Moderna kolonizacija i liberalni kapitalizam

 

MODERNA KOLONIZACIJA

Liberalni kapitalizam i globalizam sa fondovima za investiranje i kupovanje nacionalnog bogatstva jedne države postaju savremeni kolonizatori

 

Politička filozofija i ekonomija Srbije i globalni liberalizam

Ako bismo pokušali da napravimo liberalni ili komunitarni idejni okvir za ekonomsku politiku Srbije, to ne bi bilo moguće. I nije ovde reč samo o idejnom haosu i različitim pogledima na uređenje društva o čemu sam pisao; reč je o tome da se nijedna ideja iz tog haosa, ma kako važni bili mislioci koji ih predlažu, jednostavno ne može upotrebiti za kreiranje ekonomske politike i ekonomskog ambijenta.

Da bi ideje imale ekonomskog smisla, da bi bile upotrebljive, one moraju dokazati superiornost na terenu stvarnosti i moraju proći empirijski test. Naravno, niko od političkih filozofa to nije ni pokušao da uradi, jer se politički filozofi ne bave ekonomskom efikasnošću sistema, ne bave se modelima razvoja, ne bave se monetarnom politikom, dok se fiskalnom politikom bave na nivou maglovitih principa. Oni pre svega govore o svojim moralnim preferencijama i o svom sistemu vrednosti. Pa i na tom terenu, kako sam pokušao da pokažem, mnoge od njihovih ideja su u praktičnom i političkom smislu neupotrebljive.

Liberalizam istrajava na gotovo farsičnoj tezi o slobodnom tržištu, uprkos činjenici da su ogromni delovi tržišta monopolizovani i kartelizovani. Globalni ekonomski prostor je podređen relativno malom broju moćnih igrača koji kroz komplikovanu mrežu ukrštenog vlasništva vrlo često simuliraju tržišnu konkurenciju. Začudo, u teoriji novog liberalizma monopoli su prihvatljivi, ali uz uslov da nisu državni.

Globalni finansijski sistem i njegove institucije su maligna sila koja gospodari životima milijardi, a kome ni najjače države više ne mogu ništa.

Otuda se nameće pitanje – zašto se od svih političkih teorija i modela države i društva, Srbija tvrdoglavo fokusira samo na modele koje opsesivno nameću propagatori liberalnih ideja? Da li je moguće da neko može verovati da isti ekonomski model i ista ekonomska politika mogu biti primenjivi i u SAD i u Bugarskoj, ili i u Britaniju i u Srbiji, na primer?

Koje to sile ne dozvoljavaju da u debatni prostor uđu i druge ideje, poput socijaldemokratskih, na primer? Zašto se ne proučavaju dirižistički modeli istočne i jugoistočne Azije, ili posleratni (dirižistički) francuski model, na primer? Zašto niko ne pominje ili ne proučava razvojni model Finske, do njenog ulaska u EU? Gotovih recepata naravno nema, modeli se ne mogu tek tako prepisivati, eksperimentisati se mora, ali to se mora raditi na bazi mnogo šireg opsega ideja i iskustava od onog koji nudi liberalna misao.

Konačno, gotovo da nijedan uspešan model razvoja u poslednjih pedeset godina nije bazirao na idejama liberalizma. Kako je moguće da se tranziciona katastrofa koja je izazvana neoliberalnim receptima tako vešto skriva od očiju javnosti? Koje to sile nameću teze o tobožnjem baltičkom ekonomskom čudu, na primer?Kako je moguće da je u Srbije marginalizovana i najvažnija studija razvojnih modela koju je radila tzv. Spensova komisija za rast i razvoj?

Da li je moguće da oni koji se zalažu za nemešanje države u privredne tokove, ne znaju da se i sama američka država, nominalni bastion liberalizma, intenzivno meša u privredne procese, da stimuliše i finansira sva važna istraživanja i da stoji iza svakog velikog tehnološkog proboja.

Srpski liberali insistiraju na značaju kreiranja dobrog poslovnog ambijenta i na ustrojstvu pravne države. Tome se nema šta zameriti, ali to su tekovine svake civilizovane države i liberalna misao nad tim idejama nema monopol. Uostalom, paradoksalno i tragično po Srbiju, pravna država i poslovni ambijent su bili povoljniji u socijalističkoj Jugoslaviji nego što su to danas, u tranzicionoj, kapitalističkoj Srbiji.

U ekskluzivni domen liberalnih ekonomskih ideja spada uporno insistiranje na maloj državi, na niskim carinama i na otvorenom tržištu. I sve to, uz neprestano stigmatizovanje javne potrošnje, glorifikovanje fleksibilnog tržišta rada i zalaganje za niske, linearne poreze.

U takvom liberalnom univerzumu, jedino je važno da država ne interveniše, i da nikako ne pomaže domaćim preduzećima. Sve treba prepusti tržišnoj utakmici i u toj utakmici svako će zauzeti mesto koje mu pripada, ili će propasti. Problem je što se utakmica ne odvija na domaćem, zatvorenom terenu, i u međusobnom nadmetanju ravnopravnih lokalnih igrača. Srpska preduzeća su sada izložena inostranoj konkurenciji. A da se strancima ne bi naškodilo, liberali insistiraju na štetnosti carinske zaštite po privredni sistem. Kada se sa teorijskih visina aterira, privredni život izgleda drugačije nego u knjigama i u teoriji.

Ideje liberalizma nisu superiorne ni u odnosu na druge filozofske i socijalne ideja. Nema filozofskog kantara kojim se kvalitet ideja može izmeriti, pogotovo ne van šireg socijalnog konteksta. Japansko društvo, na primer, počiva na „antiliberalnim“ idejama. Interesi jedinke su uvek podređeni interesima društvene grupe i šire zajednice, a ideja socijalne harmonije je iznad ideja individualne slobode. Pri tome, reč je o uspešnom društvu, mereno svakim racionalnim kriterijumom. Slično važi i za konfučijanske ideje i društva.

U realnom životu će domaće preduzeće sa ukupnim prihodom od 10 miliona evra i sa osam godina sankcija iza sebe, ući u tržišnu utakmicu sa stranom kompanijom čiji je prihod 10 milijardi evra i koje iza sebe ima nula godina sankcija. U tako „ravnopravnoj“ utakmici, liberali navijaju da pobedi bolji.

Bolji će svakako, pobediti, ali to nije dovoljno. Pobedniku se mora i dodatno pomoći, pa je važno obradovati ga niskim porezima. Tako će od ostvarene dobiti mali deo ostati u Srbiji, a veći deo kolača će se izneti iz zemlje. Dodatno, dobro je i da se dobit uveća još pre oporezivanja, pa plate moraju biti što niže. To je smisao zahteva za fleksibilnim tržištem rada. Urođenici će raditi za male plate i biti sretni što i to malo jada primaju, jer nešto je uvek veće nego ništa. Razume se, i javna potrošnja mora biti niska jer to omogućava da porezi i doprinosi na rad budu niski, a profiti visoki.

Ovde se liberalni krug konzistentno zatvorio, ali u čiju korist?

Posledica, verovatno i cilj novog liberalizma je slab i nezaštićeni pojedinac, ostavljen na milost i nemilost moćnim korporacijama. Da bi se taj cilj sa sigurnošću ostvario, bitno je onemogućiti ili makar otežati bilo kakav vid kolektivnog udruživanja, ukinuti i minimalnu sigurnost radnog mesta, i oparati mrežu socijalne zaštite koja je tkana poslednjih stotinak godina i čiji je garant bila država.

Kolonizacija je izraz koji u najširem smislu označava doseljavanje, odnosno dolazak određenih organizama (biljnih i životinjskih vrsta) na područje na kome prethodno nisu trajno živjeli. U tom, širem, smislu se počeo koristiti tek od biologa u 19. vijeku. U svom užem smislu se pod kolonizacijom smatra isključivo doseljavanje ljudi – kolonista – na neko područje, i to najčešće dobrovoljno, organizirano i planirano.

Kada su države u pitanju, posledica, verovatno i cilj novog liberalizma su slabe i nerazvijene države, zauvek hibernirane u stanju nemoći, čijom privredom upravljaju moćne korporacije.

Ako ovo može zaličiti na kolonijalizam, to je zato što je o kolonijalizmu i reč. Insistiranje na razvojnom modelu koji bazira na stranim investicijama je ključni mehanizam moderne kolonizacije. Za razliku od klasičnog kolonijalizma koji je nametan uz otpor stanovništva i lokalnih elita, na novi kolonijalizam građani pristaju dobrovoljno, političke elite ga prizivaju, a ekonomski teoretičari ohrabruju. Nerazvijene i slabe države danas mole da budu ekonomski potčinjene, čak i plaćaju da budu kolonizovane.

Klasični kolonizatori su civilizovali prostor koji su osvajali, o svom trošku gradili infrastrukturu i gradove, i iza sebe nešto ostavljali. Novi kolonizatori uglavnom samo uzimaju. I najporaznije od svega – danas se kolonizuju i države koje nikada nisu bile kolonije, koje imaju dugu tradiciju nezavisnosti i koje su umele da funkcionišu samostalno kao nezavisne države.

Ovakvo stanje se može održavati (a da ne dovede do pobune), samo kontinuiranim ispiranjem mozga, mantričnim ponavljanjem uvek istih fraza, stvaranjem zombi generacija koje nisu u stanju da misle, niti da kritički, otvorenih očiju analiziraju svet oko sebe. Upravo u tome i jeste smisao neprekidne promocije liberalnih ideja – iz ograđenog prostora i zatvorenog uma ne može se pobeći.

Nebojša Katić

Ekonomski analitičar iz Londona

Izvor: Blog autora