Šta doživljavaju mladi u inostranstvu

 

MLADI U INOSTRANSTVU

Lično iskustvo šta doživljavaju oni koji odu iz zemlje i kako naši mladi prolaze u inostranstvu

 

Svakim danom sve više mladih pakuje kofere i odlazi u inostranstvo. Koje su dugoročne posledice za zemlju Srbiju zbog toga, a koje za omladinu? Koje zablude prate odlazak?

Da li sazremo brže ili se izgubimo u moru nepoznanica?

Ja sam otišla i borbe koje imam daleko su veće nego što sam zamišljala.

 Ako pripadate mlađim generacijama Srbije čvrsto sam ubeđena da ni sami ne znate odakle početi. Sve nam se, kao, nudi, a kada se bilo čega dohvatiš, ne može da krene, ma koliko truda uložio. Jednostavno, u našoj zemlji ne postoje nikakve prilike za mlade i talentovane, željne rada.

S obzirom na generaciju naših roditelja koja je imala pravo na edukaciju sa skoro sigurnim pronalaženjem posla nakon završene iste, škole su završavali oni koji su bili uporni i istrajni, a ne oni sa debelim novčanikom koji ne znaju ni kako index izgleda, godišnji odmor, mogućnost za stvaranje krova nad glavom i ono najbitnije – priliku da stvaraš porodicu u godinama koje su nekako prirodne za tu najlepšu i najbitniju ulogu u životu – a ne u srednjim/kasnim tridesetim kada je pitanje (s obzirom na način života) da li ćemo dočekati da zagrlimo unuke – MI, NEMAMO skoro ništa od navedenog. Ništa nam nije omogućeno. Od masovnih medija koji nam prodaju samo ono što smemo da znamo, do političara koji nam obećavaju sledeće godine boljitak, a samo povećavaju cene studiranja, bombarduju nas nekakvim lažnim izveštajima kako smo kao država dobili podsticaje i kredite za mlade preduzetnike i tamo neki suficit nam se smeška itd. – NEMAMO NIŠTA.

Retko otvorim fb ili instagram ali uvek imam šta da vidim. Generacija (uglavnom studenata koji još uvek imaju duboko usadjene prave vrednosti) i živi od danas do sutra, jer nažalost budućnost je vrlo neizvesna, postavlja fotografije sa društvom, porodicom, ili npr. ko koju knjigu čita, ili pak putovanja u neku evropsku prestonicu koji se otplaćuje na rate… Pa onda oni koji slušaju novokomponovani kič, kao idu u neke privatne škole ili jedva na državnim studiraju i ne izlaze sa splavova, hvale se ‘uspehom’ kao da je poznavanje kriminalaca najbitnije što su postigli u životu i kače slike ispred tuđih automobila, kafa u centru grada pored kojih obavezno stoji kutija dunhila od skoro 300 dinara, lažne LV torbe itd…. I na kraju oni treći kojima su mame i tate zauzeli stranačke fotelje ili u toku rata opljačkali koje koga, pa su sada veliki biznismeni – kače fotografije sa Maldiva, najnoviji model Chanel Boy torbe, novog audija ili kratkog predaha na skijanju izmedju silnih ‘obaveza’ i teškog života.

Što bi rekao Mika Antić: „Tamo gde blista površnost, mudri se na vreme povlače u svoje senke.“

Pitam ja Vas, ko je ovde lud?

Zašto ovo govorim?

Obećani zapad. Sve je veći broj naših mladih u inostranstvu. Početak kraja jedne zemlje.

Ko može da osudi onog ko je otišao ili ko može podržati onog što je rešio da ostane kući ili se pak vrati istoj?

Kako moj dobar drug ima običaj da kaže – mi smo deca rata. Konkretno, ja sam se rodila malo pre nego što je počeo onaj krvavi, pa onda onaj malo manje po moju porodicu i na kraju onaj treći gde na svu sreću niko iz moje porodice nije stradao ili morao da napušta novi dom, ali je psiha dobila svoje ponovo… kao da prva dva puta nije bilo dovoljno. Pola šire familije se razbežalo po inostranstvu. Moja nije. Zapravo, u vihoru rata odselili smo se ali je moj otac zahtevao da se ipak svi vratimo u NAŠU SRBIJU jer rat neće do veka trajati i život će jednog dana biti bolji (isti taj otac koji je sa 57 godina pre nedelju dana dobio otkaz zajedno sa svim ostalim radnicima njegovih godina jer posla nema i ne zna se kada će biti, gazda ne može da plaća). Tako se vratismo, i celokupno stanje u našoj zemlji je oblikovalo moju (NE)svest. Do te mere da sam izlaz videla samo u odlasku u inostanstvo. Optuživala sam moje da sada JA moram da počinjem tj. završavam njihov posao, da JA gubim prijatelje, počinjem ispod nule u tudjoj zemlji, da JA moram biti odvojena od svih koje volim, jer su oni sve to mogli proći davno, a ne sada JA…

Ah, kakav ego. Skupo me je koštao.

I tako sam se otisnula. Prvih mesec dana su se mešali strah i sreća. Te niko te ne odmerava na ulici, te sam odmah dobila posao i nisam brinula o plaćanju kirije i računa, te nikoga ne poznajem, moji mi nedostaju, pa šta ću ja ovde, pa onda misao da ja ovde kroz par godina mogu napraviti nešto što u Srbiji nije moguće, pa meni se ovde ništa ne svidja, te mogu pomoći mojima, te nemam socijalni život, te daleko sam od svega i svih koje volim, te ovo je samo privremeno i vratiću se sigurno jednog dana… Zadovoljstvo što posle posla idem u shoping i kupujem ono što mi je u Srbiji bilo nedostižno zbog cene ili sam skupljala novac mesecima je iščezlo vrlo brzo. Pakovanje kofera jer ponovo putujem u neku državu Evrope na par dana na odmor nije donosilo nikakvo uzbudjenje.

Upoznala sam mnogo novih kvalitetnih ljudi ali naš mentalitet je specifičan, naš smisao za humor takođe… Ako sa strancem pokušaš da uđeš u dublju priču, strani jezik između nas stoji kao nož, vrlo brzo upoznaš kulturološke navike ostalih naroda pa posle nekog vremena ti tačno više ništa nije zanimljivo.

Ono što mi se svidja u inostranstvu je upravo ono što sam gore navela da je generacija naših roditelja imala. Natalitet im je visoko kotiran u zemlji, jako se trude prezentovati svima da pomažu mlade roditelje, ako radiš i ne kršiš zakon, pomoć u vidu kredita ti je uvek obezbeđena da se smestiš. Odlazak na godišnji odmor nije luksuz nego normalna stvar….

Sa ovim prelazim na onaj deo koji spada u mitove, jer neko ko sedi u Srbiji i smišlja plan za odlazak u inostanstvo, ne vidi mnoge stvari….

Naime, godišnji odmor ti je neophodan jer ti se život manje – više svodi na rad i spavanje. Socijalnog života nema. Ako i imaš vremena da se nadješ sa prijateljima, najverovatnije je da oni nemaju vremena, što znači da se morate dogovarati nekih nedelju dana ranije za kafu. Hrana je jako loša, skoro sve je GMO, meso je prepuno hormona, što se u roku od par meseci odrazi na zdravstveno stanje. U transportu provedeš između dva i tri sata u danu, ako imaš sreće, i uz to je preskup. Čist vazduh je pojam. Na ulici srećes previše ludih i opasnih ljudi, ‘najzabavniji’ su mi ovi koji su se rodili upravo ovde, pa gledam kako im je sve dato na tacni, a izludeli su bukvalno od svega što im se nudi, te su istetovirali celo lice, te nikakve škole nisu završili i neće uopšte da rade (zato je nama i dozvoljeno da dolazimo), te su alkoholičari i narkomani ogrezli toliko da uglavnom izlaza nemaju… iste one majke nakon 6 meseci od porođaja moraju da se vrate na posao, mediji su se potpuno posvetili ispiranju mozga narodu, bukvalno te teraju da kupuješ ono što ti ne treba, sve mi se čini da im je cilj da unište porodicu na svaki način i da ih vaspitava ulica i mediji, radno vreme je od 10-17 (ko ima sreće), dodajte minimum jedan sat ranije i jedan posle za put pa možete sami sabrati koliko na dnevnom nivou imate vremena da se posvetite svojoj deci i partneru. Sex prodaje sve, apsolutno gde god pogledate. Jednostavno protiv sistema ne možete i baš zato nas ovde ima toliko različitih, jer dok god se mi bavimo nama samima, država sprovodi svoje zamisli. Grad je jako opasan, ako se kasno uveče vraćaš sa posla vrlo je poželjno da te neko od tvojih sačeka na stanici…

Primera je više nego dovoljno i nije sjajno. Daleko je od toga. Trbuhom za hlebom? Rekla bih. Koliko onda kao država gubimo, a koliko dobijamo što omladina mahom odlazi u inostanstvo? Koliko ih se vrati i kada? Ponavljam, na dugoročnom nivou. Da li se iko iz kožnih fotelja uopšte zapita?

Ako želite da me pitate šta tražim ovde, kad već govorim protiv sistema gde sada živim, reći ću vam da se vratite na prvi i drugi pasus. I da li su mladi krivi za stanje u našoj državi i da li na kraju krajeva treba neko da nas optužuje jer smo se otisnuli daleko? Ima nas svakakvih, to je sigurno. Da li sam manje Srpkinja ili pak kukavica što sam otišla? Nisam sigurna. Znam da bih se kajala zbog propuštene prilike da nisam otišla. Poznajem mnogo mladih u Srbiji koju su zaista vaspitani, obrazovani, kulturni i ne povode se za površnim stvarima a obe ruke su im vezane, i svaki put kad ih pitam kako su, oni daju isti odgovor (a ne sede po kafićima ceo dan). Što je možda najvažnije od svega, ne bih ni upola kao sada shvatala vrednost porodice, lepotu naše vere, značaj mirne sredine, ne bih cenila ni vazduh, ni sunce, ni potok….

A znam i da ću se vratiti jednog dana ali često čujem pitanje >da li će Srbija tada postojati?<

 

Sonja Radaković