Мирослав Б. Душанић
Ујед змије
прегледам старе забиљешке
ишчитам ријечи споро и гласно
обратим пажњу на дикцију
и све то поприми изглед
драмског монолога
.
ипак највећи дио свега уништим
неупотребљиво је за пјесму
за друге нејасно и незанимљиво
иако свједочe о једном времену
и једном постојању
.
загледан у даљину згужвам папир
и све док не отежа као камен
држим га у шаци
онда га завитлам у корпу за смеће
и буде ми мало лакше
(. . .)
.
а најрадије бих отишао на село
у моју родну Појезну
стао поред грма шипурка
и у једном трену све заборавио
вријеме прогона
мјесец кроз решетке
молитве упућене Господу
ноћна ишчекивања иследника
стајања у ставу мирно
уцјене и пријетње
тупе ударце… сузе…
.
и бјекство бих заборавио
предјеле кроз које сам пролазио
сва та туђа села и градове
бескрајни низ лица
страних и незаинтересованих
која су журила не примјећујући ме
која се нису освртала
и питала за разлоге мога тумарања
.
признајем да сам се разочарао
ослоњен на новинске извјештаје
и прочитане књиге са Запада
био сам дубоко увјерен
да је нова средина друкчија…
слободнија…
(. . .)
.
и није сваки ујед змије смртоносан
али неки од њих никад не зацијели
иза себе остави отворену рану
која свакодневно крвари
схватио сам то много година касније
када је мој отац умро од рака грла
нису ме пустили на његову сахрану
то је била њихова казна за мој бијег
то је био њихов одговор
на моје изричито тражење слободе…
.
(. . .)
.
данас болујем… и крварим…
гледам како крв натапа тканину
продире и капље на земљу
постао сам невољни учесник тог призора
усплахирен и колебљив као умјетник
на сцени
изостанком аплауза…
.
Хилдесхајм, 2007–2014. (2015)
Фотографије: Мирослав Б. Душанић