Sveti Simeon Stolpnik žitije svetitelja koji je živeo na stubu 80 godina

 

SVETI SIMEON STOLPNIK

Velik pravoslavni svetitelj prepodobni Simeon (+459) je bio veliki asketa i prvi stolpnik koji je 80 godina proveo na stubu

 

Praznik Svetog Simena Stolpnika Srpska pravoslavna crkva slavi 1. septembra po crkvenom, odnosno 14. septembra po gregorijanskom kalendaru.

 

ŽITIJE PREPODOBNOG I BOGONOSNOG OCA NAŠEG SIMEONA STOLPNIKA [1]

U zemlji Kapadokiji [2], u selu Sisanu, življahu hrišćani supruzi Susotion i Marta. Njima Bog darova ovaj blagosloveni plod sina, kome dadoše ime Simeon, i koga po običaju hrišćanskom krstiše. Vaspitavaše se on ne u knjižnom učenju nego u prostoti i nezlobivosti; ali se mudrost Duha Božija useljuje i u proste ljude i zna neuke izbirati, da bi posramila mudrovanje ovoga veka. Kada Simeonu, budućem pastiru slovesnih ovaca, bejaše trinaest godina, on stade pasti ovce oca svoga, čime se upodobi Jakovu, Mojsiju i Davidu, koji takođe pasijahu ovce i biše udostojeni božanskih otkrivenja. Jednom u toku zime, kada se ovce zbog velikog snega ne izgonjahu na pašu, blaženi dečak Simeon beše slobodan i sa roditeljima svojim ode u nedelju u crkvu. Pažljivo slušajući šta se peva i čita, Simeon ču sveto evanđelje u kome se nazivaju blaženima siromašni, oni koji plaču, krotki, čisti srcem, pa upita jednog česnog starca koji stajaše pored njega, šta znače ove reči. Naučen Duhom Božjim, starac stade objašnjavati Simeonu i dugo ga poučavaše, pokazujući mu put ka siromaštvu duha, čistoti i ljubavi Božjoj, i ka vrlinskom životu uopšte, koji vodi savršenstvu. I dobro seme starčevih pouka pade na dobru zemlju: u duši Simeonovoj tog časa izniče usrdna čežnja ka Bogu i izraste nepokolebljiva želja da pođe tesnim putem koji vodi k Bogu, jer on odluči u umu svom da bez odlaganja ostavi sve i krene za čežnjom srca svog. Poklonivši se česnome starcu i blagodareći mu za korisno poučenje, Simeon mu reče: Ti si mi otac i mati, učitelj dobrih dela i vođ spasenja moga.

Odmah posle toga Simeon izađe iz crkve, i ne svraćajući kući otide u jedno usamljeno mesto, zgodno za molitvu. Tu on pade na zemlju ničice krstoliko i s plačem se moljaše Bogu da mu pokaže put ka spasenju. Dugo ležeći tako i moleći se, on naposletku zaspa i vide ovakvo viđenje: kopa on neki temelj, i ču glas koji mu govori: „kopaj dublje!“ I on stade kopati dublje. I kad presta kopati, smatrajući da je dovoljno duboko, on opet ču glas koji mu naređuje da kopa još dublje. On ponovo stade kopati; i kad prestade sa kopanjem, njemu i po treći put dođe glas da produži sa kopanjem. Najzad ču ove reči: „Prestani, dosta je! A sada, ako hoćeš da zidaš zgradu, zidaj trudeći se usrdno, jer bez truda ništa uspeti nećeš„.

Ovo viđenje zbi se na samom Simeonu. On na dubokom smirenju položi takav temelj za izgrađivanje sebe i drugih, da njegove vrline, izgledaše, prevazilaze ljudsku prirodu. [3]

Posle ovog viđenja Simeon ustade i ode u jedan od manastira u njegovoj postojbini. Iguman toga manastira bejaše blaženi Timotej. Simeon pade na zemlju pred manastirskim vratima, i ležaše sedam dana bez hrane i pića, a u osmi dan izađe iguman i upita ga, odakle je, kuda ide, kako se zove, nije li učinio neko zlo i beži od ruku gospodara svojih. Simeon pade k nogama igumanu i sa plačem mu govoraše; Nisam, oče, ja od takvih; nikome nisam učinio zla, nego žudim da svim srcem Bogu služim. Smiluj se na mene grešnog, i dopusti mi da uđem u manastir i budem sluga svima.

Providevši u Simeonu Božji poziv, iguman ga uze za ruku i uvede u manastir govoreći bratiji: Učite ga monaškom životu i manastirskim pravilima i ustavu.

Primljen u manastir, Simeon se svima pokoravaše i služaše. Za kratko vreme on nauči napamet ceo Psaltir. Kada mu bejaše osamnaest godina on bi postrižen za inoka, i ubrzo postade iskusan inok, jer strogošću svoga života on prevaziđe sve inoke toga manastira. Bratija u manastiru uzimahu hranu: neki jedanput dnevno uveče, neki svaki drugi dan, a Simeon ne uzimaše hrane čitavu sedmicu.

Roditelji Simeonovi dve godine tražahu Simeona svuda i ne mogahu ga pronaći, pošto ga Bog skrivaše. I plakahu mnogo za njim, i toliko tugovahu, da mu otac umre od tuge. A Simeon, našavši sebi oca u Bogu, svega sebe predade Njemu od mladosti.

Živeći u toj lavri [4], blaženi Simeon pođe jednom ka studencu da zahvati vodu. Uzevši konopac od kofe, vrlo jak i oštar, ispleten od palmovih drvca, on ga tako čvrsto omota oko nagog tela svog, od vrata do bedara, da mu se konopac ureza u telo. Nakon deset dana telo mu se zagnoji od rana, jer se konop beše zario do kostiju, i stade strahovito smrdeti, pa još i crvima uzavre. I bratija rekoše igumanu: Otkuda si nam doveo ovoga čoveka? Ne možemo da ga podnosimo zbog smrada što izlazi od njega; niti ko može stajati blizu njega. Kada hodi, crvi padaju od njega; i postelja mu je puna crva. Čuvši to iguman se začudi; i uverivši se da je tačno sve što mu je rečeno, upita blaženog Simeona: Reci mi, čedo, otkuda dolazi ovakav smrad? A Simeon stajaše ćuteći, oborena pogleda. Iguman se razgnevi i naredi da silom svuku sa Simeona gornju haljinu. Tada ugledaše da mu je vlasenica sva krvava i da mu se konop urezao duboko u telo do samih kostiju. To zaprepasti igumana i sve prisutne. I oni sa velikom mukom jedva uzmogoše skinuti taj konop sa Simeona, pošto zajedno sa njim otpadaše i istrulelo meso. A Simeon, junački trpeći te bolove, govoraše: Pustite me kao smrdljivog psa, jer sam ovo zaslužio grehova mojih radi.

Na to mu iguman reče: Tek ti je osamnaest godina, i kakvi su to gresi tvoji?

Simeon odgovori: Oče, rečeno je prorokom: u bezakonjima se začeh, i u gresima rodi me mati moja (Ps. 50, 7).

Čuvši ovakav odgovor iguman se začudi Simeonovom rasuđivanju, i divljaše se što je tako prost mladić prožet tolikim strahom Božjim. Ipak ga stade savetovati da ne muči sebe toliko, i govoraše mu: Nije korisno počinjati nešto što je svrh sile; dosta je učeniku da bude kao učitelj njegov (sr. Mt. 1 0 , 24).

Mnogo je vremena trebalo da Simeonu zarastu rane. A kada Simeon ozdravi, iguman i bratija ponovo primetiše da Simeon opet muči telo svoje; pa bojeći se da se ne stanu ugledati na njega neka slabija bratija, i time sami prouzrokuju smrt sebi, narediše mu da ide iz manastira. Simeon ode iz manastira i dugo hodjaše po pustinji i po gorama dok najzad ne pronađe jedan bezvodni bunar u kome življahu razni gmizavci. Spustivši se u taj bunar, Simeon se stade moliti Bogu.

Posle nekog vremena iguman jedne noći vide u viđenju mnogo naroda sa oružjem i svećama koji opkoliše manastir i pitahu: „Gde je sluga Božji Simeon? Pokažite nam njega, koji je tako mio Bogu i anđelima. Ako nam ga ne pokažete, mi ćemo s manastirom spaliti i vas. Simeon je veći od vas, i Bog će preko njega učiniti mnoga čudesa na zemlji„.

Prenuvši se iz sna, iguman obavesti bratiju o svom strašnom viđenju i ispriča im kakav strah pretrpe zbog Simeona. I posla iguman svuda da traže Simeona, pa čak i sam krenu u traženje. Uzevši nekolicinu od bratije, iguman prohođaše pustinju i peštere tražeći podvižnika. Naišavši na čobane koji pasijahu ovce iguman se raspita kod njih, i saznade od njih da se Simeon nalazi u onom praznom bunaru. Žurno otišavši k tome bunaru, iguman viknu Simeona: Jesi li tu, slugo Božji?

Simeon odgovori: Ostavite me, sveti oci, još malo vremena, dok ne predam duh svoj, jer iznemože duša moja pošto gnevljah Boga.

No monasi ga i protiv njegove volje izvukoše iz bunara i dovedoše u manastir. Proživevši u manastiru neko vreme, blaženi Simeon opet tajno ode iz manastira i skitaše se po gorama i po pustinji. Zatim, vođen Duhom Božjim on dođe na goru u blizini sela Talanisa, nađe tamo malu keliju usečenu u steni, i zatvori se u njoj. U toj keliji on provede tri godine. Tu se on opomenu Mojsija i Ilije koji su se postili četrdeset dana, pa namisli da i on oproba sebe takvim postom. U to vreme doputova u Talanisu episkop te pokrajine, po imenu Vason, koji obilažaše crkve po gradovima i selima. Doznavši za blaženog Simeona episkop dođe i k njemu. Simeon ga stade moliti da zazida vrata njegove kelije na četrdeset dana, ne ostavivši mu u keliji ništa za jelo. Ali episkop ne hte učiniti to, govoreći mu: Ne treba čovek da ubija sebe bezmernim postom, jer je to pre greh nego vrlina.

Na to mu prepodobni reče: Onda mi, oče, postavi hleb i vodu, da ih se prihvatim ako bude nužde, i tako hranom potkrepim malo telo svoje.

Episkop Vason pristade na to: postavi u keliji hleb i vodu, zazida vrata kamenjem, pa ode na svoj put. A kad se navrši četrdeset dana, episkop dođe opet k prepodobnome, razida zazidana vrata kelije i obrete prepodobnoga gde kao mrtav leži na zemlji, a hleb i voda stoje netaknuti na mestu gde su bili postavljeni, jer ih se veliki postnik ne beše ni dotakao. Uzevši sunđer, episkop Vason umi i rashladi usta prepodobnome, i čim prepodobni malo dođe k sebi episkop ga pričesti Božanskim Tajnama. Posle toga Simeon uze malo lake hrane, te se potkrepi. O ovako velikom uzdržanju prepodobnoga episkop pričaše mnogoj bratiji na korist. Prepodobni pak od toga vremena stade se svake godine tako postiti u Svetu Četrdesetnicu: ništa nije jeo ni pio nego se neprestano molio, dvadeset dana stojeći a dvadeset dana sedeći od truda.

Pošto provede tri godine u svojoj tesnoj kamenoj keliji, prepodobni Simeon se pope na najviši vrh gore. I da ne bi silazio otuda, on jednim krajem železnog lanca, dugačkog deset metara, okova sebi nogu, a drugi kraj prikova za kamen. Tako vezan on sve vreme oči svoje upiraše na nebo i umom se uznošaše k Onome koji je iznad nebesa. Čuvši za prepodobnoga, sam arhipastir Antiohijske crkve blaženi Meletije [5] dođe da ga poseti. Videvši prepodobnoga Simeona tako prikovana, blaženi arhipastir reče: Čovek može i bez okova vladati sobom, i prikovati sebe za jedno mesto ne lancima nego voljom i razumom.

Čuvši ovo, prepodobni Simeon upotrebi ovu pouku sebi na korist: skide sa sebe okove i dobrovoljno okova sebe voljom, obarajući pomisli i svaku oholost koja se podiže na poznanje Božije, i porobljujući svaki razum na poslušnost Hristu, da postane dobrovoljni sužanj Isusa Hrista (sr. 2 Kor. 10, 4-5).

Slava svetog podvižnika raznese se svuda. I stadoše se sticati k njemu svi, ne samo obližnji žitelji, nego i ljudi iz dalekih zemalja kojima je valjalo prevaliti put od mnogo dana.

Neki od njih donošahu k njemu svoje bolesnike, drugi prošahu isceljenje svojim bolnima na domu, treći sami behu pod iskušenjima i nevoljama, četvrte mučahu nečisti duhovi. I niko se od njih nije vraćao prazan, nego je svaki dobijao ono što je tražio: neki isceljenje, neki utehu, neki korisnu pouku, neki neku drugu pomoć. Svi su se s radošću vraćali svojim kućama, slaveći Boga. A prepodobni, kada bi iscelio koga, uvek je govorio takvome: Proslavljaj Boga koji te isceli, i nikako se ne usuđuj reći da te Simeon isceli, da te što gore ne snađe.

Kao reka sticahu se k prepodobnom Simeonu ljudi raznih naroda, plemena i jezika: Ismailjćani, Persijanci, Jermeni, Gruzini, Homeriti, Španci, Britanci i Talijani. Tako Bog proslavljaše onoga koji Njega proslavljaše. I svi ti mnogobrojni ljudi koji se sabirahu k prepodobnome, tražahu da ga se dotaknu uzimajući blagoslov od njega. Takvo poštovanje i uznemiravanje postade teretno blaženome, i on pronađe čudan način izbavljenja od ljudske vreve: odluči da sazida stub i stoji na njemu, kako ga se dolazioci ne bi mogli doticati. I on podiže stub, i ustroji na njemu obitalište od dva lakta; i tu življaše u postu i molitvama. I bi prvi stolpnik. Stub beše visok šest lakata, i sveti Simeon prostoja na njemu nekoliko godina. Tada mu ljudi podigoše drugi stolp, visok dvanaest lakata. Zatim nakon ne malo vremena podigoše mu stub visok dvadeset i dva lakta, a potom – stub od trideset i šest lakata. Tako prepodobni stubovima razne visine kao lestvicama penjaše se ka nebeskom svetu, trpeći mnogo na njima od kiše, od vrućine i od mraza. A hrana mu beše kvašeno sočivo [6], – voda. Oko stuba ljudi mu podigoše dve kamene ograde.

O takvom životu svetog Simeona čuše sveti oci koji življahu po pustinjama, i divljahu se njegovom neobičnom podvigu:jer još niko ne beše izmislio takvo življenje – stajanje na stolpu (stubu). I želeći da ispitaju kakvoga je duha, oni mu poslaše ovakvu poruku: Zašto ne ideš putem otaca naših nego si izmislio neki novi put? Siđi dakle sa stuba i posleduj žitiju drevnih pustinjaka. Pored ove poruke oni dadoše poslanicima još i uputstvo: da Simeona silom skinu sa stuba ako se ne pokori njihovoj poruci, a ako se pokori njihovoj poruci i htedne sići sa stuba, onda da ga ostave da stoji na stubu kao što je počeo, jer pokaže li se poslušan, to će biti dokaz da je njegov novi način života od Boga. Tako i bi. Jer kada poslanici dođoše k prepodobnom Simeonu i saopštiše mu poruku sabora svetih otaca pustinjaka, on odmah kroči nogom na lestvicu želeći da siđe dole. Videći to poslanici povikaše: Ne silazi, sveti oče, nego ostani i dalje na stubu, jer sada znamo da je tobom započeto delo od Boga, koji neka ti bude pomoćnik do kraja.

K prepodobnom Simeonu dođe i Don [7], patrijarh Antiohijski, prejemnik svetog Meletija, i videvši njegovo življenje udivi se i dugo beseđaše s njim o stvarima korisnim po dušu. Zatim patrijarh odsluži svetu liturgiju, i oni se obojica pričestiše Božanskim Tajnama. Potom se patrijarh vrati u Antiohiju.

Međutim prepodobni Simeopn Stolpnik se sve više i više podvizavaše, oružajući se protiv nevidljivog neprijatelja. Tada đavo, nenavidnik svakoga dobra, pretvori se u anđela svetla i pokaza se svetome u blizini stuba na ognjenim kolima, sa ognjenim konjima, kao da silazi s neba, i govoraše: Čuj, Simeone, Bog neba i zemlje posla me k tebi, kao što vidiš, sa kolima i konjima, da te kao Iliju uzmem na nebo, jer si takvu čast zaslužio zbog svetosti svoga života, i već je došao čas da okusiš plodove trudova svojih i primiš venac pohvale iz ruke Gospodnje. Stoga pohitaj, slugo Gospodnji, da vidiš Tvorca svoga i da se pokloniš Njemu koji te stvori po liku Svome; a i tebe žele da vide anđeli i arhanđeli sa prorocima, apostolima i mučenicima.

Svetitelj ne raspoznade vražiju prelest, i rekavši: „Gospode, mene li grešnika hoćeš da uzmeš na nebo?“ podiže desnu nogu da stane na ognjena kola, i u isto se vreme prekrsti desnom rukom; i tog časa đavo sa kolima i konjima iščeze kao prah razvejan vetrom. Tada Simeon Stolpnik poznade đavolsku prelest i kajaše se, a desnu nogu kojom je hteo da stupi na đavolova kola on kazni time što stajaše na njoj jednoj čitavu godinu dana. Đavo pak, ne podnoseći takav podvig njegov, porazi nogu prepodobnome ljutom ranom, te satruli na njoj meso a namnožiše se i crvi, i gnoj sa crvima tečaše iz rane po stubu na zemlju. A neki mladić Antonije [8] sabiraše crve što padahu na zemlju, i po naređenju prepodobnoga opet ih nošaše k njemu na stub. A on, trpeći kao drugi Jov, prilagaše crve na ranu, govoreći: Jedite što vam dade Bog.

U to vreme knez saracenski [9] Vasilnik, čuvši mnoge stvari o svetom Simeonu Stolpniku, dođe k njemu, i posle duge besede s njim dobi veliku korist i poverova u Hrista. Ugledavši pak crva koji beše pao na zemlju iz rane prepodobnoga, knez ga uze u ruku i otide. Prepodobni ga vrati i upita: Zašto si u česne ruke svoje uzeo smrdljivog crva koji je pao iz satrulelog tela mog? A Vasilik, otvorivši ruku, nađe u njoj skupoceni biser, i reče. To nije crv već biser.

To tebi bi po veri tvojoj, primeti prepodobni. I tako Saracen, primivši blagoslov, ode domu svom.

Posle mnogo godina mati prepodobnoga Marta, doznavši za njega, dođe da se vidi s njim, i mnogo plakaše pred vratima. Ali Simeon Stolpnik ne hte da se vidi s njom i posla k njoj govoreći: Ne uznemiravaj me sada, majko moja; ako zaslužimo, videćemo se na onom svetu. Ali ona još više uzažele da ga vidi. I blaženi ponovo posla k njoj moleći je da počeka još malo ćuteći. Ona leže pred vratima ograde, i tu predade duh svoj Gospodu. Sveti Simeon Stolpnik tog časa saznade za njenu končinu i naredi da telo njeno donesu pred stub. Ugledavši majku svoju on se sa suzama stade moliti za nju. Dok se on moljaše, sveto telo njeno se pokretaše i lice joj se osmehivaše. I svi koji to posmatrahu divljahu se, hvaleći Boga. I sahraniše je kraj stuba svetiteljeva. I svetitelj pominjaše majku svoju u molitvama svojim dva puta svaki dan. Uskoro zatim ljudi opet promeniše stub svetome i načiniše mu novi od četrdeset lakata visine. Na tom stubu prepodobni stajaše sve do same blažene končine svoje.

Mesto na kome prepodobni Simeon Stolpnik provođaše čudesno življenje svoje ne imađaše vode u blizini, te vodu donošahu izdaleka, zbog čega se mnogo paćahu ljudi koji dolažahu k prepodobnome i njihova stoka. Videći te patnje zbog nedostatka vode, prepodobni se usrdno pomoli Bogu da podari vodu kao nekada žednome Izrailju u pustinji. I gle, oko četiri sata popodne iznenada se zatrese zemlja, i rasede se na istočnoj strani od ograde, gde se otvori kao pećina, u kojoj se van svakog očekivanja pojavi voda u izobilju. Svetitelj naredi da se to mesto raskopa još više sedam lakata unaokolo, i odatle stade teći voda izobilna.

Jedna žena, ožednevši noću, popi sa vodom majušnu zmiju. Zmijica stade rasti u ženinom stomaku i postade velika. Od toga lice ženino postade zeleno kao trava, i mnogi je lekari lečahu, ali je ne mogoše izlečiti. Tu ženu dovedoše k svetom Simeonu Stolpniku. Blaženi reče: „Napojte je ovdašnjom vodom“. Kad se žena napi te vode, iz nje iziđe velika zmija, koja dopuzi do stuba, i tu odmah prepuče.

Neki ljudi koji izdaleka putovahu k prepodobnome, sklanjajući se od žege, skrenuše s puta pod drvo da se malo odmore. Dok tamo seđahu oni ugledaše gde prolazi bremenita košuta i povikaše k njoj govoreći: „Molitvama svetog Simeona zaklinjemo te, zastani malo!“ I gle čuda! košuta stade, jer i zveri imenom svetiteljevim postajahu krotke i poslušne. Uhvativši košutu putnici je zaklaše, oderaše joj kožu i spremiše sebi jelo od njenoga mesa. Ali čim počeše jesti, oni biše kažnjeni gnjevom Božjim, te izgubiše ljudski glas i stadoše rikati kao jeleni. Onda oni trčeći dojuriše k svetom Simeonu Stolpniku, noseći sa sobom kožu košutinu, kao izobličenje greha svog. I provedoše oni pored stuba dve godine, i jedva se mogoše isceliti i progovoriti kao ljudi; a kožu od košute obesiše na stubu za svedočanstvo o događaju i čudu.

Na toj gori gde se sveti Simeon Stolpnik podvizavaše, ne mnogo daleko od stuba ugnjezdi se strašna zmija, zbog koje ni trava ne rastijaše na tom mestu. Jednom se zabode toj zmiji u desno oko treska, dugačka jedan lakat, i zadavaše zmiji silne bolove. I jednoga dana zmija dopuzi k stubu prepodobnoga, i ležeći pred vratima ograde sva se previjaše priklanjajući glavu kao smiravajući se i proseći milost od svetog Simeona Stolpnika. I kada svetitelj pogleda na zmiju, odmah joj treska ispade iz oka, i zmija ostade tamo tri dana, ležeći pred vratima kao ovca. I svi bez ikakvog straha dolažahu i izlažahu, i zmija nikome ništa ne učini. A kada se zmijino oko potpuno isceli, ona ode u svoje leglo. I svi posmatrahu i divljahu se tom predivnom čudu.

U toj zemlji življaše leopard, zver velik i veoma opak, koji uništavaše i ljude i stoku. I niko se ne usuđivaše da prolazi pored mesta gde se taj zver beše nastanio, jer mnogo zla činjaše okolnim žiteljima. ljudi dođoše i izvestiše o tome prepodobnoga. On naredi da uzmu zemlje od njegove ograde i vode, pa da ono mesto gde se nalazio zver izdaleka obiđu posipajući zemljom i kropeći vodom. Ljudi poslušaše svetitelja, i tako uradiše. I posle ne mnogo dana, videći da se zver nigde ne pojavljuje, pođoše da ga potraže, i nađoše ga mrtva gde leži na onoj zemlji koju uzeše od ograde prepodobnoga i posipaše. I svi proslaviše Boga.

No uskoro se u tom kraju pojavi drugi zver, okrutniji od prvog, zver slovesni – razbojnik iz Antiohije Jonatan. On ubijaše mnoge ljude na putevima i po kućama, razbojnički ih iznenada napadajući po naseljima i predgrađima. I niko ga ne mogaše uloviti, iako mu mnoge zasede postavljahu kraj puteva; jer on beše veoma snažan i hrabar, da niko ne beše u stanju protivstati mu. A kada se uzbudi sva Antiohija i posla vojnike da uhvate razbojnika, on, ne mogući se sakriti od mnogobrojne potere, dobeže u ogradu prepodobnog Simeona, i uhvativši se za stub kao bludnica za Hristove noge, on plakaše gorko. I viknu k njemu sa vrha stuba svetitelj: Ko si, odakle si, i zašto si došao ovamo?

On odgovori: Ja sam Jonatan razbojnik; načinio sam mnoga svakovrsna zla, i došao sam ovde da se kajem za grehe svoje.

Dok on to govoraše, dojuriše vojnici iz Antiohije i stadoše vikati k prepodobnome: Daj nam, oče, neprijatelja našeg, razbojnika, jer su već i zverovi spremljeni u gradu da ga rastrgnu!

Odgovori im blaženi Simeon: Dečice moja! nisam njega ja doveo ovamo, već Bog koji želi pokajanje njegovo uputi ka g meni. Ako možete ući unutra vi ga uzmite, a ja vam ga ne mogu izvesti, jer se bojim Onoga koji ga posla k meni.

Čuvši to i ne smejući ne samo ući u ogradu nego i ništa reći protiv, vojnici se sa strahom vratiše i ispričaše sve u Antiohiji. Razbojnik pak provede sedam dana pokraj stuba, pripadajući u molitvi k Bogu, ispovedajući grehe svoje i plačući velikim plačem. I svi koji behu tamo, gledajući njegovo pokajanje i plač, biše i sami veoma tronuti. A kad se navrši sedam dana razbojnik viknu k svetome: Oče, hoćeš li mi narediti da idem?

A sveti otac ga upita: Opet li se vraćaš na zla dela svoja?

Ne, oče, odgovori on, nego vreme moje dođe. I tako razgovarajući s prepodobnim predade duh svoj Bogu. A kad učenici svetoga Simeona htedoše da pogrebu razbojnika pokraj ograde, stigoše iz Antiohije vojne starešine i stadoše vikati: Daj nam, oče, neprijatelja našeg, zbog koga se sav grad uznemiri.

Prepodobni odgovori: Onaj koji ga dovede k meni, On isti dođe sa mnoštvom nebeskih vojnika i uze ga, očišćena pokajanjem, k sebi. Stoga mi ne dosađujte.

Čuvši to i ugledavši preminulog razbojnika, vojne starešine se zaprepastiše i odadoše hvalu Bogu koji ne želi smrti grešnika. Vrativši se u grad oni objaviše sve što čuše od prepodobnoga i što videše.

Stojeći na stubu kao sveća na svetnjaku, prepodobni otac naš Simeon Stolpnik pokaza se svetlost svetu, prosvećujući pomračene idolodemonijom narode i upućujući ih k svetlosti poznanja istinitoga Boga. Slava čudesnoj blagodati Božijoj koja tako dejstvovaše u njemu! Stojeći na jednom mestu, sveti podvižnik privede k veri mnoge, kao da je prohodio svu vaseljenu učeći i propovedajući. Jer kao sunce sipaše on zrake vrlinskog života svog i slatkorečivog učenja, te prosvećivaše okolne zemlje. Jer kraj stuba njegovog mogli su se videti Gruzini, Persijanci i Jermeni gde primaju sveto krštenje; Ismailjćani [10] dolažahu u grupama, po dvesta, po trista, a katkad i po hiljadu ljudi; oni se s krikom odricahu zabluda svojih otaca, i donoseći k stubu idole koje su iz davnina počitovali i klanjali im se, oni ih kraj stuba razbijahu i nogama gažahu; i primivši zakon istinite vere sa medotočivog jezika prepodobnoga oca, i udostojivši se pričešća Božanskim Tajnama, oni se vraćahu s velikom radošću, prosvećeni svetlošću svetog Evanđelja. Neki saracenski vojenačalnik Filarh, čiji srodnik beše raslabljen, moli svetitelja da mu podari isceljenje. Svetitelj naredi da raslabljenoga donesu pred stub, i upita ga: Odričeš li se zloverja svojih otaca?

On reče: Odričem se.

I opet ga upita svetitelj: Veruješ li u Oca i Sina i Svetoga Duha?

Raslabljeni izjavi da veruje bez ikakve sumnje.

Tada mu svetitelj reče: Ustani!

I tog trenutka ustade mladić zdrav, kao da nikada nije bolovao. A da bi ubedljivo pokazao da je mladić ozdravio, blaženi naredi mladiću da uzme na svoje rame vojenačalnika Filiarha, koji beše debeo, i da ga odnese u logor, što mladić i učini zabacivši vojenačalnika na svoja pleća kao snop. Videći to, svi odadoše hvalu Bogu koji kroz svetitelja Svog tvori divna čudesa.

Prepodobni imađaše i dar proroštva: jer za dve godine unapred on proreče sušu, glad i pomor; i još proreče da će kroz trideset dana naići skakavci – što se sve i zbi. Jednom on u viđenju vide dva žezla gde se spuštaju s neba, i jedan pade na istok a drugi na zapad. To viđenje prepodobni ispriča prisutnima, proričući da će Persijanci i Skiti ustati na grčku i rimsku državu. I mnogim suzama i neprestanom molitvom prepodobni umilostivljaše Boga da odvrati Svoj pravedni gnjev i ne dopusti da ta kazna snađe hrišćane. I umoli Boga o tome: jer sva persijska vojska, već gotova za rat, po Božjem promislu odloži svoj pohod, i za to vreme nastadoše kod Persijanaca međusobne raspre, te oni odustaše od svoje namere.

Jednom prepodobni doznade da je car Teodosije Mlađi [11] vratio Jevrejima hram koji je bio predat hrišćanima, i odmah uputi pismo caru karajući ga i preteći mu gnjevom Božjim, ne obazirući se na to što je on car. Pročitavši pismo car se uplaši, i naredi da se hram ponovo preda hrišćanima, a gradonačelnika koji mu beše savetovao da hram vrati Jevrejima smeni s položaja, i prepodobnome posla molbeno pismo u kome ga moljaše da mu oprosti i uznese za njega molitvu Bogu. A suprugu istoga cara, caricu Evdokiju, koja posle smrti svoga muža beše pala u evtihijansku jeres [12], prepodobni usavetova svojim pismima i u toku četiri meseca obrati k pobožnosti. Po obraćenju svom carica požive još četiri godine u pokajanju, pa se udostoji blažene končine u Jerusalimu, i bi pogrebena u svojoj zadužbini, crkvi svetog Prvomučenika Stefana. [13] A car Markijan [14], koji posle Teodosija Mlađeg stupi na grčki presto, često je tajno posećivao prepodobnog Simeona Stolpnika i dobijao od njega mnoge korisne savete.

Persijska carica, slušajući o čudesima i svetosti prepodobnog Simeona Stolpnik, posla k njemu proseći blagoslov, i dobi od njega blagoslovljeni jelej koji smatraše za veliki dar i čuvaše ga česno.

Carica Ismailjćana, budući nerotkinja, posla k prepodobnome moleći ga da se moli za nju, da bi njegovim svetim molitvama mogla postati majkom. Tako i bi, jer se ona uskoro razreši nerađanja i rodi sina. Uzevši dete, carica krenu na put k prepodobnome. Ali čuvši da ženama nije moguće dolaziti k prepodobnome – jer on čak ni majci svojoj ne dopusti da dođe k njemu – ona posla sina svog po slugama svojim da ga prepodobni blagoslovi, govoreći: Evo, oče, plod svetih molitava tvojih; stoga blagoslovi ovaj plod!

Šta da rečemo o neiskazanim podvizima prepodobnoga Svetog Simeona Stolpnika? Njih je nemoguće iskazati, jer prevazilaze sile ljudske. Ja se pre svega, veli blaženi Teodorit, divim njegovom trpljenju: noću i danju on tako stoji, te ga svi vide. Dogodi se jednom da se vratanca i gornji deo zida srušiše od dotrajalosti, te dok se to ponovo ne napravi i obnovi svi su mogli gledati svetitelja ne malo vremena. Tada su oni posmatrali nov i neobičan prizor: prepodobni je ili nepomičan stajao dugo, ili je prinosio molitve Bogu praveći često poklone. Neko od prisutnih priča kako je hteo da izbroji poklone koje je prepodobni pravio ne prestajući: izbrojao je hiljadu dvesta četrdeset i četiri, pa se umorio gledajući uvis na vrh stuba i prestao brojati. Međutim, svetitelj ne iznemože od poklona. Jer uzimajući jednom u nedelju dana hranu, i to vrlo malo i laku, on postade lak i sposoban za česta metanija. Od dugog pak stajanja njemu se i na drugoj nozi otvori nezarastljiva rana, i mnogo krvi isticaše iz nje. Ali ga ni to ne uzmože otrgnuti od bogomislija. Dobrovoljni mučenik trpljaše junački sve. No jednom prilikom prepodobni bi prinuđen da pokaže svoju ranu, a evo zbog čega. Neki sveštenik iz Arabije, čovek dobar i bogonadahnut, dođe k prepodobnome i stade govoriti: Pitam te u ime same Istine koja privuče k sebi sav rod ljudski, reci mi, jesi li čovek ili bestelesno biće?

Zbog čega me to pitaš? upita ga prepodobni.

Zbog toga, odgovori sveštenik, što sam slušao o tebi da niti jedeš, niti piješ, niti spavaš; a to nije svojstveno čoveku, i ne može čovek živeti bez hrane, pića i sna. Prepodobni onda naredi tom svešteniku da se popne k njemu na stub, i dopusti mu da vidi i opipa ranu gnojavu i punu crva. Videvši ranu i čuvši da prepodobni jede jednom u sedmici, i to vrlo malo, sveštenik se udivi trpljenju i podvigu svetiteljevom.

Pri takvim podvizima, tvoreći tolika čudesa i provodeći tako vrlinski život, prepodobni beše krotak i smiren, kao da je bio manji i nepotrebniji od svih ljudi. Za sve lice njegovo beše podjednako svetlo i reč ljubavna, kako za velmožu tako i za roba, kako za bogatog tako i za ubogog i za poslednjeg izroda: jer on ne gledaše ko je ko. I svi se ne mogahu nasititi gledanja svetolikog lica njegovog i slatkorečive besede njegove, jer usta njegova behu puna blagodati Svetoga Duha. Imajući dar mudrosti, on svaki dan napajaše srca slušalaca rekom učenja, i mnogi, oduševljeni njegovim učenjem, ostavljahu sve zemaljsko i kao ptice uzletahu visoko: jedni odlazeći u manastire, drugi u pustinje, a treći ostajući da žive pored njega.

Svakidašnji ustav života prepodobnoga Simeona Stolpnika beše ovakav: svu noć i dan do tri sata popodne on je stajao na molitvi; posle tri sata govorio je pouku sabranom narodu kod stuba; zatim je saslušavao potrebe i molbe svakoga koji je došao k njemu, i molitvom isceljivao bolesnike; potom je stišavao svađe i sporove ljudske i zavodio mir; a po zalasku sunca on se opet predavao molitvi. Noseći tolike podvige prepodobni nije prestajao brinuti se o miru crkvenom: rušeći mnogobožačko bezbožje, opovrgavajući jevrejske hule, iskorenjujući jeretička učenja; careve pak i knezove i sve vlasti svojim mudrim i korisnim pismima upućivao je ka strahu Božjem, ka milosrđu i ljubavi, i pobuđivao ih na štićenje Crkve Božje, i sve je poučavao mnogo dušekorisnim stvarima. Tako provodeći čudesan život, koji izgledaše neizdržljiv za prirodu ljudsku, prepodobni se najzad približi končini svojoj kada mu beše preko sto godina od rođenja. Na stolpu je on stajao osamdeset godina, kako o tome pišu potpuno verodostojni ljudi, savršen u vrlinama, zemaljski anđeo, nebeski čovek.

O blaženoj končini prepodobnoga Simeona Stolpnika ovako piše njegov učenik Antonije: „Jednoga dana, i to u petak, posle tri sata popodne, kada mi očekivasmo od njega uobičajenu pouku i blagoslov, on ne pogleda na nas sa stuba; tako isto i u subotu i u nedelju on nam ne pruži po običaju svoju roditeljsku reč. To me uplaši i ja se popeh na stub, i gledam: prepodobni stoji pognute glave kao na molitvi, a ruke mu prekrštene na grudima. Smatrajući da on vrši molitvu ja stajah ćuteći. A zatim stupivši pred njega rekoh: „Oče, blagoslovi nas, jer narod evo već tri dana i tri noći stoji oko stuba čekajući blagoslov od tebe“. Ali mi on ne odgovori. Ja mu onda rekoh: „Zašto, oče, ne odgovaraš tvome čedu koje je u tuzi? Eda li te čime uvredih? Pruži mi ruku svoju da je poljubim“. Ali odgovora ne beše. Stojeći pred njim oko pola sata, u meni se pojavi sumnja i ja pomislih: da nije već otišao ka Gospodu? Onda prislonih uvo, ali se disanje ne osećaše, samo divan miomir, kao od raznih divnih mirisa, izlažaše iz tela njegova. Tada shvatih da se on upokojio u Gospodu, uplaših se i plakah gorko. I pristupivši k njemu, položih i opremih mošti njegove, i celivah mu oči, bradu, usta i ruke, govoreći: Kome me ostavljaš, oče? Gde ću čuti slatke pouke tvoje? Gde ću se nasititi anđelske besede tvoje? Kakav ću odgovor dati od tebe narodu koji čeka tvoj blagoslov? Šta ću reći bolesnicima kada dođu ovde proseći isceljenja? I ko neće zaplakati kada ugleda tvoj stolp prazan, bez tebe svetilnika na njemu? I kada mnogi dođu izdaleka tražeći tebs, i ne nađu te, neće li zaridati? Teško meni! sada te vidim, a sutra pođem li na desno ili na levo, neću te naći!

„Plačući tako nad njim, ja od bola duševnog zadremah, i gle, javi se prepodobni kao sunce, govoreći: Neću ostaviti stolp, ni mesto, ni goru ovu blagoslovenu. Siđi i podaj blagoslov narodu, jer se ja već, po volji Gospodnjoj, upokojih; i ne kazuj im, da se narod ne bi uzrujao, nego brzo pošalji vest o meni u Antiohiju. Tebi pak potrebno je da poslužiš na ovom mestu, i Gospod će ti uzvratiti po trudu tvom.

Ja se probudph iz sna i dršćući rekoh: „ne zaboravljaj me, oče, u svetom pokoju tvom“, i padoh na noge njegove, i celivah svete stope njegove, i uzevši ruku njegovu stavih je na oči svoje govoreći: „blagoslovi me, oče!“ i opet plakah gorko. Zatim ustavši otreh suze, da ne bi ko saznao šta se dogodilo, pa siđoh i tajno poslah poverljivog brata u Antiohiju k patrijarhu Martiriju [15] izveštavajući ga o prestavljenju prepodobnoga. I patrijarh stiže brzo sa tri episkopa, a takođe i gradonačelnik Ardaborije sa svojim vojnicima, i mnoštvo naroda ne samo iz Antiohije nego i iz svih okolnih gradova i sela, i iz manastira monasi sa svećama i kadionicama, i od Saracena vrlo mnogi, ubrzo se stekoše kao reke, jer vest o smrti prepodobnoga Simeopna Stolpnika za jedan čas se raznese svuda kao vetrom nošena.

„Patrijarh sa episkopima uzidje na stub, i uzevši česne mošti snesoše ih dole i položiše pored stuba, dok sav narod plakaše. Čak i mnoštvo ptica, na očigled sviju, s krikom letijahu oko stuba, kao da oplakuju končinu takvog svetilnika sveta. Svenarodno naricanje i kuknjava čulo se na daljinu oko sedam potrkališta; a i same okolne gore, polja i drveće izgledalo je kao da tuguju i plaču zajedno s ljudima, jer svuda vazduh bejaše sumračan i nošahu se talši oblaci. Ja pak videh javivšeg se kraj svetih moštiju anđela, lice mu beše kao munja, haljine kao sneg, i s njim sedam staraca koji razgovarahu; čuh i glas njihov, ali ne razumeh šta su govorili, jer me strah i užas behu obuzeli“.

U onaj dan u koji se prestavi prepodobni Simeon Stolpnik, učenik njegov i podražatelj svetog života njegovog prepodobni Danilo [16], koji kratko vreme pre toga nameravaše da uziđe takođe na stub kraj moreuza Crnoga Mora, blizu Carigrada, vide na onu stranu gde se nalažaše stub prepodobnog Simeona mnoštvo nebeskih vojski gde uzlaze sa zemlje na nebo, a usred njih uznošahu dušu svetoga Simeona svu radosnu. I ne samo prepodobni Danilo nego i blaženi Avksentije [17], koji iz pustinje beše pozvan na Halkidonski Sabor [18], vide to isto, nalazeći se u to vreme u Vitiniji.

Kada česne mošti svetoga Simeona Stolpnika biše položene na pripremljenu nosiljku, patrijarh, misleći da uzme na blagoslov nekoliko dlaka iz svete brade njegove, pruži ruku, i ruka mu se tog časa osuši. I samo posle usrdne molitve sviju za patrijarha Bogu i ugodniku Božjem, ruka patrijarhova postade zdrava. Uzevši česne mošti svetoga Simeona nosiše ih sa psalmima i molitvama u Antiohiju, i iziđe sav grad u susret. A beše tu čovek gluv i nem četrdeset godina. On čim ugleda sveto telo prepodobnoga, odmah mu se odreši sluh i jezik, i pavši pred svetim moštima uzviknu: „Dobro si došao, slugo Božji, jer evo dolazak tvoj isceli me!“ Primivši svetiteljevo telo, dragocenije od zlata i srebra, Antiohijani ga odnesoše u veliku crkvu; i mnoga čudesa i isceljenja bivahu na grobu njegovom. Kroz nekoliko pak godina Antiohijani sagradiše crkvu u ime prepodobnog Simeona Stolpnika i preneše u nju svete mošti njegove.

Prestavi se prepodobni u vreme cara Lava Velikog [19], 460. godine. Car Lav posla k Antiohijanima, moleći ih da mu dopuste preneti mošti prepodobnoga u Carigrad; ali oni, ne želeći se lišiti takvog zaštitnika, rekoše carevim poslanicima: Pošto grad naš nema kamene bedeme, jer oni padoše, delom razoreni carskim gnjevom, delom razrušeni velikim zemljotresom, mi zbog toga unesmo sveto telo Simeonovo, da nam ono bude bedem i zaštita.* [20]

Na onom pak mestu gde bejaše stub prepodobnog Simeona Stolpnika, bi podignuta u njegovo ime prekrasna krstolika crkva i obrazovan veliki manastir. I ispuni prepodobni obećanje svoje koje izreče učeniku Antoniju u viđenju, da on neće ostaviti svoje mesto: jer čudesa i isceljenja bolnih tamo ne oskudevahu. A u dan spomena njegova svake godine se javljaše velika zvezda nad stubom i obasjavaše sav kraj. O javljanju ove zvez1de svedoče mnogi istoričari, naročito Evagrije Sholastik [21], koji je vide svojim očima. Isti Evagrije piše da to sveto mesto beše nepristupno za žene, i strogo se pazilo da se ženska noga ne usudi dotaći se praga, koji ni majci prepodobnoga ne bi dozvoljeno da prekorači. Govori se da se neka žena obuče u muško odelo, kako bi neopaženo ušla u crkvu svetog Simeona Stolpnika, i kada se dotače praga crkvenog, tog časa pade mrtva na leđa. Mada su tamo dolazile i žene, kao što piše Nikifor [22], no one se nisu usuđivale da se približe ogradi nego su stajale podalje i molile se gledajući na stub.

I svi koji s verom dolažahu, ne lišavahu se blagodati prepodobnoga već dobijahu pomoć i razna isceljenja, i vraćahu se s radošću, blagodareći Oca i Sina i Svetoga Duha, Jednoga u Trojici Boga, kome čast i slava i poklonjenje, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.

 

NAPOMENE:

1. Ovoga Sv. Simeona Stolpnika treba razlikovati od Sv. Simeona Stolpnika Mlađeg (596. god), koji se još zove Simeon Divnogorac (slavi se 24. maja). Treći pak Sv. Simeon je Simeon Stari ( 390. godine, slavi se 26. januara), ali on nije bio stolpnik.
2. Kapadokija oblast u Maloj Aziji, najpre beše samostalna država; od 393. do 370. pre Hrista prvo bila pod vlašću Persijanaca, pa zatim Makedonaca; potom je do 16 god. posle Hrista imala svoje careve;u 17 godini posle Hrista pretvorena u Rimsku provinciju carem Tiberijem i spojena sa Pontom i Malom Jermenijom; krajem jedanaestog veka potpala pod vlast Turaka, pod čijom je vlašću i danas. U vreme prepodobnog Simeona hrišćanstvo je u Kapadokiji cvetalo. Veliki učitelji Crkve sv. Grigorije Bogoslov, sv. Vasilije Veliki i brat njegov sv. Grigorije Niski rodom su iz Kapadokije.
3. Blaženi Teodorit, episkop Kirski, savremenik prepodobnog Simeona, posećivao je prepodobnoga za vreme njegovog podvizavanja na stubu, i on piše: „Mada o podvizima njegovim mogu svedočiti svima, ipak se bojim da pristupim pripovedanju, da podvizi njegovi ne bi izgledali potomcima basnoslovni i neverovatni, pošto prevazilaze ljudsku prirodu“.
4. Od duboke starine lavrom se nazivaju mnogoljudni i znameniti manastiri. Ovaj naziv se pojavio najpre u Egiptu, pa potom u Palestini.
5. Sveti Meletije Antiohijski ( 3 6 0 – 3 8 1 ) slavi se 1 2 . februara.
6. Pod sočivom se razume: pasulj, grašak, leća i ostalo povrće.
7. Sveti Meletije bio antiohijskim patrijarhom od 360. do 381. godine, a Domn II ili Domnin od 441. do 449. godine.
8. Antonije bio je učenik svetog Simeona, i napisao je njegovo Žitije.
9. Saraceni – stanovnici Arabije; kasnije hrišćanski pisci tako nazivaju sve muslimane uopšte.
10. Ismailjćapi – potomci Ismaila, sina patrijarha Avraama od Agare.
11. Carovao od 408. do 450. godine.
12. Evtihije, osuđen Četvrtim Vaseljenskim Saborom, učio je da Isus Hristos ima samo jednu prirodu, i to Božansku, dok sveta Crkva svagda je priznavala i priznaje u Isusu Hristu dve prirode: Božansku i čovečansku.
13. Spomen ove svete carice Evdokije praznuje se 13. avgusta.
14. Carovao od 450. do 457. godine.
15. Martirije – patrijarh antiohijski od 456. do 468. godine.
16. Spomen njegov praznuje se 11. decembra.
17. Spomen prepodobnog Avksentija 14. februara.
18. Halkidonski Sabor ili Četvrti Vaseljenski Sabor održan 451. godine u Halkidonu (na maloazijskoj strani Bosfora).
19. Lav Veliki carovao od 457. do 474. godine.
20. Jedan deo moštiju svetoga Simeona bi potom prenesen k prepodobnom Danilu Stolpniku, na njegovu molbu, kao što o tome piše u žitiju prepodobnog Danila.
21. Evagrije Sholastik, živeo u šestom veku, napisao „Crkvenu Istoriju“.
22. Nikifor Kalist, živeo u četrnaestom veku, napisao „Istoriju Crkve“