrsta ima sadašnji oblik samo poslednjih dva miliona godina, što je samo jedan delić vremena od 15 milijardi godina posle Velikog praska. Čak i da se život razvio u drugim zvezdanim sistemima, šansa da se susretnemo sa nama prepoznatljivim oblikom života je veoma mala. Živa bića sa druge planete biće ili mnogo primitivnija, ili pak mnogo naprednija od nas samih. A ako su mnogi napredniji od nas, zašto se već dosad nisu raširili po celoj galaksiji i posetili planetu Zemlju? Moguće je da postoji napredna rasa tamo negde koja je svesna našeg postojanja, ali nas ostavlja da se kuvamo u sopstvenom primitivnom sosu. Međutim, sumnjam da bi bili tako obzirni prema nižoj formi života. Postoji jedna uvrnuta priča o tome zašto nas nisu kontaktirali vanzemaljci. U toj priči se kaže da će civilizacija, kada dostigne ovaj današnji stupanj razvitka, postati nestabilna i sklona samouništenju. Ali ja sam optimista, i mislim da imamo dobre šanse da izbegnemo nuklearni rat i Armagedon.“

Stiven Hoking je poznat po svom smislu za humor – voli da pravi šale na račun američkog akcenta koji proizvodi uređaj za sintetizovanje glasa, kao i na račun njegovog pojavljivanja u dve popularne američke serije, „Zvezdanim stazama“ i „Simpsonovima“. Priča se da profesor prelazi točkovima svojih invalidskih kolica preko stopala osoba koje mu dosađuju i, upitan za istinitost te storije, kaže: „To su zaista zlobne glasine. Pregaziću kolicima svakog ko se usudi da ponovi taj trač.“ Razgledao sam malo po njegovoj sobi u pauzama: karaoke mašina na podu, kalendar sa Merilin Monro pored vrata, sat sa Homerom Simpsonom na zidu, ruske „babuške“ na policama… Na policama stoji razglednica sa likom Simpsona koji kaže „svaki put kad naučim nešto novo, izleti nešto staro iz mozga“, a na vratima stoji zalepljena još jedan poruka – „molim vas, tišina, gazda spava“. Pored toga stoje fotografije Hokingove dece i unuka, i kaže da mu je jako žao što nije mogao da se igra sa svojom decom kada su bili mali zbog svoje bolesti.

Na policama su se takođe mogle videti stručne knjige, kao što su „Leva ruka kreacije“, „Kvantna gravitacija“, „Crna rupa“ i „Dve dimenzije kosmologije“. Međutim, nisam primetio primerak knjige „Kratka istorija vremena“, koju je Stiven Hoking napisao 1988. godine u nastojanju da objasni svojim čitaocima kako je nastao svemir. Knjiga je bila prevedena na 65 jezika i, iako je verovatno samo nekolicina uspela da prati radnju dalje od prvog poglavlja, postala je jedna od najprodavanijih knjiga iz te oblasti. Hoking je nesumnjivo bogat čovek – njegovi honorari za održana javna predavanja u Americi i Bliskom istoku iznose 50.000 funti, a za pojavljivanje u televizijskim reklamama za firmu „Specsavers“ čak 100.000 funti. Smatra se da su njegova ukupna primanja preko milion funti godišnje. Upitao sam ga šta mu znače bogatsvo i uspeh. „Možda sam uspešan u svom poslu“, kaže pomoću mašine, „ali u poređenju sa poslovnim ljudima, moje bogatstvo nije ništa. Meni je potrebno mnogo medicinske nege da bih živeo normalan život, a za to sigurno neću dobiti novac od socijalnog. Bez kompjutera i medicinske pomoći bio bih zarobljen u kući, i verovatno ne bih dugo živeo. Veoma je važno da zaradim dovoljno da bih mogao da podmirim troškove medicinske pomoći i u budućnosti.“

Stiven Hoking se oženio 1995. godine medicinskom sestrom Ilejn, bivšom ženom izumitelja uređaja za sintetizovanje glasa. Te iste godine razveo se od bivše žene Džejn sa kojom ima troje dece. Hoking je upoznao svoju prvu ženu tokom novogodišnje proslave 1962. godine, kada je bolest već uzimala maha, i oženio se tri godine nakon toga. Stiven Hoking je rođen 8. januara 1942. godine, trista godina nakon smrti njegovog idola Galileja. Odrastao je u Sent Albaniju u normalnog, nespretnog dečaka, koji je pravio vatromete i prespajao žice televizora i radija u pokušaju da izmisli kompjuter. Nasledio je od svog oca, ekscentričnog medicinskog istraživača, rukopis koji nije mogao da se čita. Dok je bio student fizike u Oksfordu, nikada nije pohađao predavanja, jer je ubrzo shvatio da je intelektualno superiorniji od svojih predavača, i zato što mu je bilo dosadno. Hoking možda nikada ne bi postigao toliko u nauci da zbog prirode bolesti nije bio prinuđen da problem rešava isključivo u glavi geometrijskim putem – u 11. dimenziji, kako sam kaže.

Čist um zarobljen u beskorisnom telu. Hoking je, poput Miltona s njegovim slepilom; Betovena s njegovom nesposobnošću da čuje muziku koju stvara, tragičan i romantičan lik istovremeno. Ali, on ne želi da misli o sebi na taj način: „Nikada ne doživljavam sebe kao savršen duh u nesavršenom telu. Mogu da budem ponosan na pamet koju imam, ali isto tako prihvatam i nepokretnost svog tela kao deo sebe“.

Izvor: (The Daily Telegraph) priredila Biljana Vasić za magazin Vreme