Mape sreće

Istraživač Danijel Kersija prikazuje mape sreće koje u obzir uzimaju ne samo putanju kojom biste želeli da idete, već i kako usput želite da se osećate

Aplikacije na mobilnom telefonu za prikazivanje mapa grada pomažu nam da pronađemo najbržu putanju do svog odredišta. Ali šta ako bismo radije lutali kroz grad?

Imam jedno priznanje. Kao naučnik i inženjer, godinama sam se fokusirao na efikasnost. Ali efikasnost zna da bude sekta, i danas bih želeo da vam pričam o putovanju koje me je odvelo iz sekte i vratilo do bogatije stvarnosti.

Izaberite put kojim se redje ide

Pre nekoliko godina, nakon doktorata u Londonu, preselio sam se u Boston. Živeo sam u Bostonu i radio sam u Kembridžu. Tog leta sam kupio trkački bicikl i svakog dana sam njime išao na posao. Koristio sam telefon da bih pronašao put. Poveo me je preko avenije Masačusets, najkraće putanje od Bostona do Kembridža. Ali nakon mesec dana svakodnevne vožnje ovom avenijom krcatom automobilima, jednog dana krenuo sam drugačijim putem. Nisam sasvim siguran zašto sam tog dana išao drugim putem. Samo se sećam osećaja iznenađenja – iznenađenja zbog ulice bez automobila, nasuprot susednoj aveniji Masačusets koja je bila prepuna njih, iznenađenja zbog pronalaska ulice prekrivene lišćem i okružene drvoredima. Ali nakon osećanja iznenađenja, osetio sam sramotu. Kako sam mogao da budem tako slep? Celog meseca, bio sam toliko zarobljen svojom aplikacijom na telefonu da je putovanje na posao postalo samo jedna stvar – najkraći put. Na ovom putovanju, nije bilo pomisli na uživanje u putu, na zadovoljstvo u povezivanju s prirodom, nije bilo mogućnosti da ljude gledate u oči. I zašto? Zato što sam iz svog puta štedeo jedan minut.

A sada da vas pitam: jesam li jedini? Koliko vas nikada nije koristilo aplikaciju za mape da nađete put? Većina vas jeste, ako ne i svi. Nemojte me pogrešno shvatiti – ove aplikacije su najveći faktor koji ljude ohrabruje da istražuju grad. Izvadite telefon i odmah znate kuda da idete. Ipak, aplikacija takođe pretpostavlja da postoji samo mali broj uputstava do tog odredišta. Ima moć da taj broj upustava učini krajnjom putanjom do tog odredišta.

Nakon tog iskustva, promenio sam se. Promenio sam svoje istraživanje od tradicionalne potrage za podacima na razumevanje toga kako ljudi mogu da iskuse grad. Koristio sam informatičke alate kako bih ponovio ekspetimente iz društvenih nauka na razmeri interneta. Opčinili su me lepota i genijalnost tradicionalnih eksperimenata iz društvenih nauka koje su vršili Džejn Džejkobs, Stenli Milgram i Kevin Linč. Rezultat tog istraživanja bilo je stvaranje novih mapa, gde ne nalazite samo najkraću, plavu putanju, već i najprijatniju putanju, onu crvenu. Kako je to bilo moguće?

Albert Ajnštajn je jednom rekao: „Logika će vas dovesti od mesta A do mesta B. Mašta će vas odvesti svuda.„

Uz malo mašte, trebalo je da razumemo koje delove grada ljudi smatraju prelepim. Na Univerzitetu Kembridž, sa kolegama, razmišljali smo o ovom jednostavnom eksperimentu. Kada bih vam pokazao ova dva urbana krajolika i pitao vas koji je lepši, šta biste rekli? Ne sramite se. Ko kaže A? Ko kaže B? Sjajno. Na osnovu te zamisli, stvorili smo platformu za rad zajednice, veb igricu. Igračima se prikazuju parovi urbanih krajolika i pitamo ih da izaberu koji je lepši, tiši i srećniji. Na osnovu hiljada glasova korisnika, onda možemo da vidimo gde se javlja konsenzus. Možemo da vidimo koji su to urbani krajolici koji ljude čine srećnim.

Nakon tog posla, pridružio sam se „Yahoo Labs“ i udružio sam se Lukom i Rosanom i zajedno smo sakupili te pobedničke lokacije u Londonu da bismo napravili novu mapu grada, kartografiju zasnovanu na ljudskim emocijama. Na ovoj kartografiji, niste u mogućnosti samo da vidite i da povežete najkraće segmente od tačke A do tačke B, već možete da vidite i srećni segment, prelepu putanju, tihu putanju. U testovima, učesnicima su srećna, prelepa i tiha putanja bile puno prijatnije od one najkraće, uz dodavanje samo nekoliko minuta na ukupno vreme putovanja. Učesnici takođe obožavaju da uz mesta vežu uspomene. Zajedničke uspomene – tu je bila stara zgrada BBC-ja; i lične uspomene — tu se desio moj prvi poljubac. Takođe su se setili toga kako su neke putanje mirisale ili zvučale. Šta ako bismo imali alat za mapiranje koji bi pružao najprijatnije putanje ne samo na osnovu izgleda, već i na osnovu mirisa, zvuka i sećanja? Naše istraživanje sada ide u tom pravcu. Uopštenije, svojim istraživanjem sada pokušavam da izbegnem opasnost jedne putanje, da izbegnem da ljudima ukradem potpuno iskustvo grada u kome žive. Prošetajte putanjom kroz park, ne parking automobila i imate potpuno drugačiju putanju. Šetajte putanjom prepunom ljudi koje volite a ne onom punom automobila i imate potpuno drugačiju putanju. Jednostavno je.

Želeo bih da završim s mišlju – sećate li se „Trumanovog šoua?“ To je medijska satira gde stvarna osoba ne zna da živi u izmišljenom svetu. Možda mi živimo u svetu koji je skrojen za efikasnost. Pogledajte neke od vaših svakodnevnih navika, i kao što je učinio Truman na filmu, pobegnite iz izmišljenog sveta. Zašto? Pa, ako mislite da je avantura opasna, probajte rutinu. Ona je smrtonosna.

Hvala vam.

(Aplauz)