STEFAN NEMANJA I NJEGOVA BRAĆA
Sukob srpskih vladarskih loza i braće oko prestola i uticaja. Kako je do trona došao Stefan Nemanja, osnivač loze Nemanjića
Nema većeg bogatstva od roda rođenog. Mi nemamo zajedničku reč za najbliže rođake (braću i sestre) kao Englezi, recimo, ali u našoj tradiciji imamo očuvanje najnežnijih i veoma posvećenih odnosa, opevanih i u pesmama, dokazanih mnogo puta, imamo dokaze požrtvovanja, pomaganja i poštovanja.
Međutim, kako je i psihologija pokazala, među najbližim srodnicima može doći i do rivalstava. Najčešće se to dešava u detinjstvu ali se se konflikti neretko prenose i u zrelo doba. Uobičajena bratska kompetitivnost proizilazi iz ljubomore koja je, izgleda, neminovna i u ljudsko tkivo ugrađena. Svi smo postali od Kainove i Aveljove dece.
Bratska srdžba može da dovede do otuđenja, imovinskih i porodičnih problema, a kada su u sukobu kraljevska braća onda stradaju i cela država i narod. Nismo, naravno, jedinstveni u toj pojavi, primera u svetskoj istoriji ima mnogo, ali uvek najviše bole sopstvene rane. Složna braća kuću grade a nesložna i dvore razgrađuju, opominje poslovica. Kućne dvore i državne dvorove svađa dovodi u pitanje a ko neće brata za brata hoće stranca za gospodara. Strane države su itekako koristile sukobe među srpskim krvlju povezanih velikašima te su i u dalekoj istoriji uticale i lobirale da kraljevi dođu na vlast svrgnuši prethodnog moćnika, sopstvenog brata.
Čudna je zemlja Srbija, u njoj se često odigrava borba za prevlast, za sopstveno mišljenje koje sujeta ne može da odbaci, za vlast ma kakva bila, makar i jedan kamen zemlje obuhvatala.
Doduše, bilo je i kajanja, opraštanja, izmirenja i dogovora ali uvek posle dugotrajnih sukoba, čak i ratova.
Aždaja pohlepe za tronom nastaje kada sa scene ode otac, kada umre i iza sebe ostavi prostor za rat. Mada, naravno, nije nepoznat ni put ka vrhu u kome se nasrće na oca. Priče muškaraca su često obojene dizanjem pesnice na figuru oca, i fizički i mentalno, borba za prevlast i za svoje ja je neminovna, a borba za očev položaj i vladarski pečat je sudbina mnogih mladića, psihološki objašnjena željom za naklonošću majke, a realno potkovana željom za neko mora biti glavni i da mladost uvek glasno traži svoje.
Međutim, vratimo se na smrt oca – vladara. Kad otvorimo stranice istorije i naiđemo na datum smrti kralja, odmah otvaramo vrata i priči o borbi za prevlast. Ili stariji brat nasledi presto a mlađi odmah krene da radi sve kako bi ga sa istog zbacio.
Tako je veliki župan Stefan Nemanja, kasnije sveti Simeon u vreme dok još nije bio na vlasti a kamoli razmišljao o povlačenju sa iste, dok je njegov brat Tihomir bio veliki župan Raške, smišljao kako da brata zbaci. Prethodno su zajedno učestvovali sa još dvojicom svoje braće (Stracimirom i Miroslavom) u oduzimanju prestola Raške od dinastije Vukanović. Četvoro braće su bili sinovi vlastelina Zavide a Nemanja je bio najmlađi. Kao u bajci o devet paunica i zlatnoj jabuci, i kao, uostalom, u svim bajkama sa naših prostora, ispostavi se da je najmlađi sin najsposobniji i najvredniji, onaj ko može najviše da pređe i uradi te tako i zasluži veliku milost.
Do ostvarenja bajke je Nemanji po svrgavanju Vukanovića ostalo još mnogo toga ali nije odustajao. Raška je tada bila u rukama brata Tihomira, Miroslav je vladao Zahumljem, Stracimir gradačko-rudničkom oblašću a Nemanja oblašću oko Ibra, Toplice, Rasine i Jastrepca. Svako po svom „troparu“ i ne bi se moglo reći da Nemanja oskudeva ali on želi sve. Oseća da može i da ima državničke sposobnosti da bude glavni vladar koji odlučuje o svemu i sarađuje sa okolnim zemljama. Sva četvorica se tada još uvek prezivaju Zavidovići, po ocu.
Stefan Nemanja je osećao da bratovljev odnos prema Vizantiji nije onakav kakav bi on vodio a u tome ima i podršku svoje vlastele. On želi samostalnost države koju će ponosno nazvati svojom, ne želi vazalstvo prema Vizantiji. Stefan Nemanja želi da stvori nešto veliko kao što i titula koju priželjkuje nalaže. Raška, tadašnje ime za Srbiju i opšte srpske zemlje večito doživljava pokušaj ruke koja je u okolini da je stavi na njeno teme. No, nije srpska krunisana glava uvek svod na kojoj će se širiti pet tuđih debelih prstiju, misli Nemanja Zavidić.
Negde oko 1165-6.godine on spremno kreće na bratovljev položaj uz pomoć svoje vlastele ali brat-kralj je bio jači te se brat-uzurpator krije u jednoj pećini. Spasli su ga prijatelji, mada se navodi da se on u pećini molio svetom Đorđu te je i ovaj, po predanju, pripomogao budućoj svetloj glavi. A kad je srce ispunjeno željom za svetlošću i slavna Vizantija koja pomaže Tihomiru biva pobeđena te u konačnoj bici kod Vučitrna na Kosovu Nemanja pobeđuje brata. Tihomir je tu i poginuo.
Gleda li njegovu krv brat Stefan Nemanja? Šta tada oseća? Gde je granica želje za moći, da li se tada već kaje ili grabi brzo ka prestolu koji ga čeka prazan jer je Miroslavu i Stracimiru odredio progon i distancirao ih jer su bili uz Tihomira. Teško je sada, možda, čitati o takvim postupcima onog ko se kasnije prosvetlio i posvetlio, ali tako je bilo i činjenice se niti mogu niti bi trebalo biti opovrgnute. Niko ne zna koliko se gorko kajao u manastiru Đurđevi Stupovi kog je podigao u slavu svetog Đorđa i kroz koliko je muka njegova duša morala proći da bi svoja usta od nagona za moć i tuđu i sopstvenu očistila. No, to vreme je tek trebalo da dođe.
U trenutku kada se svečano proglašava za velikog župana Raške, uzevši ime-titulu Stefan i osnovavši svoju dinastiju Nemanjića, Nemanjina usta su puna slave, želje, bitke, mudrosti i strasti.
Ana Atanasković