O INDIVIDUALIZMU
Ako je Srbija kaša – u kojoj su realno i nadrealno, individualno i kolektivno, privatno i javno, pomešani u istu lepljivu smesu – Engleska je kristalna rešetka u kojoj su individualni atomi ugnježdeni u regimentirane molekule, povezane formulaičkim normama.
Srpsko društvo ima svojevrsnu ‘mekoću’ (i u lošim ispoljavanjima, gnjecavost) koju Englezi nemaju. Na njihovu štetu i korist.
Njihove socijalne molekularne norme doprinose opštoj percepciji Engleza kao hiper-individualista, račundžija i izolacionista. Za razliku od Finaca, koji se percipiraju kao autentično introvertni, Englezima se pripisuju dve stvari: ili iskalkulisana rezervisanost, namerno držanje karata uz grudi, čekajući na drugu stranu da napravi pogrešan potez, ili samo obična sebičnost i socijalna hladnoća.
O individualizmu kod Engleza
Svakodnevni život, nekome ko je odrastao u Srbiji, to kao i da potvrdjuje. Kognitivni i socijalni napor da se čak i zamisli situacija u kojoj kucamo na vrata prvog komšije da pozajmimo jedno jaje je zastrašujuć; velikim delom i zbog toga što tog komšiju ne vidjamo (odemo na posao ujutro i vratimo se uveče), pa ga i ne poznajemo. A njegova kuća-stan je njegova tvrdjava, u koju se ulazi samo po pozivu…
Komšije su ovde retko prijatelji. Nema ‘skočio sam na kafu’ (jer je nezamislivo pojaviti se nenajavljen), nema ‘napravili smo vam malo kolača’, jer to onda kreira socijalnu obavezu da nam uzvrate, što nije lepo sa naše strane jer su možda u gužvi, pa nemaju vremena, a možda i ne kuvaju, a možda i ne jedu kolače jer su na specijalnoj dijeti, a možda i ne vole tu vrstu… Jednačina engleskih socijalnih odnosa je za Srbe trostruki logaritam, uvijena u kvadraturu kruga, skrivena u fraktalnu formulu.
Kolektivizam je ovde često rutina, društvena sinhronizacija masa oko velikih dnevnih i običajnih momenata: ‘pacovska trka’ jutarnjeg odlaska na posao, ‘fish & chips’ kao obavezan (školski) ručak petkom, preferenca za viktorijanske kuće u nizu, sakupljanje širih familija za Božić i Uskrs (uz često kukanje na dosadu i socijalnu prinudu tog čina)… Engleski kolektivizam je planiran, strukturisan, jasno označen – ‘postoji mesto i vreme za spontanost’. Kristalna rešetka, ne rastvor…
Pa, ipak, ne mogu da se otmem utisku da su i oni, duboko dole, individualisti više nego što bi želeli.
Ogovaranje je isto stimulativno kao i u Srbiji, samo što je zapakovano u glatkiju, socijalno prihvatljiviju komunikacionu formu. Obično počinje kao kompliment trećoj osobi, nastavlja se kao duhovito-sarkastična analiza njenih/njegovih ‘idiosinkrazija’, i retko – samo medju vrlo dobrim prijateljima – potone u direktno, otvoreno, lično ogovaranje privatnih stvari ili ponašanja. Uvek postoji forma…
I, onda, tuga i strah: potisnuta želja za opuštenijim životom koja prosto iskoči iz mnogih čim se pomene ‘idealan život’; žal za manje buke, pritiska, nedostatka vremena, o prinudi da se zaradjuje, da se otplaćuju krediti, da se ne zaostane u socijalnoj borbi za prestiž, percepciju i svetlucava obećanja komercijalne propagande. Potisnuta tuga za lakoćom postojanja i realni strah da se ostane bez posla, u životu koji se meri novčanikom.
Mislim da je njihov individualizam naučen, utreniran. Oni bi, verovatno, bili više kao mi, da je njihov kapitalizam manje liberalan; da ih svojom neumoljivom, neprestanom energijom potrošnje ne drži na uzdi nemanja vremena i atomizma: razmišljanje o drugom je vremenski i emotivni luksuz, u životu koji je brz i skup. U pozadini rezervisanosti je često strah: od davanja svojih malih emotivnih resursa drugima, od komplikacija u već previše komplikovanom životu, od priznanja da negde – svugde – postoji bolji život…
U toj čudnoj hemiji, šuštanje vruće interakcije izmedju socijalnih normi kasnog kapitalizma i ljudske prirode nikada ne prestaje. Tek kada Engleza preseliš u Španiju ili Srbiju, kristal se rastvori u mešavinu koja, nekako, neodoljivo podseća na koktel u baru u kome vreme ne postoji…
Lazar Džamić
Članak je izvorno objavljen kao autorski tekst u časopisu Novi Magazin kao deo feljtona „Čaj od šljiva“ autora Lazara Džamića.
Prenosimo ga uz dozvolu i ljubaznost redakcije Novog Magazina.