Crkveni praznik Blagovesti

 

BLAGOVESTI

Dana 25 marta po crkvenom kalendaru, odnosno 7 aprila po modernom kalendaru proslavljaju se Blagovesti kada je arhangel Gavrilo obavestio Presvetu Bogorodicu da će roditi Spasitelja sveta

 

BLAGOVESTI PRESVETE BOGORODICE

SINAKSAR NA BLAGOVESTI

KADA se Presvetoj Djevi navrši jedanaest godina prebivanja i služenja pri hramu Jerusalimskom, i četrnaest godina od Rođenja – kada, dakle, stupi u 15-tu godinu života, saopštiše joj sveštenici, da po zakonu ona ne može više ostati pri hramu, nego treba da se obruči i stupi u brak. No kako veliko iznenađenja za sve sveštenike bi odgovor Presvete Djeve, da je se ona posvetila Bogu i da želi ostati devojkom do smrti ne stupajući ni s kim u brak! Tada po promislu i vnušenju Božjem prvosveštenik Zaharija, otac Pretečev, dogovorno sa ostalim sveštenicima, sabra dvanaest bezženih ljudi iz plemena Davidova, da bi jednome od njih uručili Djevu Mariju na čuvanje devojaštva njenog i staranje o njoj. I bi uručena starome Josifu iz Nazareta, koji joj beše i srodnik.

U domu Josifovom Presveta Djeva produži živeti isto kao i u hramu Solomonovom, provodeći vreme u čitanju Svetog Pisma, u molitvama, bogorazmišljanju, postu i ručnom radu. Gotovo nikad iz kuće ne izlažaše, niti se interesovaše svetskim stvarima i događajima. Malo je s kim uopšte govorila, i nikad bez naročite potrebe. Najčešće je u kući opštila sa dvema kćerima Josifovim. No kada se navrši vreme prorečeno Danilom prorokom, i kada Bog blagovoli ispuniti obećanje svoje izgnanom Adamu i prorocima, javi se veliki arhangel Gavril u odaji Presvete Djeve, i to, kako neki svešteni pisci pišu, u trenutku baš kada je ona držala otvorenog proroka Isaiju i razmišljala o njegovom velikom proročanstvu: Gle, devojka će začeti i rodiće sina! (Is. 7, 14). Javi joj se Gavril u evetlosti arhangelskoj i reče joj: Raduj se, blagodatna! Gospod je s tobom! i ostalo sve redom kako piše u Evanđelju božanstvenog Luke (Lk. 1, 26-38). Sa ovom arhangelskom blagovešću, i sa silaskom Duha Svetoga na Djevu Prečistu, otpočinje spasenje ljudi i obnovljenje tvari. Istoriju Novog Zaveta otvorio je arhangel Gavril rečju: Raduj se! da oznamenuje time, da Novi Zavet ima da znači radost za ljude i za svu stvorenu tvar. Otuda i Blagovest se smatra koliko velikim toliko i radosnim praznikom.

REČ NA BLAGOVESTI PRESVETE BOGORODICE

KAD se navršiše godine i približi vreme izbavljenja roda ljudskog, koje se imalo obaviti očovečenjem Boga, trebalo je na svaki način pronaći tako čistu, besprekornu i svetu devojku, koja bi bila dostojna da ovaploti besplotnog Boga i posluži tajni našeg spasenja. I nađe se takva devojka: čistija od svake čistote, besprekornija od svakog duhovnog stvorenja, svetija od svake svetinje – prečista i preblagoslovena Djeva Marija, izdanak iz besplodnog korena svetih pravednih bogoroditelja Joakima i Ane, plod roditeljskih molitava i postova, kći carska i prvosveštenička. I to naće se na mestu svetom u Solomonovom hramu ona koja je imala postati oduhovljeni hram Božji; nađe se u unutrašnjosti hrama, u Svetinji nad svetinjama, ona koja je imala roditi svetiju od svih svetih Reč. Jer tamo pogleda Gospod sa visine slave carstva svog na smirenje sluškinje svoje, i izabra nju, unapred izabranu od svih rodova, izabra je za majku predvečnoj Reči svojoj, o čijem ovaploćenju od nje beše je na tajanstven način obavestio pre Arhangelove blagovesti, kao što nam to tvrde verodostojna kazivanja svetih.

Živeći u hramu dvanaest godina, ona provođaše vreme ne samo u bogorazmišljanju, neprestanoj molitvi i ručnom radu, nego i u čitanju Božanstvenih Knjiga, poučavajući se u zakonu Gospodnjem dan i noć. O njoj pišu sveti Epifanije i sveti Amvrosije, da je bila vrlo bistra, volela pouke, i revnosno čitala Sveto Pismo. A crkveni istroričar Georgije Kedrin piše, kako je ona još za života svojih svetih roditelja dobro izučila jevrejske knjige. Čitajući često proroštvo Isaijino: Eto, devojka će zatrudneti, i rodiće sina, i nadenuće mu ime Emanuil (Is. 7, 14), što znači: s nama Bog, sveta Djeva plamtijaše ljubavlju ne samo prema očekivanom Mesiji nego i prema onoj devojci koja je imala zatrudneti i roditi Mesiju. I ona razmišljaše, kako je to velika čast postati roditeljka Emanuila Sina Božjeg, i kako je neiskazana tajna da devojka bude majka. Znajući pak iz proroštava da se približilo vreme Mesijina dolaska, jer palica vladalačka već beše uzeta od Jude i završavahu se Danilove sedmine, ona držaše da se ta devojka svakako već rodila na svet. I uzdišući često iz dubine srca, ona se moljaše u sebi da je Bog udostoji videti tu devojku, i biti joj, ako je moguće poslednjom sluškinjom njenom. I jednom prilikom, kada ona po običaju svom stajaše na ponoćnoj molitvi i vrlo usrdno se o tome moljaše Bogu, iznenada sinu s neba velika svetlost i obasja je, i iz te svetlosti ču glas koji joj govoraše: Ti ćeš roditi Sina mog.

Kakve se tada radosti ispuni Prečista Djeva, i kakvu blagodarnost uznošaše Bogu Tvorcu svome, nemoguće je iskazati. Tako pogleda Gospod na smirenje sluškinje Svoje. Jer ona koja željaše iz ljubavi prema Bogu da služi čistoj roditeljki Mesijinoj, sama se udostoji da postane njegova Majka i Gospođa svakog stvorenja. Ovo otkrivenje njoj bi u dvanaestoj godini, na dve godine pre njenog obručenja. I ona nikome ne kaza tu tajnu sve do vaznesenja Hristova. Od dana tog otkrivenja ona beše ubeđena, da će se u njenoj devičanskoj utrobi zbiti tajanstveno začeće, i ona očekivaše da se zbude ta tajna.

Kada se Presvetoj Djevi navrši jedanaest godina prebivanja pri hramu Solomonovom, i četrnaest godina od Rođenja, saopštiše joj prvosveštenici i sveštenici, da po zakonu ona, kao i ostale vršnjakinje njene, ne može više ostati pri hramu, nego treba da stupi u brak. No ona im odgovori: da su je roditelji od povoja njenog posvetili Bogu; da je ona obećala ostati devojkom do smrti; da se ona ne može udati za smrtnog čoveka, i da ništa ne može primorati na brak nju, devojku besmrtnoga Boga.

Ova novina iznenadi prvosveštenike, i oni se savetovahu među sobom šta da rade. Jer oni nisu mogli više da je drže pri hramu, niti su smeli da obruče za muža devojku Božju. I behu u nedoumici, kako da zbrinu bezmužnu devojku, da ne bi ma čim prognevili Boga. Jer su znali da je to oboje veliki greh: primoravati na brak devojku koja je obećala Bogu večno devičanstvo, i držati u Svetinji nad svetinjama ženskinje posle navršenog punoletstva. Ovako o tome govori sveti Grigorije Niski: Dok je devojčica bila mala, sveštenici je čuvahu u hramu Gospodnjem, kao nekada Samuila. No kad ona postade punoletna, oni se savetovaše među sobom šta da dalje čine s njom, da ne bi u čemu prognevili Boga. A crkveni istoričar Nikifor kaže o tome ovo: Kada Sveta Djeva odraste, sveštenici načiniše veće, kako da je zbrinu, da ne bi skrivili svetom telu njenom, jer su smatrali da će oskvrnaviti svetinju, ako bi je udali, i potčinili bračnom zakonu nju koja je sebe posvetila jedino Bogu. I oni govorahu da zakon ne dopušta, niti je dostojno svetinje, da devojka tih godina prebiva u Svetinji nad svetinjama. Stoga oni pristupiše kovčegu zaveta i usrdno se pomoliše Bogu. I, kao što kazuje Jeronim, dobiše od Gospoda odgovor, da potraže dostojnog čoveka, kome bi Djeva bila poverena pod vidom supružanstva na očuvanje devičanstva. Način pak, na koji bi takvog čoveka pronašli, bi ukazan od Gospoda ovakav: da se saberu bezženi ljudi iz doma i plemena Davidova, i da svoje žezle polože u oltaru, pa čiji žezal procveta, njemu da se poveri Djeva.

Uto nastade praznik osvećenja hrama Jerusalimskog, ustanovljen od Makaveja. Praznik je počinjao dvadeset i petog novembra, a odanije mu je bilo trećeg decembra. I sabra se kod hrama mnoštvo naroda iz okolnih gradova. Na praznik dođoše i ljudi iz plemena Davidova, srodnici i rođaci Djeve Marije. Tada prvosveštenik Zaharija, otac Pretečev, odabra dvanaest bezženih ljudi iz plemena Davidova, među kojima beše i sveti Josif, čovek pravedan i star, pokupi njihove žezle, i položi ih u oltaru da prenoće, govoreći: Pokaži, Gospode, čoveka dostojna, za koga treba obručiti Djevu. – I kad svanu, uđoše u hram sveštenici sa onih dvanaest ljudi, i nađoše da je žezal Josifov procvetao, i videše kako slete s neba golubica i stade na taj žezal. I poznaše da je Bogu želja da Deva bude poverena Josifu na čuvanje. A neki misle da je Prečista Deva odlučno odbijala obručenje, bojeći se za čistotu svoga devičanstva, i bila veoma tužna. Stoga joj bi od Boga posebno otkrivenje i savet: da ne dvoumi ići k Josifu, srodniku i zaručniku svome, čoveku pravednom, bogougodnom i svetom, ne na telesni bračni život, nego na čuvanje njenog devičanstva. – I pošto bi obavljeno obručenje, sveti Josif uze Prečistu Djevu iz ruku prvosveštenika Zaharije i odvede je iz hrama Gospodnjeg u svoj dom, na čist i neporočan život. I bi sveti Josif, njen prividni muž, u samoj stvari celomudreni čuvar njenog devičanstva, i služitelj devstveničkom životu, ispunjenom velike svetosti.

U domu Josifovom Presveta Djeva produži živeti isto kao i u hramu Solomonovom, provodeći vreme u čitanju Svetoga Pisma, u molitvama, bogorazmišljanju, postu i ručnom radu. I beše joj dom Josifov kao hram molitveni, iz koga nikuda ne izlažaše. Stalno je unutra sedela, i retko s kim govorila, sem sa dvema kćerima Josifovim. Jer nam o tome Georgije Kedrin kazuje ovako: U domu muža svog Marija je živela sa dvema Josifovim kćerima, posteći se i ne izlazeći među ljude. I sa njima dvema razgovarala je, nikad bez naročite potrebe, i to kratko.

Dok je Presveta Deva tako živela, u četvrti mesec, po svedočanstvu svetoga Evoda, nastupi čas ovaploćenja Boga Reči, čas od pamtiveka željeni, čas u koji je imalo početi naše spasenje. I posla Bog jednoga od najprvih nebeskih duhova, arhangela Gavrila, sa tajnom od veka sakrivenom i Anđelima nepoznatom, da blagovesti Prečistoj Djevi neobično začeće Sina Božja, koje prevazilazi prirodu ljudsku i svaki um. O tome sveti blagovesnik Luka piše ovako: U šesti mesec posla Bog anđela Gavrila (Lk. 1, 26). To beše šesti mesec od začeća svetog Jovana Preteče. I anđeo koji je Zahariji blagovestio Jovanovo začeće, on isti bi poslat da blagovesti Prečistoj Djevi začeće Hristovo. To bi u šesti mesec zato, da bi šestomesečni Preteča u utrobi majke svoje mogao zaigrati od radosti pri dolasku Majke Gospodnje. Poslan bi anđeo u grad Galilejski po imenu Nazaret (Lk. 1, 26). Galileja beše zemlja neznabožačka, iako je delimično bila naseljena Jevrejima, jer je većina u njoj bila neznabožačka, zbog čega se i naziva u Svetom Pismu: Galileja neznabožačka (Mt. 4, 15). Tu zemlju Jevreji su smatrali za najposlednju i prezirali je, kao naseljenu od ljudi grešnih i nevernih i tuđih, zbog čega su oni sa prekorom govorili: Zar će Hristos doći iz Galileje? Razgledaj i vidi da prorok ne dolazi iz Galileje (Jn. 7, 41, 52). Isto tako oni ni u šta nisu računali i grad Galilejski Nazaret; za njih on je bio malen i najposlednji, te se među njima govorilo: Iz Nazareta može li biti što dobro? (Jn. 1, 47).

Ali pogledajmo gde Bog zažele da ima sebi majku, ne u Judeji, ni u svetom velikom gradu Jerusalimu, nego u grešnoj Galileji i u malom Nazaretu. I to zato, da bi pokazao da je radi grešnika došao na zemlju, jer reče: Nisam došao da dozovem pravednike no grešnike na pokajanje (Mk. 2, 17), i da od nevernih neznabožaca načinim sebi vernu Crkvu. I još zato, da bi pokazao da On milostivo gleda na smirene, odbačene i ponižene, a ne na gorde i čuvene. Jer kada Bog Reč htede da savije nebesa i siđe grešnicima, On razgledaše sa visine slave svoje gde se naročito nalazi naselje grešnika. I vide da u Judeji Jerusalimljani smatraju sebe za pravedne, i prave se pravedni pred ljudima (Lk. 16, 15); a isto tako vide da Galilejce svi preziru i nipodaštavaju, i da su veći grešnici od sviju. Stoga minu Judeju, smatranu svetom, i dođe u Galileju, smatranu grešnom; minu i veliki, ugledni i slavni grad Jerusalim, i ode u mali i neugledni grad Nazaret, birajući sebi u ovom svetu najposlednje mesto i smiravajući sebe do obličja sluge i grešnika. Nazaret beše mali grad, ali se udostoji tako velike blagodati, kakve se ne udostojiše svi ostali veliki gradovi izrailjski, koji su se do nebesa uznosili. U malom Nazaretu nalazi se uzvišenija od svih svetih Anđela Djeva, čija je utroba prostranija od nebesa. Tamo se šalje Gavril, tamo Duh Sveti osenjuje, tamo se Bog Reč ovaploćuje. Jer gde je smirenje, tamo slava Božja sija. Gordi gradovi neprijatelji su Hristu, a smireni – prijatelji su Njemu. Neslavni Nazaret Hrista Gospoda našeg zače, a slavni Jerusalim Ga razape. Mali Vitlejem Ga rodi, veliki Jerusalim Ga na smrt osudi. Bog se nastanjuje među smirenima, a gordi Ga progone. K prezrenoj zemlji i ubogom Nazaretu, i u njemu k smirenoj Djevi bi poslan Anđeo od Boga.

O tome sveti Andrej Kritski ovako govori: Jednome od vrhovnih Anđela Bog naređuje da saopšti tajnu. I to čini, kako mi izgleda, na ovakav način: Čuj Gavrilo, idi u Galilejski grad Nazaret, u kome živi Djeva Marija, obručena za čoveka kome je ime Josif. Idi, da ljupku lepotu devstva Svemogući primi kao miomirisnu ružu iz zemlje trnja. Idi u Nazaret, da se ispuni proroštvo koje kaže da će se Nazarećanin nazvati. A ko će se nazvati Nazarećanin? Onaj koga će potom Natanailo nazvati Sinom Božjim i Carem Izrailjevim. Šalje se Gavril, koji je obično vesnik božanskih tajni, kao što se to vidi iz knjige proroka Danila (Dan. 8, 16). Idi u Galilejski grad Nazaret, govori Bog Gavrilu, i kada dođeš tamo, objavi Djevi blagovest radosti, koju nekada Eva upropasti. No pazi, da je ne smutiš, jer je ovo znak radosti a ne žalosti, vest utehe a ne smućenosti. Jer rodu ljudskom koja radost može biti veća od ove: da ljudska priroda postane učesnik u Božjoj prirodi, i da se sjedini s Bogom u jednom licu. I šta može biti čudnije od ovoga: videti gde se Bog toliko ponizio, da Ga nosi utroba žene. Zaista stvar neobična! Bog, kome je nebo presto a zemlja podnožje nogama njegovim, koga nebesa smestiti ne mogu, koji sa Ocem ima jedan presto večnosti, smešta se u utrobi Deve. Šta je dostojno većeg divljenja, nego u obličju čoveka vi^eti Boga koji se nije odvojio od svoga Božanstva, i gledati ljudsku prirodu tako sjedinjenu sa svojim Tvorcem da Bog postaje potpun čovek?

Čuvši ovo Božje naređenje, koje prevazilazi njegove sile, Gavril beše između zaprepašćenosti i radosti u nedoumici. Ali, izvršujući Božje naređenje, on odlete k Djevi, i došavši u Nazaret, on zastade pred domom. Razmišljajući i dvoumeći, on ovako u sebi rasuđivaše, veli sveti Andrej: Kako da počnem ono što mi Bog naredi da izvršim? Da li da naglo u odaju uđem? Ali, zbuniću Djevinu dušu. Ili da polako uđem? Ali Djeva, osetivši moj dolazak, zaželeće da se sakrije. Ili da u vrata zakucam? Ali zašto, kada to nije svojstveno Anđelima, jer im ništa što je zatvoreno ne može sprečiti ulazak. Ili da Djevu zovnem po imenu? Ali, uplašiću je. Evo šta ću uraditi: Po volji Onoga koji me posla, ući ću krotko. A kako ću početi govoriti Djevi? Da li ću joj prvo radost objaviti, ili reći da će u njoj Gospod biti? Ili ću joj objaviti da će na nju Sveti Duh sići i sila Najvišega oseniti je? Dakle, najpre ću joj objaviti radost, zatim ću joj kazati čudesnu tajnu, pristupiti joj, pozdraviti je: Raduj se! veseli se! teši se! Treba početi sa radosnim pozdravom. To će biti zgodan uvod u razgovor. Jer je to neće uplašiti nimalo, nego će naprotiv umiriti njenu dušu. Ovo je delo radosti, vreme veselja, carstvo spokojstva, savet spasenja, početak utehe. Tako u sebi govoraše Arhangel.

Pogledaj sa kolikim strahopoštovanjem Arhangel pristupa k Bogodevici! sa kolikim strahom i poštovanjem on se priprema da priđe Gospodarici celoga sveta! i kako se sprema da joj govori blagovesne, pune radosti reči! No treba se još i tome diviti, što je ne nađe van doma i odaje njene, ni zauzetu svetovnim brigama, nego u molitvi i čitanju Svetih Knjiga. Kao što nam to pokazuje ikona Blagovesti: pred njom leži otvorena knjiga, znak da se ona neprestano bavila bogomislijem i čitanjem. A postoji pobožna pretpostavka Bogomislenih ljudi, da je Presveta Djeva, u vreme kada joj se javio Nebeski Blagovesnik, razmišljala o rečima svetog proroka Isaije: Eto, devojka će zatrudneti (Is. 7, 14). Razmišljala je, kako će se i kada zbiti to za devičansku prirodu neobično začeće i rođenje. A pošto je otkrivenjem od Boga bila obaveštena da će ta devojka biti ona sama, i roditi željenog Mesiju, ona goraše serafimskom ljubavlju prema Bogu Tvorcu svom, i moljaše njegovu dobrotu, da što skorije ispuni i svoje božansko obećanje i Isaijino proroštvo. I sa čežnjom govoraše u sebi: Kada će nastupiti to željeno vreme, da Sazdatelj moj, savivši nebesa, siđe i useli se u mene, sa željom da telo dobije od mene? Kada će nastati to blagosloveno blaženstvo, da postanem majka Bogu mome? A dok se to ne zbude, suze su mi hleb dan i noć. U očekivanju milih dogaćaja i kratko vreme, o kako izgleda dugo!

Dok je ona tako razmišljala, i u srcu se s plamenom ljubavlju Gospodu Savaotu molila, Nebeski Blagovesnik, arhangel Gavril, iznenada krotko ulazeći stade pred nju. O tome sveti Andrej Kritski piše ovo: Zatim Arhangel uđe u dom, i pristupivši odaji u kojoj Deva obitavaše, polako priđe vratima, i kada stupi unutra, krotkim glasom reče k Devi: Raduj se, blagodatna! Gospod je s tobom (Lk. 1, 28), koji je pre tebe; sada je s tobom, i malo kasnije rodiće se iz tebe;On koji je pre svake večnosti, sada je pod vremenom. O neizmernog čovekoljublja! o neizrazivog milosrđa! Nije dosta radost posvedočiti, nego objaviti i Tvorca radosti koji u Djevi obitava. Jer reči: Gospod je s tobom! očigledno pokazuju prisustvo Cara, koji od nje primi telo na takav način, da ni najmanje ne odstupi od svoje božanske slave. Raduj se, blagodatna! Gospod je s tobom! Raduj se, vaistinu blagoslovena! Raduj se, blagodatna! Gospod je s tobom! Raduj se, vaistinu blagoslovena! Raduj se, Devo najuzvišenija! Raduj se, prekrasni hrame nebeske slave! Raduj se, osvećena palato Cara! Raduj se, dvorče u kome Hristos obruči sebi čovečansku prirodu kao nevestu i prisajedini! Blagoslovena si ti među ženama (Lk. 1, 28). Tebe Isaija proročkim očima ugleda iz daleka, i nazva te proročicom i devom i knjigom tajanstveno zapečaćenom. Vaistinu si blagoslovena ti, koju Jezekilj označi kao zatvorena vrata kroz koja samo Bog prođe. Vaistinu si blagoslovena ti, koju Danilo kao goru vide, i Avakum je prozva gorom senovitom. I tebe, goru Božju, goru visoku, goru na kojoj Bog blagovoli živeti, tvoj praroditelj i car opeva proročki. Blagoslovena si među ženama ti, koju vidilac božanskih tajni Zaharija, vide kao izvanredni svetnjak zlatni, ukrašen sa sedam kandila, tojest sa sedam dara Duha Svetoga. Vaistinu si blagoslovena ti, koja kao raj imaš u sebi edemski vrt – Hrista, koji će po svojoj neiskazanoj svemoći, proizašavši iz utrobe tvoje kao reka vode žive, napojiti svojim evanđelskim vodama lice cele zemlje.

Čuvši ovakav pozdrav od Anđela, Presveta Djeva se zbuni, i pomisli: kakav bi ovo bio pozdrav? (Lk. 1, 29). Zbuni se, ali se ne uplaši mnogo. Jer nije imala rašta da se plaši od pojave Anđela, pošto je u Svetinji nad svetinjama bila navikla na drugovanje s Anđelima, pošto je, po svedočanstvu svetog Germana, svakodnevno dobijala hranu iz ruku anđelskih. Ona se zbuni i začudi, što joj ranije Anđeo nikada nije došao u tako velikoj slavi nebeskoj, i tako radosna lica, i sa tako radosnim pozdravom. Zbuni je i začudi novina pozdrava, što nju devojku stavlja među žene, govoreći: Blagoslovena si ti među ženama. Zbuni se kao celomudrena, a ne uplaši se kao hrabra. I ona, blagorazumna i pametna, pomišljaše u sebi: kakav bi ovo bio pozdrav? Šta li će mi dalje, posle ovog pozdrava, Anđeo reći? Da me neće ponovo vratiti u hram Gospodnji? Ili mi je doneo s neba neku neobičnu hranu? Ili će mi što novo javiti od Boga, i rasvetliti mi misao*i nedoumicu, kako će devojka začeti i roditi sina? Šta znači pozdrav?

I reče joj Anđeo: Ne boj se, Marija! ne sumnjaj u proroštvo proroka Isaije o devojci: ti si ta devojka, jer si našla milost u Boga, da začneš Emanuila besemeno, i da Ga rodiš neiskazano, kako On to jedini zna. Našla si blagodat u Boga pomoću premnogih vrlina tvojih, naročito pomoću ovih triju najizvrsnijih: pomoću tvog dubokog smirenja, jer Bog smirenima daje svoju blagodat, po reči svojoj: na koga ću pogledati, sem na krotkog i smirenog?[1] pomoću tvoje devstveničke čistote, jer prečisti po prirodi Bog traži da se rodi od prečiste celomudrene devojke; i pomoću tvoje plamene ljubavi k Bogu, jer On kaže: Ja ljubim one koji mene ljube, i oni koji me traže naći će milost[2]. – A pošto si Ga ti zavolela i tražila svim srcem, to si i našla milost u Njega, i rodićeš Sina, ali ne Sina običnog nego oboženog, Sina višnjeg, Boga od Boga, rođenog pre vekova od Oca bez matere, a koji će na kraju vekova proizaći od tebe devstvene matere bez oca. Njegovo je ime čudno i neizrecivo; ti ćeš Mu nadenuti ime Isus, što znači Spasitelj, jer će On spasti sav svet, i zacariće se nesravnjeno slavnije od praoca Davida i svih ostalih careva iz doma Jakovljeva. I carstvo njegovo neće biti privremeno nego večno, neće imati kraja.

A Marija reče Anđelu: Kako će to biti kad ja ne znam za muža? (Lk. 1, 34). Ovo ne znači da Presveta Djeva nije verovala rečima Anđelovim, jer je ona, ispunjena blagodati Božje, tačno znala da će roditi Blagoveštenog, pošto je to bila doznala od samog Boga u hramu; nego ona samo nije znala kako će, na koji način roditi, kada je devojka koja nije poznala muža. Zato je i pitala Anđela: Kako će to biti? Razmišljajući o tome, sveti Grigorije Niski veli kao da ona govori Anćelu: Kaži mi način Rođenja, o Anđele! i naći ćeš srce moje gotovo za Božju nameru. Jer ja želim sebi takav plod, ali bez povrede devičanstva. – A sveti Amvrosije o tome govori ovako: Ona dobro upita Anđela, kako će to biti. Jer je ona ranije čitala, Da će devojka začeti, ali nije čitala na koji će način devojka začeti. Ona je čitala proroštvo: Eto, devojka će začeti (Is. 7, 14). No kako će začeti, to joj Anđeo sada u blagovesti objavljuje. – Anđeo joj kazuje način začeća: ono neće biti na prirodan i čovečanski način, nego na nadprirodan način, jer gde Bog hoće tamo se pobeđuje prirodni poredak; začeće će biti po dejstvu Svetoga Duha: Duh Sveti doći će na tebe, i sila Najvišega oseniće te (Lk. 1, 35). Od Njega ćeš začeti u utrobi; On će izvršiti u tebi nedomislivo začeće. Jer Onaj koji je iz mrtvog blata sazdao živog Adama, zar ne može utoliko pre od žive devojke proizvesti živo dete? Kad je Bogu bilo lako od Adamove kosti uobličiti ženu, zar da Mu ne bude lako u utrobi devojačkoj uobličiti čoveka? Duh Sveti koji sve čini, učiniće to u tebi, o Presveta Devo, da će u prečistoj utrobi tvojoj besemeno ustrojiti od tela tvog telo bestelesnom Bogu Reči. Jer će kroz tebe, vrata čistotom zapečaćena i devstvenošću čuvana, Gospod proći kao što sunčani zrak prolazi kroz staklo i kristal, osvećujući i prosvetljujući te svojom božanskom slavom, da bi ti postala istinska Mati Božja, rodivši savršenog Boga i savršenog čoveka, i ostavši i pri porođaju i po porođaju čedna devojka kao što si bila i pre porođaja. To će u tebi učiniti sila Najvišega dolaskom Svetoga Duha. A da je ovo istina, siguran ti je dokaz to što tvoja tetka Jelisaveta, iako nerotkinja od mladosti i već stara, zače sina, pošto tako hoće Bog koji i nemoguće čini mogućim. Da, u ljudi je nemoguće da začne i rodi bezmužna čedna devojka, kao i ostarela žena nerotkinja. Ali u svemogućeg Tvorca sve je moguće što reče: i nerotkinja starica zače, i ti devojka začećeš.

Slušajući od Anđela ovakvu blagovest, Prečista se pokori volji Gospoda svog, i sa najdubljim smirenjem odgovori iz bogoljubivog srca: Evo sluškinje Gospodnje; neka mi bude po reči tvojoj (Lk. 1, 38). I odmah u svetoj utrobi njenoj, dejstvom Svetoga Duha, izvrši se začeće na neiskazan način, bez telesne naslade, ali ne i bez duhovne naslade. Jer tada naročito rastapaše se od božanstvene žudnje srce Djevino, i plamenom serafimske ljubavi goraše duh njen, i sav um njen, kao van sebe, udubljivaše se u Bogu i naslađivaše se ljubavlju njegovom na neizraziv način; i u tom njenom duhovnom naslađivanju slatkim bogoljubljem i umnim bogoviđenjem zače se Sin Božji, i Slovo postade telo, i useli se u nas očovečenjem.

Pošto Anđeo, po naređenju Božjem, obavi blagovest, i pošto pobožno i sa strahopoštovanjem odade poklonjenjem dužno poštovanje ovaplotivšem se u utrobi Djeve Bogu, kao i samoj ovaplotiteljki Djevi, on otide od nje, da predstane prestolu Gospoda Savaota, slaveći tajnu Božjeg očovečenja sa svima nebeskim Silama u neiskazanoj radosti vavek. Amin.

Arhimandrit Justin Popović – Žitija Svetih

PROLOG

1. Blagovesti. Kada se Presvetoj Djevi navrši jedanaest godina prebivanja i služenja pri hramu Jerusalimskom, i četrnaest godina od rođenja — kada, dakle, stupi u 15-tu godinu života, saopštiše joj sveštenici, da po zakonu ona ne može više ostati pri hramu, nego treba da se obruči i stupi u brak. No kako veliko iznenađenje za sve sveštenike bi odgovor Presvete Djeve, da je se ona posvetila Bogu i da želi ostati devojkom do smrti ne stupajući ni s kim u brak! Tada po promislu i vnušenju Božjem prvosveštenik Zaharija, otac Pretečev, dogovorno sa ostalim sveštenicima, sabra dvanaest bezženih ljudi iz plemena Davidova, da bi jednome od njih uručili Djevu Mariju na čuvanje devojaštva njenog i staranje o njoj. I bi uručena starome Josifu iz Nazareta, koji joj beše i srodnik. U domu Josifovom Presveta Djeva produži živeti isto kao i u hramu Solomonovom, provodeći vreme u čitanju Svetog Pisma, u molitvama, bogorazmišljanju, postu i ručnom radu. Gotovo nikad iz kuće ne izlažaše, niti se interesovaše svetskim stvarima i događajima. Malo je s kim uopšte govorila, i nikad bez naročite potrebe. Najčešće je u kući opštila sa dvema kćerima Josifovim. No kada se navrši vreme prorečeno Danilom prorokom, i kada Bog blagovoli ispuniti obećanje svoje izgnanom Adamu i prorocima, javi se veliki arhangel Gavril u odaji Presvete Djeve, i to, kako neki svešteni pisci pišu, u trenutku baš kada je ona držala otvorenog proroka Isaiju i razmišljala o njegovom velikom proročanstvu: Gle, devojka će začeti i rodiće sina! (Is. 7, 14). Javi joj se Gavril u svetlosti arhangelskoj i reče joj: Raduj se, blagodatna! Gospod je s tobom! i ostalo sve redom kako piše u Evanđelju božanstvenog Luke (Lk. 1, 26—38). Sa ovom arhangelskom blagovešću, i sa silaskom Duha Svetoga na Djevu Prečistu, otpočinje spasenje ljudi i obnovljenje tvari. Istoriju Novog Zaveta otvorio je arhangel Gavril rečju: Raduj se! da oznamenuje time, da Novi Zavet ima da znači radost za ljude i za svu stvorenu tvar. Otuda i Blagovest se smatra koliko velikim toliko i radosnim praznikom.

2. Sveti mučenici Pelagija, Teodosija i Dula. Ove tri svete žene postradaše za Gospoda. Pelagija i Teodosija posle tamnovanja i muka behu zajedno mačem posečene. A sveta Dula, koja beše služavka, postrada sama i skonča u gradu Nikomidiji. Tri bele ruže, polivene krvlju mučeničkom, presadi Bog u nebesnu gradinu Svoju.

O da divne vesti: raduj se Prečista, Ti nam rodi Hrista!
O radosne vesti: raduj se Device, Svetla Golubice!
Raduj ce Marije, raduj blagodatna. Ti kapijo zlatna!
O kupino sjajna, neopalimaja, Zoro novog sjaja!
Gavril reči snuje, i sam se raduje. Blagovest kazuje!
Blagovest kazuje, celo nebo sluša, Tvoja trepti Duša!
Hramu si služila, Bogu se predala. Hramom si postala!
Raduj se Prečista, nebesna nevesto, Ti si carski presto!
O raduj se krotka. Krotkoga ćeš rodit“, I svet preporodit“!
Raduj se Poslušna, Bog te poslušao, Slavom uvenčao!
O raduj se Suzna, suzom omekšana. Duhom prosijana!
O raduj se Nišča, no najbogatija. Od sunca svetlija!
Izmoli nam radost u Tvog sina Hrista, O Devo Prečista!

RASUĐIVANjE

Pitali avvu Atanasija: Kako je to Sin ravan Ocu? On odgovori: „Kao što su dva oka a jedan vid.“ Odgovor izvrsan. Poput ovoga mi možemo dodati: kao što su dva uha a jedan sluh. Isto tako za sve tri božanske ipostasi: kao što su tri sveće a jedna ista svetlost.

SOZERCANjE

Da sozercavam Presvetu Devu Mariju i to:

1. kako smerno. poslušno i predano služaše Bogu 11 godina u hramu,

2. kako smerno, poslušno i predano služaše Bogu u odaji svojoj u Nazaretu,

3. kako smerno, poslušno i predano primi božansku blagovest od arhangela Gavrila.

BESEDA

O svemogućstvu reči Božje

U Bogi je sve moguće što reče (Lk. 1, 37).

I reče Bog da bude svetlost i bi svetlost: Dok Bog ne reče, svetlosti ne bi. Niti ma koga bi ko bi znao šta je to svetlost, dok Bog ne reče i dok svetlost ne posta. Isto tako. kad Bog reče, onda posta voda i suha zemlja, i svod zvezdani, i bilje, i životinje, najzad i čovek. Dok Bog ne reče, ništa od svega toga ne bi,niti ma koga bi osim Boga, ko bi znao da sve to može postojati. Silom reči svoje Bog stvori sve što se stvori na zemlji i na nebu. Što god Bog zahoće da bude,i rekne da to bude, to mora da bude, i ne može a da ne bude, jer je reč Božja neodoljiva i stvaralačka. Stvorenje sveta veliko je čudo reči Božje.

Stvorivši sve tvari, Bog je opet rečju Svojom postavio red i način postojanja svih tvari i ophođenja i odnošaja tvari prema tvari. I taj red i način što Bog postavi veliko je čudo reči Božje

No postoji red i način među tvarima, vidljivi i dokučivi za nas ljude, a postoji red i način nevidljivi i nedokučivi. Po tome nevidljivom i nedokučivom redu i načinu, koji je tajna u Svetoj Trojici, desiše se i dešavaju se one pojave, koje ljudi nazivaju naročitim čudesima. Jedna takva pojava jeste bezmužno začeće Gospoda Isusa Hrista u utrobi Presvete Deve Marije. To izgleda upadica u vidljivi i dokučljivi red i način, no to nije nikakva upadica za nevidljivi i nedokučljivi red i način. To rođenje vaistinu je veliko čudo, valjda najveće čudo koje je nama smrtnim otkriveno. No i sav stvoreni svet je čudo, i sav vidljivi i dokučljivi red i način je čudo, i svukoliko to čudo postalo je rečju Božjom, dakle onako isto kao što se i Gospod začeo u devičkoj utrobi. I ovo i ono zbilo se silom reči Božje. Zato divni Gavril i odgovara Prečistoj na njeno pitanje, koje je pitanje svih pokolenja: kako to može biti, odgovara joj: u Boga sve je moguće što reče.

O Gospode Bože, Stvoritelju naš, besmrtni i postojani Čudotvorče, urazumi naš razum da više ne sumnja no da veruje, i urazumi naš jezik da više ne pita nego da Tebe proslavlja. Tebi slava i hvala vavek. Amin.

Izvor: Ohridski Prolog – Vladika Nikolaj Velimirović