DOĐOŠKINjA
Da se nisi udala za ovog tvog Crnogorca, ti se ovde, kao dođoškinja, nikad ne bi udala za nekog od nas momaka Vojvođana. Naše mame to ne bi dozvolile – kaže mi školski drug na proslavi pedeset pete godišnjice velike mature.
Eto, još uvek sam ovde dođoš i kuferaš. Da li samo ovde? Dok sam studirala u Beogradu, bila sam prečanka. U Crnoj Gori moju svekrvu pitaju, rugajući se: Je li ti se to sin oženio Srbijankom? Odem u svoju rodnu Dalmaciju: drugi običaji, navike, drugi govor.
Moje, a nije moje. Njihova sam i nisam.
Čija sam ja, gde pripadam i kome? Čudna sam neka mešavina. Nisam birala ni rat, ni izgnanstvo, ni izbeglištvo. Menjala sam boravišta, govor i navike. Imala sam, eto, mogućnost promene, bogatila svoj život, ali sam zato svuda bila pomalo stranac, dođoš. To je moja stvarnost, moja sudbina.
Zato, ipak, stalno osluškujem promene i pokušavam da u svemu tome pronađem svoju sreću, kao što je verovatno pronašao svoju i moj drug s početka priče.
Marija Vujović
Najlepša ostvarenja sa XIII konkursa za najkraću kratku priču IK Alma