IGRANjAC
Igranke su počele već prvog dana pobede, koja u tom trenutku nije nimalo ličila na onu dobro poznatu damu odevenu u zavesu, sa zastavom, golim grudima i svačim, kako su je docnije predstavljali zaslužni slikari. Pobeda je, u stvari, ličila na veliku igranku od ponoći do zore. Video sam kako su na jednom trgu igrali kozaračko kolo i kako su se nekom vojniku otkačile dve bombe sa pojasa dok je zaneseno skakao u krugu.
Igranke posle rata
Kada se dim razišao, na trgu je ležalo pet mrtvih igrača. Bila je to najlepša smrt koju sam ikada video.
Iz zvučnika obešenih u krošnji lipa krkljao je Johan Štraus.
Na telefonskoj govornici, okružen razjarenom gomilom, stajao je predratni industrijalac sa tablom na grudima, na kojoj je pisalo: ŠVERCER, a njegova kći, koja ga se odrekla, igrala je valcer »Iz bečke šume« sa mladim poručnikom niz Glavnu ulicu u dužini od tri tramvajske stanice. Vraćali su se tramvajem koji se sporo probijao kroz igrače, oznojeni i uzbuđeni od pobede i ljubavi.
Neko je ležao u prašini jecajući »Veza, veza – drži vezu …«, a neko drugi mu gurao ključ u stisnutu šaku da ga povrati, dok su se sa neba rušili slapovi obojenih raketa.
A onda se igranke lagano povukoše sa ulica i trgova u napuštene vile i gimnastičke dvorane. I kada smo mi, deca hladnog rata, zaigrali svoj prvi argentinski tango »Ljubomoru«, još su se mogli videti gipsani anđeli na tavanicama kako odozgo, iznad naših glava, bulje u neko, samo njima poznato vreme. Pod nogama nam se raspadao izgoreli parket – trag vatri na kojima su se grejale nepoznate vojske. Živeli smo između dve igranke, od subote do subote.
Jednoga dana odnekud se pojaviše i retki saksofoni: blistave, dobro čuvane životinje iz kojih se rasipao lepljivi zvuk, pun neizrecive nostalgije i bola. Na zakrpljenim bubnjevima pisalo je »Kongo jazz«, ili nešto slično — bile su nacrtane i dve palme iz neke obećane zemlje, kojoj smo se približavali, korak po korak, gazeći nespretno noge svojih partnerki. Pojaviše se i reči čudnog zvuka: frajer, degen, troking, bugi-vugi. Najsmeliji igrači igrali su sve brže i brže, tresući se sklopljenih očiju u ekstazi. Oni što su se tresli najbrže bili su najzapadniji. Na igrankama su izbijale tuče – najpre vrisak, zatim šištav zvuk pocepanih revera, i kratki udarci u gužvi. Krv na jednoj beloj, uštirkanoj košulji.
Fokstrot je zamenio tango, a sving – engliš valcer. Rokenrol je oterao u staro gvožđe bugi-vugi, za koji smo mislili da je večan. Jedno vreme tresli smo se kao sumanuti u ritmu egzotične »rašpe«, da bismo koju godinu kasnije učili korake mamba, sambe, rumbe, ća-ća-ća, bosa nove i lenjeg bluza.
»Dame su birale« i dugo obilazile salu odlučujući se koga da izaberu.
Iz tih sumornih gimnastičkih dvorana izašli su u svet voljeni i nevoljeni, očajnici i srećnici, razbijači i hazarderi, lažovi i sanjalice, pobednici i uvređeni, raznevši jednom zauvek svoje uspehe i poraze. Deca pobede.
Oni nevoljeni su posle hteli da se revanširaju, da pokažu kako danas vešto igraju i kako se više ničim ne mogu zbuniti, ali vreme igranki bilo je već daleko iza njih i sve je bilo uzalud.
Ponekad, oni se sreću i, gle, ponovo ih obmotava tuljenje onog jedinog saksofona u varoši: Geršvin ili Kol Porter — prepoznaju se po svom uspehu ili porazu iz tih godina, odmeravaju dokle su stigli, gde su dospeli i koliko znače drugima, ali dame ponovo biraju i ovaj put su to zaista dame, pa više niko ne može biti sasvim siguran, kao nekad, zbog čega je izabran.
Momo Kapor