Drugi akademik: Vasilije Krestić

REAGOVANJE

O ćutanju Srpske akademije nauka i umetnosti !
Akademija nije ćutala zato što nije želela da se meša u dnevnu politku, „u stranačke svađe i borbe”, kako navodi g. Ljubomir Simović, već zbog tog što je kukavički osluškivala šta će i kako će na njeno ponašanje reagovati domaći političari i inostrani moćnici

 

U „Politici” od 14. februara akademik Lubomir Simović izjavio je da „Građani od Srpske akademine nauka i umetnosti ponekad očekuju da bude prisutnija u političkom životu, i zameraju joj što ne radi ono što i nije njen zadatak i posao, što se ne ponaša kao politička institucija”.

Vasilije Krestić - O ćutanju Srpske akademije nauka i umetnosti!

Vasilije Krestić

Proizvoljno i netačno…

Ta tvrdnja g. Simovića je proizvoljna i netačna. Ona nije u skladu s činjenicama i konstruisana je tako da opravda SANU, a pre sveg, njeno rukovodstvo, zbog tog što se ućutala, što je sama sebe marginalizovala, što ne učestvuje u životu nacije i države na način kako to od nje javnost s pravom očekuje. Građani ne očekuju od Akademije da se „ponaša kao politička institucija”, da se meša u stranačke odnose i stranačka preganjanja, i, najmanje, da se „pretvori u servis vlasti”. Ali, oni žele da čuju njeno mišljenje o najvažnijim strateškim nacionalni i državnim pitanjima, od kojih zavisi, ne samo, naša sadašnjost već i budućnost. Zameraju Akademiji što se o takva pitanja oglušavala, što ih je uporno izbegavala i što ih izbegava u strahu da se ne zameri vladajućim strukturama. Primera za to ima mnogo. Navešću samo tri najdrastičnija.

Tri primera…

Kad je Haški tribunal podigao optužnicu protiv Srbije i Srba okrivljujući ih za velikosrpske težnje i namere da stvore Veliku Srbiju, tri Akademijina odeljenja (Istorijskih nauka, Društvenih nauka i Jezika i književnosti) odlučila su da jednim većim međunarodnim skupom naučno odgovore Tribunalu i pokažu koliko su njegove optužbe neosnovane, zlonamerne i štetne. Rukovodstvo SANU i znatan deo ondašnjeg Predsedništa SANU, bili su iz političkih a ne naučnih razloga odlučno protiv tog i takvog skupa pa su odbili da ga finansiraju smtrajući da će se Akademija zameriti i domaćim i stranim političarima. Svoje protivljenje održavanju skupa i štampanju zbornika referata s tog skupa, obrazlagali su tvrdnjama „da je tema vruća”, „da je osetljiva”, „da nije pogodno vreme za takvu temu i za takav skup”, da bi, čak, bilo nemoralno prema narodu „u ovom trenutku” baviti se tom temom i o tom objavljivati naučne radove.

Iz istih političkih a ne naučnih razloga, predsednik Nikola Hajdin, bio je protiv održavanja međunarodnog naučnog skupa o Kosovu i Metohiji, koji su nameravali da organizuju Odeljenje društvenih i Istorijskih nauka SANU s Univerzitetom u Prištini. Zazirući od takvog skupa, koji je imao zadatak da u vreme kad se pripremalo otimanje tih srpskih zemalja, domaćoj i svetskoj javnosti pruži naučno proverene podatke, predsednik Hajdin se zapitao: šta će nam o takvim našim namerama reći političari?

Kad se pojavio Statut Vojvodine, koji je imao čitav niz odredaba suprotnih našem Ustavu, grupa akademika, članova Predsdništva SANU, tražila je da se SANU javno oglasi i apostrofira autonomaške-separatističke odredbe Statuta. Predsednik Hajdin bio je odlučno protiv takvih namera. Izjavio je da to neće dozvoliti i založio se, samo,  za to da se SANU oglasi povodom odredaba koje su se ticale osnivanja Vojvođanske akademije.

Iz navedenih primera, a njih ima mnogo više, vidi se da je Akademija ćutala i tamo gde se, kao najkompetentnija naučna ustanova morala oglašavati. Ona to nije činila zato što nije želela da se meša u dnevnu politku, „u stranačke svađe i borbe”, kako navodi g. Simović, već zbog tog što je kukavički osluškivala šta će i kako će na njeno ponašanje reagovati domaći političari i inostrani moćnici. Najzad, postavlja se pitanje, zašto je rukovodstvo SANU u jednom trnutku iz naslova te najviše naučne i umetničke ustanove izbacilo odrednicu o njenoj nacionalnoj pripadnosti? Da li je i to učinjeno zato što nije htela da se meša „u stranačke svađe i borbe”? Ne sećam se da je akademik Simović tad digao glas protiv te sramotne odluke rukovodećeg tima SANU.

Vasilije Ð. Krestić

objavljeno: 17. 2. 2015.

Izvor: politika

Priredio: V. V. M.

oOOo