ŠTA OSTAJE IZA NAS
Kakvu zemlju ostavljamo našim potomcima, da li smo svet učinili boljim, da li zemlju ostavljamo u boljem stanju nego što smo je zatekli
Volim Norvešku.
Volim Norvešku jer još ima ljudi koji pamte kako su živeli siromašno, što im ne dozvoljava da se opuste već da stalno misle dugoročno.
Volim Norvešku zbog njihovog monopolskog pristupa zaštite svojih poljoprivrednika i njihove poljoprivrede uopšte, koja je i izvor nezavisnosti zemlje.
Parada mira pre 100 godina
Volim Norvešku zbog oblačenja cele zemlje jednom godišnje u narodne nošnje, kada se slavi sve što je Norveško. Mi se svojih opanaka još stidimo.
Volim Norvešku zato što zna da je nafta dar od Boga i kao takva ne pripada samo jednoj generaciji, već postoji moralna obaveza sadašnjih generacija da barem ostavi bogatstvo od nafte budućim generacijama.
Volim Norvešku zbog njihove pažljive imigracione politike, dajući vremena običnim Norvežanima da se naviknu na stranca i otvore polako, prvo preko njihovih putovanja u inostranstvo, i potom od „uvoza“ stranaca.
90-tih godina mladi u Norveškoj su zahtevali od svoje vlade da eksploatacija gasa u Severnom moru bude usporena, kako gasni resursi ne bi bili osiromašeni brzinom svetlosti, i time ništa ne bi ostalo za buduće generacije.
Čovečanstvo je u dekadenciji najviših proporcija zahvaljujući svom samouzdižućem i ulepšavajućem govoru.
Mi u osnovi radimo minimum minimuma da učinimo ovaj svet boljim i da bi ga ostavili u boljem stanju.
Mi se zavaravamo da će tehnologija biti toliko napredna da reši svu zbrku koju mi stvaramo i ostavljamo za sobom.
Mi recikliramo i naše nasleđe budućim generacijama je da im ostavimo znanje kako reciklirati.
Bravo za nas (!) jer to samo znači da nemamo nameru da se suzdržimo od trošenja resursa budućih generacija, sa ovom brzinom i pohlepom sa kojom to danas radimo, ili da imamo i zrno pristojnosti da ih zamolimo da se uključe ne bi li nas ZAUSTAVILI !
Mi odlučujemo umesto njih, mi smo pljačkaši njihove budućnosti.
Britanski premijer, Džon Mejdžer, koji je bio skroman čovek, rekao je nakon odlaska sa funkcije: „Drago mi je što ostavljam zemlju u boljem stanju nego u kojem sam je nasledio.“
To bi trebalo da bude izjava i životna misija svakog pojedinca na svetu!
Svrha postojanja svake države u svetu je da obezbedi socijalni mir zarad (mogućeg) prosperiteta.
Albert Ajnštajn je rekao „Ne možemo rešiti naše probleme sa istim razmišljanjem koje smo koristili kada smo ih stvorili.“
Rast sveta koji smo uživali do sada ne može da opstane sa istim mentalnim sklopom koji je kreirao sve ove probleme, gde se uglavnom sve radi za profit i samo radi profita.
Drugim rečima:
– Pohlepa i želja za više i više profita, mora se oduzeti iz jednačine, od nas, starijih generacija, jer mlade generacije, već bolje znaju kako da dele, naviknute da imaju manje i da žive u haotičnim ekonomijama u najvećem većem delu sveta i najveći deo svojih života. Cela piramidalna šema igre monopola akcijama koju igramo, mora se restruktuirati.
– Moramo da shvatimo da brzina kojom uništavamo planetu nije ista sa tzv brzinom kojom pokušavamo da stanje popravimo (samo iluzija), jer mi se ne zaustavljamo u besomučnom trošenju. Kao i kod bilo kojeg zamaha, neko treba da povuče kočnicu da bi promenio pravac plime.
– Moramo da se prestanemo da očekujujemo da će nas spasiti inovacije, gde će relativno mali broj ljudi imati sjajne trenutke, dok će ostali nastaviti da konzumiraju i čekaju da bude spašeni !
Ovo je direktno povezano sa socijalnim mirom, kada se inovacije ne dešavaju dovoljno brzo i ekonomija usporava, socijalni mir će biti ugrožen. Izuzetka nema bilo gde u svetu. Prirodno pravo univerzuma.
– Moramo uključiti mlade generacije rano i pitati ih u kakvoj državi, privredi i svetu žele da žive i da nam pomognu u inovacijama. Za početak tako što ćemo dodavati takve stvari školskim sistemima, jer bi menjanje školskih sistema bilo teže u ovom trenutku.
Ove internet generacije su toliko različite i napredne, i mi puno propuštamo jer ih ne uključujemo rano u sve procese društva, umesto što ih samo smeštamo u sistem koji smo za njih samouvereno kreirali.
– Postoji izlaz i rešenje, a jedan je u drugačijem načinu rada kako u javnom tako i u privatnom sektoru. Žene su spremnije za tu raznovrsnost od muškaraca i to jednostavno danas bolje znaju.
– Radeći na drugačiji način, dobićemo zamah u inovacijama, jer svi znamo da samo sa puno ponavljanja i prakse, stiže se do savršenstva.
Mi smo ono što i na šta mislimo svo vreme.
Možda, zaista možda, umesto pokretanja još više ratova (muški način već 20 vekova gde su žene i deca taoci) u ovom 21. veku bi trebalo da konačno imamo jedan vek mira?
Ili su ljudi pre svega toliko i tako slepi da vide kako brzo klizimo ka ivici litice, potpuno samozadovoljni sa „dobro obavljenim poslom“ ?
Nikola Tesla je rekao „Mašta stvara realnost“.
Hajde iskreno da se ponadamo da želja za više i više vlasti, statusa i prestiža, nije od nas učinila da smo izgubili iz vida da ovu planetu samo pozajmljujemo na kratko, svojim kratkim postojanjem i bitisanjem na istoj, od budućih generacija.
Mi ne posedujemo planetu. Nije naša da je upropašćavamo.
Mora da bude života na ovoj planeti i posle nas i još hiljadama godina.
Svetu je potrebno još iskrenih nesebičnih darodavaca.
Mirjana Joksimović Bohlin