Веселинка Стојковић: Мој друг Стефан

Веселинка Стојковић

МОЈ ДРУГ СТЕФАН

 

Мој друг Стефан

Прави је заврзан.

Девојчице га пазе,

Мазе,

А он – све се нешто дури,

Шепури,

Па одјури

У парк иза школе,

Као да тамо има

Некакве договоре.

 

Али,

Кад мој друг Стефан

Одговара –

Учионица у тишину се претвара;

Цртеже кад показује –

Очи наше за њих везује;

Песама мреже,

Из свеске његове –

У срца се вреже.

 

У кошарци је ас,

Раван му није

Прави кошаркаш;

Одбојка му пркоси,

У фудбалу се, богме, носи;

И тенис му не штима,

Џудо њега отима,

Ту је право чудо,

То му сан –

Срећан је Стефан.

 

Мој друг Стефан

Село своје има,

Ту му дедовина;

И другара тамо много,

Чува их и пази строго.

Лета, и зиме,

И ја проводим

С њиме тамо,

ДО НЕБА СЕ ИГРАМО!

 

„За твоју срећу“